Odluka Ustavnog suda o solidarnoj odgovornosti poslodavca sledbenika za obaveze prethodnika

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući odgovornost novoosnovanog privrednog društva za obaveze prema zaposlenima koje su nastale pre statusne promene. Sud je istakao da podnosilac žalbe, zbog pasivnosti u prvostepenom postupku, nije dokazao drugačiju raspodelu obaveza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva „S. K .“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A kcionarskog društva „S. K .“ Beograd izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Užicu P1. 1295/14 od 24. novembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 443/17 od 2. avgusta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo „S. K .“ Beograd je , 13 . oktobra 2017. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Užicu P1. 1295/14 od 24. novembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 443/17 od 2. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe kao drugotuženi solidarno obavezan sa prvotuženim privrednim društvom „Ž. S . “ a.d. Beograd da isplati tužiocu uvećanu zaradu za rad u smenama, te da je proizvoljna ocena postupajućih sudova o postojanju njegove pasivne legitimacije, jer se radi o potraživanjima koja datiraju iz perioda kada je tuženi bio u radnom odnosu kod prvotuženog, kada podnosilac još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da privredno društvo „Ž. S .“ a.d. Beograd nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da aneks ugovora o radu , koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa tužiocem, ne može biti osnov njegove odgovornosti za obaveze privrednog društva „Ž. S . “ a.d. Beograd, koje i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena izdvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može biti osnov nastanka takve obaveze; da je privredno društvo „Ž. S . “ a.d. Beograd, kroz Plan statusne promene, čiji je sastavni deo i deobni bilans, prenelo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž. S .“ a.d. Beograd; da su parnični sudovi prilikom donošenja odluke u ovom radnom sporu morali sagledati odredbe Protokola, a što u konkretnom slučaju nisu učinili.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i odloži njeno izvršenje, kao i da se proširi pravno dejstvo usvajajuće ustavnosudske odluke na sve predmete u kojima se podnosilac nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. S . je podneo Osnovnom sudu u Užicu tužbu protiv prvotuženog privrednog društva „Ž. S.“ a.d. Beograd i drugotuženog Akcionarskog društva „S. K .“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada za period avgust 2011. – jul 2014. godine.

Osnovni sud u Užicu je 24. novembra 2016. godine doneo osporenu presudu P1. 1295/14 od 24. novembra 2016. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezao tužene da mu solidarno isplate razliku na ime uvećane zarade za rad u smenama u označenom periodu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da tuženi iako uredno pozvani nisu prisustvovali ročištima za glavnu raspravu, niti su predlagali dokaze, pa je sud u skladu sa odredbama člana 311. Zakona o parničnom postupku održao raspravu u njihovom odsustvu; da je tužilac zasnovao radni odnos kod prvotuženog na osnovu ugovora o radu od 3. februara 2003. godine i da su, nakon izvršene statusne promene poslodavca, tužilac i drugotuženi zaključili aneks ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine, na osnovu koga je tužilac nastavio da radi na poslovima pomoćnika mašinovođe kod drugotuženog kao poslodavca sledbenika; da je tužiocu na ime uvećane zarade po osnovu smenskog rada, odnosno rada u turnusu, isplaćivan procenat uvećanja zarade od 4% od osnovne zarade, umesto 26% koji garantuje Zakon o radu; da je neosnovan prigovor drugotuženog o nepostojanju njegove pasivne legitimacije i solidarne odgovornosti; da je odredbom člana 505. stav 1. tačka 1) Zakona o privrednim društvima propisano da imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, dok je tačkom 2) istog stava propisano da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem, za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca, koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno; da je pravna posledica statusne promene koja je izvršena kod prvotuženog to što je drugotuženi kao društvo sticalac solidarno odgovoran sa društvom prenosiocem za isplatu potraživanja tužioca; da je odredbom člana 147. Zakona o radu propisano da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, pa da je drugotuženi u konkretnom slučaju preuzeo od prvotuženog opšti akt, kao i ugovor o radu tužioca; da pri tome drugotuženi, na kome je bio teret dokazivanja u skladu sa članom 231. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da li su i na koji način tuženi, kao društvo prenosilac i društvo sticalac, regulisali svoja međusobna prava, obaveze i odgovornost za preuzete obaveze nakon izvršene statusne promene; da je prvostepeni sud ocenio i da drugotuženi nije pružio dokaz na koji način su ugovorom o statusnoj promeni, društvo sticalac i društvo prenosilac regulisali svoja međusobna prava, obaveze i odgovornost za preuzete obaveze, jer nije dostavio ni ugovor o statusnoj promeni, ni plan podele, ni deobni bilans, pa su iz toga razloga tuženi solidarno odgovorni za ispunjenje duga prema tužiocu.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 443/17 od 2. avgusta 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da drugotuženi u konkretnom slučaju nije dokazao na koji način su ugovorom o statusnoj promeni društvo sticalac i društvo prenosilac regulisali svoja međusobna prava, obaveze i odgovornost za obaveze društva prenosioca nastale do statusne promene, jer nije dostavio ugovor o statusnoj promeni, plan podele ili deobni bilans, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda o postojanju solidarne odgovornosti tuženih; da je neosnovano pozivanje drugotuženog na Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.D. „Ž. S . “ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, a koji je kao novi dokaz podneo uz žalbu; da je isti dostavljen nakon zaključenja glavne rasprave i kao takav nije izveden kao dokaz u prvostepenom postupku, zbog čega ova okolnost ne utiče na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja; da se u žalbi, saglasno odredbi člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku, mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, a što drugotuženi kao žalilac nije učinio; da je imajući u vidu da navedeni Protokol datira od 24. juna 2016. godine, drugostepeni sud zaključio da je drugotuženi mogao da predloži izvođenje ovog dokaza do zaključenja glavne rasprave 24. novembra 2016. godine, a čime se nije koristio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, uzajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.); da će se, ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava održati sa prisutnom strankom (član 311. stav 1.); da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predla gati novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predlo ži do zaključenja glavne rasprave (član 372. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi proizvoljno ocenili da on ima pasivnu legitimaciju u ovom radnom sporu, pogrešno nalazeći da podnosilac kao poslodavac sledbenik solidarno odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog kao poslodavca prethodnika, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene. Podnosilac ustavne žalbe posebno insistira da su parnični sudovi u potpunosti ignorisali kao dokaz Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene A.D. „Ž. S .“ i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, a iz čije sadržine proizlazi da je prvotuženi isključivo odgovaran za sve obaveze prema zaposlenima koje su nastale do dana registracije statusne promene, pa da osporene presude ne sadrže ocenu o pravnoj prirodi tog protokola, zbog čega podnosilac smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, odluke od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije i Ruiz Torija protiv Španije, predstavke broj 18064/91 i broj 18390/91).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja, Ustavni sud je pošao od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž. S.“ a.d. Beograd, ovde prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD „I. ž . S .“ i AD „S. V .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž . S .“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž . S . “ a.d. Beograd. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiocem zaključen Aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod privrednog društva „Ž . S .“ a.d. Beograd.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se u odlukama Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine i Už-9435/2020 od 29. oktobra 2020. godine detaljno bavio pitanjem pasivne legitimacije i solidarne odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd prema zaposlenima koje su nastale pre izvršene statusne promene koje su imale za posledicu i preuzimanje tih zaposlenih, pa ovom prilikom upućuje na pravne ocene iznete u tim predmetima, koje su od značaja za odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari: da su se osporene presude u navedenim ustavnosudskim predmetima zasnivale na identičnom pravnom stavu o postojanju solidarne odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima koje datiraju pre izvršene statusne promene, pri čemu su parnični sudovi ovakvo pravno stanovište utemeljili na odredbama Zakona o radu, kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca; da je tim odredbama utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika (privredno društvo „Ž. S . “ a.d. Beograd) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca ; da Zakon o radu nameće i obavezu poslodavcu sledbeniku da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka protekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da poslodavac prethodnik, u navedenom kontekstu, ima obavezu da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca; da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu; da poslodavac sledbenik, bez obzira na njegove potrebe,ima dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu; da je, prima facie, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze privrednog društva „Ž . S .“ a.d. Beograd po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca da tužioca zadrži u radnom odnosu, da je Ustavni sud u Odluci od 24. decembra 2018. godine dalje konstatovao da odredbe ZOR jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene, ali da je statusna promena institut kompanijskog prava, koji je regul isan odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu pominje samo kao generički pojam; da je Zakon o privrednim društvima, u pogledu pravnih posledica koje nastaju, napravio razliku između statusne promene kod koje dolazi do prestanka (gašenja) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u kojoj to društvo nastavlja da egzistira; da u slučaju kada se društvo prenosilac statusnom promenom gasi, odnosno kada ono prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društva sticaoce (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, ili je reč o obavezama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, u kom slučaju solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo (član 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima); da su društva sticaoci, kod ove vrste statusne promene , ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza ; da je, kada je reč o statusnoj promeni u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele, pa da na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele ; da odredba člana 505. stav 1. tačka 2) Z akona o privrednim društvima propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim pove riocem drugačije ugovoreno; da je u konkretnom slučaju privredno društvo „Ž. S .“ a.d. Beograd, kao društvo prenosilac, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, nastavilo da postoji i dalje kao pravni subjekt, pored tri novoosnovana privredna društva ; da je sastavni deo Odluke o statusnoj promeni od 11. maja 2015. godine činio i Plan podele privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20) , a da taj Plan, osim označenja nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce ( pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sva društva sticaoce), nije sadržao opis preuzetih obaveza, niti je uredio pitanje načina na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd; da je Planom za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora (odeljak V); da je podnosilac ustavne žalbe, u navedenom smislu, u oba ustavnosudska predmeta ukazao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između privrednog društva „Ž . S .“ a.d. Beograd i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (u daljem tekstu: Protokol), a kojom su, pored ostalog, u početni bilans privrednog društva „Ž. S .“ a.d. Beograd (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku; da je Ustavni sud u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine utvrdio da je prvostepeni sud izveo dokaz uvidom u taj protokol, ali da obrazloženje osporene revizijske presude nije sadržalo nijedan navod u vezi sa tim dokumentom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena; da je polazeći od toga da je Planom podele bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud našao da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka, pa da je pobijanom presudom donetom u postupku po reviziji, koja nije sadržala ocenu o pravnom značaju Protokola, povređeno pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je Ustavni sud u Odluci Už- 9435/2020 od 29. oktobra 2020. godine utvrdio da je postupak pred prvostepenim sudom okončan pre zaključenja Protokola, a da podnosilac ustavne žalbe na činjenicu da je taj dokument zaključen nije ukazao u žalbenom, a ni kasnije u revizijskom postupku, iako je za to imao priliku, kroz odgovor na žalbu i odgovor na reviziju ; da je Ustavni sud u toj ustavnopravnoj stvari konstatovao da se iz sadržine Plana podele nije moglo zaključiti da li je konkretna novčana obaveza prešla na podnosioca ustavne žalbe, kao društvo sticaoca ili je za nju i nakon izvršene statusne promene odgovaralo društvo prenosilac , pa da je to pitanje koje je, saglasno Planu, trebalo urediti posebnim ugovorom između društva prenosioca i društva sticalaca ; da je Ustavni sud Odlukom Už-9435/2020 od 29. oktobra 2020. godine odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu istog podnosioca, ocenjujući da je Vrhovni kasacioni sud na ustavnopravno prihvatljiv način primenio pravila o teretu dokazivanja, izvodeći zaključak da podnosilac nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca ; da je Ustavni sud u tom predmetu ocenio da sud najviše instance nije imao saznanja o tome da su učesnici statusne promene zaključili Protokol, koji predstavlja dokument o njihovim početnim bilansima stanja na dan kada je statusna promena registrovana.

Primenjujući sve navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je Osnovni sud u Užicu doneo osporenu presudu P1. 1295/14 od 24. novembra 2016. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i solidarno obavezao podnosioca ustavne žalbe sa prvotuženim da mu isplati razliku na ime uvećane zarade za smenski rad, na bazi činjenične građe koja je formirana na osnovu dokaza koji su izvedeni u prvostepenom postupku isključivo na predlog tužioca. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da se sud u parničnom postupku prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva rukovodi pravilima o teretu dokazivanja koja su sadržana u odredbama člana 231. Zakona o parničnom postupku. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Dakle, stranka koja pretenduje na pozitivan ishod parničnog postupka mora pokazati aktivan pristup u rešavanju spornog odnosa pred sudom. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, izuzimajući tezu podnosioca ustavne žalbe o neispunjenosti procesnih uslova za proširenje tužbe na njega (pri čemu podnosilac u ustavnoj žalbi ne osporava ocenu parničnih sudova da se u konkretnom slučaju radi o uređenju tužbe), ocenio da se učešće podnosioca u prvostepenom parničnom postupku iscrplo podnošenjem materijalnopravnog prigovora o nedostatku pasivne legitimacije. Podnosilac ustavne žalbe u daljem toku parnice nije predlagao bilo kakve dokaze kojima bi potvrdio svoje navode o neosnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na njega, niti je prisustvovao na ročištima za glavnu raspravu iako je bio uredno pozvan, zbog čega je Osnovni sud u Užicu nesmetano održao ročišta, koristeći se procesnim ovlašćenjima datim odredbom člana 311. stav 1. Zakona o parničnom postupku, da bi nakon zaključenja glavne rasprave doneo osporenu presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u odnosu i na podnosioca, nalazeći da je u konkretnom slučaju podnosilac bio dužan da podnese dokaze o tome da ne postoji njegova solidarna odgovornost za obaveze prvotuženog prema tužiocu koje su nastale pre statusne promene. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe tokom prvostepenog postupka ne samo da nije dostavio pomenuti Protokol, nego ni druge akte i dokumenta koja se prema odredbama Zakona o privrednim društvima donose u slučaju statusnih promena privrednog društva, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac svojim pasivnim držanjem prvenstveno doveo do toga da Osnovni sud u Užicu odluči o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Budući da je podnosilac ustavne žalbe u ovom radnom sporu ukazao na Protokol tek u postupku po žalbi protiv prvostepene presude, Ustavni sud napominje da Zakon o parničnom postupku u odredbi člana 372. stav 1. predviđa da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave. Beneficium novorum je procesni institut koji poznaje i važeći procesni zakon i koji pruža mogućnost da se u žalbenom postupku iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, ali samo pod uslovom ukoliko je podnosilac žalbe savestan što se po pravilu ceni prema momentu njegovog saznanja za nove činjenice i dokaze. To znači da se pomenuti procesni institut primenjuje u praksi isključivo ako na strani podnosioca žalbe postoje izvinjavajući razlozi zbog kojih nove činjenice i dokaze nije mogao da predloži, odnosno upotrebi do zaključenja glavne rasprave. S obzirom na to da se podnosilac ustavne žalbe pozvao na Protokol od 24. juna 2016. godine u čijem je zaključenju i sam učestvovao i da je glavna rasprava pred prvostepenim sudom zaključena nakon pet meseci od dana zaključenja Protokola, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Kragujevcu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je zaključio da nisu ispunjeni procesni uslovi da se u postupku po žalbi oceni pravni značaj navedenog dokumenta.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda kojima je odlučivano o tužbenom zahtevu tužioca radi isplate uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o solidarnoj odgovornosti poslodavca sledbenika za obaveze prethodnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti