Povreda prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zbog arbitrerne primene materijalnog prava o zastarelosti. Sud je utvrdio da obraćanje oštećenog nadležnom državnom organu prekida tok zastarelosti potraživanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Ostojića iz Velike Bukovice, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Ostojića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 839/11 od 1 5. decembra 201 1. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61258/10 od 20. decembra 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedeljko Ostojić iz Velike Bukovice, Bosna i Hercegovina, je 7. februara 20 12. godine, preko punomoćnika Miroslava Reljića, advokata iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 839/11 od 15. decembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je Apelacioni sud u Beogradu na pogrešan način protumačio odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je pogrešan i stav Apelacionog suda u Beogradu da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan obim štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete; da je suprotno stanovištu Apelacionog suda u Beogradu, sudska praksa u poslednjih petnaestak godina nedvosmisleno stala na stanovište da zahtev za obeštećenje van spora upućen Ministarstvu odbrane prekida zastarelost, saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, što su potvrdile i mnoge odluke Vrhovnog suda Srbije i drugih sudova, s tim da je takvo pravno shvatanje usvojeno je i na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine; da su sudovi nejednako postupali u istim situacijama; da kao dokaz za svoje tvrdnje podnosilac navodi da je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine kojom je potvrdio prvostepenu presudu, uz konstataciju da podnošenje zahteva za naknadu štete van spora u okviru roka zastarelosti od 15 godina, do vodi do prekida zastarevanja u smislu člana 388. Z akona o obligacionim odnosima, a da je presudom istog suda Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine preinač ena prvostepena presud a tako što je odbijen tužbeni zahtev, uz konstataciju da zahtev za naknadu štete oštećenog lica prema odgovornom licu - dužniku pre podnošenja tužbe ne prekida zastarelost u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima; da je rok zastarelosti od 15 godina propisan krivičnim zakonom, ali o tom roku zastarelosti, kao i o prekidu i zastoju zastarevanja zahteva za naknadu štete, govore odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da se svaki rok zastarelosti koji je predviđen odredbama Zakona o obligacionim odnosima primenjuju se odredbe tog zakona o prekidu i zastoju zastarevanja, jer nigde nije isključena primena odredaba o prekidu i zastoju zastarevanja iz čl. 381. do 393. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1 6. januara 200 9. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane , radi naknade nematerijalne štete nastale usled ranjavanja tužioca 21. septembra 1991. godine u rejonu Vukovara.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 61258/10 od 20. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: na ime pretrpljenog straha iznos od 290.000 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne sposobnosti 290.000 dinara, na ime duševnih bolova zbog naruženosti 280.000 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 580.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 20. decembra 2010. godine kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 839/11 od 15. decembra 2011. godine , kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Osnovnog suda P. 61258/10 od 20. decembra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao pripadnik JNA – VP 6615-50 Smederevo ranjen 21. septembra 1991. godine u rejonu Vukovara, kada je zadobio povredu leve natkolenice i potkolenice nanete projektilom iz snajperske puške; da je tužbu radi naknade nematerijalne štete u vezi predmetnog ranjavanja tužilac podneo 16. januara 2009. godine; da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno prvostepeni sud cenio prigovor zastarelosti potraživanja, dajući pravilne razloge; da su neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe o prekidu i zastoju zastarevanja iz Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je tuženoj zahtev van spora podnet 14. septembra 2006. godine, pre isteka 15 godina, a da je bitna činjenica kada je tužilac saznao za štetu i obim štete; da je, međutim, prvostepeni sud pravilno zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete istaknut od strane tužene, jer je tužiocu šteta prouzrokovana 21. septembra 1991. godine kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, za koje je propisan rok zastarevanja krivičnog gonjenja od 15 godina; da je odredbom člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima propisano da kad je šteta prouzrokovana krivičnom delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; da , kako je zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo, čijim izvršenjem je tužiocu prouzrokovana šteta, nastupila dana 21. septembra 2006. godine, a tužilac podneo tužbu sudu 16. januara 2009. godine, to je tužiocu prestalo pravo da zahteva novčanu naknadu nematerijalne štete u smislu člana 360. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima ; da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan obim štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete; da je, s toga, bez uticaja i ukazivanje u žalbi na postojanje nesavladivih prepreka za podnošenje tužbe sudu, jer je tužiocu prestalo pravo da traži naknadu štete ; da zahtev za naknadu štete oštećenog lica prema odgovornom licu pre podnošenja tužbe ne prekida zastarelost u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, jer se u ovom slučaju radi o privilegovanom roku , čijim protekom se gubi pravo na potraživanje naknade štete.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine, pored ostalog, usvojena je revizija tužioca R. P, a presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 14363/08 od 24. februara 2009. godine je preinačena tako što je žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane odbijena i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1600/07 od 11. septembra 2008. godine potvrđena u pobijanom dosuđenom delu naknade nematerijalne štete (za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove usled ranjavanja 30. septembra 1991. godine u toku izvođenja borbenih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske). U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora od 7. septembra 2006. godine došlo do prekida zastarevanja. Takođe je navedeno da kako od vremena kada je tužilac podneo ovaj zahtev nadležnom organu tužene, pa do vremena podnošenja tužbe, nije protekao rok za zastarelost potraživanja iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, to potraživanje naknade štete nije zastarelo.

Identičan stav su zauzeli i Apelacioni sud u presudi Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi Gž. 1586/10 od 27. oktobra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudovima, Ustavni sud podseća da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Podnosilac se žali na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju , pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Apelacioni sud je u osporenoj presudi Gž. 839/11 od 15. decembra 2011. godine utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, uz konstataciju da nije došlo do prekida toka zastarelosti, jer podnošenje zahteva nadležnom organu, u ovom slučaju Ministarstvu odbrane - Direkciji za imovinskopravne poslove, za obeštećenje van spora (učinjeno 14. septembra 200 6. godine), ne prekida zastarelost. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni sud Srbije je u presudi Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine zauzeo suprotan stav – da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane - Direkciji za imovinskopravne poslove, dovodi do prekidanja zastarevanja (videti i presude Apelacionog suda Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1586/10 od 27. oktobra 2010. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud i ranije Vrhovni sud Srbije, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzeli suprotne stavove o prekidu zastarevanja, što je u krajnjem ishodu dovelo do različit ih odluk a o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i na taj način podnosioc a ustavne žalbe, odbijajući mu tužbeni zahte v, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac u parničnom postupku koji je okončan navedenom presudom Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna pravu na jednaku zaštite prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razlo ga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u gotovo identičnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

Ustavni sud konstatuje da su, u ovom ustavnosudskom predmetu, redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenj e materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine : u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo ; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugo sporno pravno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju je pitanje da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, na taj rok mogu primenjivati razlozi zastoja i prekida zastarevanja koje predviđa ZOO.

Pre upuštanja u razmatranje ovog značajnog pravnog pitanja, Ustavni sud je analizirao praksu redovnih sudova u Republici, pa je polazeći najpre od prakse najviše sudske instance do reforme pravosuđa (2010. godine) - Vrhovnog sud a Srbije, kao , utvrdio da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999 . godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „z astarelost potraživanja naknade ratne štete“ i koje glasi:

“Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten'' Vrhovnog suda Srbije broj 2008/3).

Pre toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 16. februara 1998. godine utvrdio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima“ i koje glasi:

„Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO);

Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastarelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO);

Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO)“.

Vrhovni sud Srbije nije menja o naveden a pravn a shvatanj a. Međutim, novija sudska praksa izražena kroz presude Vrhovnog kasacionog suda i utvrđena pravna shvatanja i presude Apelacionih sudova je drugačija.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine istakao da produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. ZOO počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela i da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Gotovo identične stavove su zauzeli i Apelacioni sudovi u svojim presudama (videti presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž . 1965/10 od 29. aprila 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9772/10 od 16. marta 2011. godine), dok je Apelacioni sud u Nišu na sednici Građanskog odeljenja održanoj 17. juna 2011. godine utvrdio pravno shvatanje identične sadržine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju ''Atanasovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`'', odluka od 14. januara 2010. godine, § 38.).

Analizom sudske prakse dolazi se do zaključka da su sudovi nakon 2010. godine izmenili pravna shvatanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade (ratne) štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima, odnosno na uslove pod kojima dolazi do prekid a i zastoj a zastarevanja , smatrajući da se predviđeni (privilegovani) rok utvrđen shodno članu 377. stav 1. ZOO može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka , ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja, ne dajući suštinske razloge za odstupanje od dotašnje sudske prakse.

S tim u vezi, suprotno iskazanom stavu Apelacionih sud ova i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da takav stav nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava , mogl o bi se doći u situacij u da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Ustavni sud smatra da se podnošenjem tužbe sudu ili preduzimanjem neke druge radnje pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388) od strane oštećenog lica, prekida zastarevanje, bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja. Prihvatajući suprotan stav, analogno bi se moglo doći do zaključka da čak i podnošenje tužbe sudu ne dovodi do prekida zastarelosti, što bi u krajnjoj liniji obesmislilo sudsku zaštitu u takvim situacijama. Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav.

Sledom rečenog, Ustavni sud konstatuje da obraćanje tužioca Ministarstvu odbrane za obeštećenje van spora, dovodi do prekida zastarelost i. Štaviše, odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila je propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podići tužbu kod nadležnog suda. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda u ovoj odluci , kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik JNA ranjen 21. septembra 1991. godine, a da je Direkciji za imovinsko-pravne poslove 14. septembra 2006. godine podneo zahtev za obeštećenje van spora, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da su osporenim aktom povređeni pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava (tačka 1. izreke) i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61258/10 od 20. decembra 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ( tačka 2. izreke) .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLjENjE

u odnosu na Odluku Ustavnog suda broj Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine

Ustavni sud je na sednici od 21. februara 2013. godine, u predmetu Už-863/2012, većinom glasova, doneo Odluku kojom je: u tački 1. izreke usvojio žalbu podnosioca Nedeljka Ostojića i utvrdio da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 839/11 od 15. decembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije; u tački 2. izreke naložio Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61258/10 od 20. decembra 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

U odnosu na utvrđenje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 36. stav 1. Ustava nismo imali drugačije gledište, već smo takođe smatrali da ona dokumentovano postoji, pa se na to u daljem tekstu nećemo osvrtati.

Ono što je sporno i sa čime se u predmetnoj odluci nismo mogli saglasiti je utvrđenje da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Zapravo se radi o oceni pravilnosti primene merodavnog materijalnog prava, gde je Ustavni sud neretko u iskušenju da u odnosu na osporene akte postupa kao redovni sud više instance. U ovom konkretnom slučaju Ustavni sud je stao na stanovište da je primena materijalnog prava bila arbitrerna, što je za posledicu imalo povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Osnovno sporno pitanje koje se pred Ustavnim sudom postavilo je kako treba tumačiti odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), koje normiraju tzv. privilegovani (produženi) rok zastarelosti potraživanja naknade štete kada je ista prouzrokovana krivičnim delom, odnosno da li se na taj rok može primeniti institut prekida zastarevanja potraživanja iz člana 388. ZOO. Po pitanju dejstva i dometa roka zastarelosti iz člana 377. ZOO, Ustavni sud je zauzeo i objavio svoj načelni pravni stav od 7. jula 2011. godine koji je doslovno citiran u tački 6. obrazloženja Odluke u odnosu na koju smo izdvojili mišljenje. Pri tome, ističemo da smo i kod utvrđivanja predmetnog stava imali suprotno mišljenje, jer smo se izjasnili da se pod "odgovornim licem" iz člana 377. stav 1. ZOO može smatrati jedino sam štetnik, dakle fizičko lice koje je svojim činjenjem, nečinjenjem ili propuštanjem neposredno prouzrokovalo drugome štetu i protiv koga se vodi krivični postupak za koji se vezuju produženi rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete. Međutim, većinski je utvrđen stav da se ovaj rok odnosi na svako fizičko ili pravno lice koje po bilo kom osnovu odgovara za nastalu štetu, zbog čega želimo prvo da izvršimo analizu kako je takav stav Suda primenjen u konkretnom slučaju.

Nimalo ne sporeći da su u okolnostima pod kojima je podnosilac ustavne žalbe ranjen na području Vukovara 21. septembra 1991. godine postojala sva obeležja bića krivičnog dela Oružana pobuna iz člana 124. tačka KZJ, ukazujemo da je primena privilegovanog roka zastarelosti prema Republici Srbiji ovde zasnovana na potpuno apstraktnom osnovu. Naime, nemamo relevantnih saznanja da je za navedeno krivično delo neko pravnosnažno osuđen, niti da se krivični postupak nije mogao voditi i okončati zbog smrti ili duševne bolesti okrivljenih lica, a ponajmanje da je bilo ko za takvo delo amnestiran, aboliran ili pomilovan od strane naših državnih organa. Dakle, prema stavu samog Ustavnog suda, koji u međuvremenu nije izmenjen, u konkretnom parničnom postupku bi se morali primeniti rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete od tri, odnosno pet godina iz opštih odredaba člana 376. ZOO. Zbog toga nalazimo da je Ustavni sud u postupku po predmetnoj ustavnoj žalbi potpuno odstupio od sopstvenog zauzetog stava, ali je otišao i značajan korak dalje, produživši za još 15 godina, primenom opštih pravila obligacionog prava o prekidu zastarevanja, prethodno već privilegovani rok za zastarelost tužiočevog potraživanja od 15 godina. To se, po našem mišljenju, nikako nije moglo učiniti. Nema sumnje da je odredba člana 377. ZOO specifični izuzetak od opštih pravila za zastarelost potraživanja naknade štete propisanih u članu 376. ZOO, a još od rimskog prava važi maksima da se svaki izuzetak mora krajnje restriktivno tumačiti. Sam član 377. ZOO sadrži izdvojenu i zasebnu odredbu o prekidu zastarevanja koji se vezuje za prekid zastarevanja krivičnog postupka (gonjenja), iako ZOO za sve druge pravne situacije zajednički normira prekid zastarevanja potraživanja u posebnom Odseku 4. Zakona (čl. 387-393).

Smatramo da se na pitanje prekida zastarevanja podnosiočevog potraživanja naprosto nije mogla primeniti opšta odredba člana 388. ZOO, odnosno da obraćanje podnosioca nadležnom vojnom organu sa zahtevom za vansudsko obeštećenje dana 14. septembra 2006. godine, nikako nije moglo da dovede do prekida zastarevanja njegovog potraživanja naknade štete prema naknadno tuženoj državi Srbiji. Pošto posle prekida zastarevanje počinje da teče iznova, to bi značilo da podnosilac, koji se obratio vojnom organu svega sedam dana pre isteka 15 godina od dana ranjavanja, ima na raspolaganju novi rok od 15 godina za podnošenje tužbe, što bi iznosilo ukupno 30 godina od dana samog štetnog događaja. Nalazimo da ovakvo stanovište narušava načelo pravne sigurnosti i da je u suprotnosti sa suštinom instituta zastarelosti potraživanja, kao oblika gašenja obligacija usled nevršenja nečijeg subjektivnog prava. U diskusiji na sednici Suda ukazivali smo na to da se u konkretnom slučaju može govoriti jedino o zastoju zastarevanja, i to u periodu od tri meseca, u kom roku je nadležni vojni organ imao mogućnost da prizna podnosiočev odštetni zahtev u mirnom, odnosno vansudskom postupku. To bi praktično značilo da je podnosilac svoju tužbu protiv Republike Srbije trebalo da podnese najkasnije u roku od sedam dana po isteku tromesečnog roka u kome je o njegovom zahtevu bio pozvan da se izjasni nadležni vojni organ, ali da tužbeni zahtev podnosioca sadržan u tužbi podnetoj tek u januaru 2009. godine nije mogao da uživa sudsku zaštitu, pošto je tuženi blagovremeno istakao materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja. Napominjemo i da je važeći Zakon o parničnom postupku prepoznao specifičnost ovakve pravne situacije, te da je u članu 193. stav 2. propisao da (takođe obavezno) podnošenje predloga za mirno rešenje spora pre nego što se podnese tužba protiv Republike Srbije, povlači za sobom zastoj rokova zastarelosti u trajanju od 60 dana. To jasno ukazuje da i zakonodavac, po nama ispravno, nalazi da navedenom radnjom poverioca dolazi samo do zastoja, ali ne i do prekida zastarevanja potraživanja.

Da sumiramo, ovakvom odlukom Ustavnog suda je, prema našem mišljenju, opovrgnut pravno utemeljen stav redovnih sudova da je podnosiočevo potraživanje u vreme podnošenja tužbe bilo zastarelo, a što je moralo voditi odbijanju njegovog tužbenog zahteva. Mi ne nalazimo da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom na bilo koji način povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, a posebno ne arbitrernom primenom materijalnog prava, kako se u Odluci Ustavnog suda navodi. Arbitrernost podrazumeva samovolju pri odlučivanju zasnovanu na autoritetu vlasti, a ne zakona. Po našem mišljenju, u ovom slučaju ne može biti reči ni o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, jer osporena presuda Apelacionog suda sadrži jasno i nedvosmisleno tumačenje odredaba člana 377. ZOO i ubedljive razloge zbog čega se privilegovani rok zastarelosti ne prekida u smislu člana 388. ZOO podnošenjem zahteva oštećenog lica odgovornom licu pre podnošenja tužbe. Smatramo da proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava ne postoji utoliko pre što se pravni stav izražen u osporenoj presudi temelji na postojećoj sudskoj praksi Vrhovnog kasacionog suda i apelacionih sudova.

Na kraju, i više uzgredno, ukazujemo da smo tvrdili jedino da se obraćanjem nadležnom vojnom organu za vansudsku isplatu štete ne može prekinuti poseban, po svemu izuzetan i objektivan rok zastarelosti ove vrste potraživanja propisan članom 377. ZOO. Zbog toga nam nije jasno zašto se u Odluci našla rečenica da bi prihvatanje suprotnog (našeg) stava moglo dovesti do zaključka da "čak i podnošenje tužbe sudu ne dovodi do prekida zastarelosti, što bi u krajnjoj liniji obesmislilo sudsku zaštitu u takvim situacijama", jer tako nešto nismo ni pomislili a kamoli izrekli. Međutim, sa tako apsurdnim stavom naprosto ne vredi ni polemisati. Makar to bilo i samo zbog činjenice da Ustav utvrđuje da se sudije Ustavnog suda biraju ili imenuju iz reda istaknutih pravnika, nije nam nepoznato da se podnošenjem tužbe uvek prekida dalji tok zastarevanja bilo kog potraživanja. Ovde je problem jedino u tome što je predmetna tužba podneta uveliko nakon isteka roka u kom je već nastupila zastarelost tužiočevog potraživanja naknade štete, a što su postupajući redovni sudovi veoma jasno i argumentovano obrazložili.

Sudije Ustavnog suda

Predrag Ćetković

Katarina Manojlović Andrić

Povreda prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti