Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao tri godine. Sud je zaključio da je izvršni sud bio neefikasan, posebno donošenjem rešenja o prekidu i zastoju postupka zbog restrukturiranja dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz sela J, D. kod Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8554/09 (prvobitno P. 4048/03) , a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5965/14 ( prvobitno P. 16269/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz sela J, D. kod Loznice , je 28. novembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4565/14 od 24. septembra 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5965/14 od 14. maja 2014. godine, zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku u kome su donete osporene presude, te povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe 12. juna 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane radi naknade štete ; da su, nakon donošenja delimične presude kojom je usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete, donete osporene presude kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete; da je prvostepeni sud odbio dokazne predloge tužilačke strane bez valjanog obrazloženja i time onemogućio tužioca u dokazivanju osnovanosti tužbenog zahteva; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu odluku ne upuštajući se dublje u žalbene navode i ne obrazlažući svoju odluku u dovoljnoj meri. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i obaveže Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da podnosiocu isplati naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol u iznosu od 920.00 0,00 dinara, naknadu materijalne štete za pružene advokatske usluge tokom sudskog postupka u iznosu od 1.933.960,00 dinara, kao i naknadu na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja odluke do konačne isplate.

Podneskom od 12. oktobra 2016. godine podnosilac je izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5965/14 od 13. januara 2015. godine i „odbijajućeg dela rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1879/15 od 28. jula 2016. godine (koji nije naveden u izreci ove odluke)“, zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava. Podnosilac smatra da je nadležni sud nepravilno odlučio o troškovima predmetnog parničnog postupka kada nije usvojio njegov zahtev za isplatu troškova u celosti i predlaže da Ustavnog suda preinači osporena rešenja u skladu sa njegovim zahtevom iz ustavne žalbe ili da ukine osporena rešenja i naloži sudu ponovno odlučivanje.

Podneskom od 6. septembra 2019 . godine advokat S. F . iz Loznice ja u ime S . S . podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1879/15 od 4. jula 2019. godine, zbog povrede istih ustavnih načela i prava. U ustavnoj žalbi se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporeno rešenje i dosudi podnosiocu naknadu materijalne štete u iznosu od 250.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka i nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara za duševne bolove koje je podnosilac trpeo zbog povrede svih navedenih ustavnih prava.

Saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je ustavne žalbe od 12. oktobra 2016. i 6. septembra 2019. godine spojio sa ustavnom žalbom zavedenom pod brojem Už-8630/2014 , radi zajedničkog rešavanja .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5965/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. juna 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete. Na ročištu 12. oktobra 2006. godine tužilac je uredio tužbu tako što je kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane.

Tuženi je dostavio odgovor na tužbu 31. jula 2003. godine.

Na ročištu 1. decembra 2003. godine, na predlog tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem putem sudskih veštaka hirurga i neurohirurga. Tužiocu je naloženo da uplati predujam troškova veštačenja, a on je, posle tri pismena naloga od strane prvostepenog suda, dokaz o uplati predujma troškova dostavio sudu 12. septembra 2006. godine .

Nakon sprovedenog veštačenja, podnosilac je precizirao tužbeni zahtev, a na ročištu 20. decembra 2006. godine predložio da sud delimičnom presudom odluči o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Drugi opštinski sud u Beogradu je prvom delimičnom presudom u ovom sporu P. 4048/03 od 20. decembra 2006. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Protiv navedene prvostepene presude, tužena i tužilac su izjavili žalbe 9, odnosno 10. januara 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6089/0 7 od 10. maja 2007. godine ukinuo delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4048/03 od 20. decembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U novom prvostepenom postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je sproveo dopunsko veštačenje putem is tih veštaka.

Podnosilac je podneskom od 19. decembra 2007. godine precizirao tužbeni zahtev, a na ročištu 12. februara 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, delimičnom presudom P. 4483/07 od 12. februara 2008. godine, ispravljenom rešenjem pod istim brojem od 20. marta 2008. godine, obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to : na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 50.000,00 dinara, odnosno ukupan iznos od 750.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 12. februara 2008. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je na ime naknade nematerijalne štete tražio iznose preko dosuđenih u stavu prvom izreke , i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenog iznosa još iznos od 100.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti preko dosuđenog iznosa još iznos od 50.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom (stav drugi izreke) i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 184.500,00 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tužilac i tužena su izjavili žalbe 27, odnosno 29. marta 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu je, presudom Gž. 5115/08 od 8. maja 2008. godine, stavom prvim izreke, delimično potvrdio i delimično preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4483/07 od 12. februara 2008. godine u stavu prvom izreke, tako što je tužiocu dosudio naknadu štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smanjenja životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 90.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 60.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 12. februara 2008. godine pa do konačne isplate, a stavom drugim izreke ukinuo stav treći ožalbene presude kojim je odlučeno o troškovima postupka i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Presuda je 30. avgusta 2008. godine dostavljena punomoćniku podnosioca, koji je 16. septembra 2008. godine podneo zahtev za izdavanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti delimične presude.

Nakon toga, predmet P. 4483/07 je u prvostepenom sudu 17. septembra 2008. godine stavljen u arhivu.

Punomoćnik tužioca je podneskom primljenim u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 26. oktobra 2009. godine zatražio hitno zakazivanje ročišta radi odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete.

Prvostepeni sud je nastavio postupak dopisom od 10. novembra 2009. godine kojim je zatražio od podnosioca da dostavi potrebnu dokumentaciju. U daljem toku postupka, do donošenja prvostepene presude 14. maja 2014. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu, a zatim Prvi osnovni sud u Beogradu su zakazali devetnaest ročišta, od kojih nije održano pet ročišta , i to dva iz razloga na strani suda, a tri radi dostavljanja prispelih podnesaka stran kama ili veštaku.

U tom periodu, Prvi osnovni sud u Beogradu je dva puta donosio rešenja da se tužba u ovom sporu smatra povučenom jer niko za obe uredno pozvane parnične stranke nije pristupio na ročište: prvi put na ročištu 30. januara 2012. godine – rešenje P. 16269/10, koje je ukinuo rešenjem P. 16269/10 od 6. marta 2012. godine kojim je, na predlog podnosioca, dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, a drugi put na ročištu 19. septembra 2013. godine – rešenje P. 5079/12, koje je ukinuo rešenjem P. 5079/12 od 17. decembra 2013. godine kojim je takođe usvojio predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u dostavljenu dokumentaciju, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i izvođenjem tri veštačenja putem veš taka specijalista medici ne rada, koji su dostavili svoje nalaze i mišljenja, pismena izjašnje nja o primedbama parničnih stranaka i bili saslušani na ročištu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 5965/14 od 14. maja 2014. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete, i to za izgubljenu zaradu zbog smanjene radne sposobnosti, kao i na ime rente zbog smanjene radne sposobnosti isplati iznose kao u stavu prvom izreke presude, a stavom drugim izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.500,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 9. jula 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4565/14 od 24. septembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio navedenu prvostepeneu presudu u prvom stavu izreke, a ukinuo ožalbenu presudu u stavu drugom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Presuda je dostavljena prvostepenom sudu 7. oktobra 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem P. 5965/14 od 13. januara 2015. godine odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove spora.

Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 6. februara 2015. g odine, koja je 24. marta 2015. godine, sa spisima predmeta, dostavljen a Višem sudu u Beogradu radi daljeg odlučivanja.

Viši sud u Beogradu je 28. jula 2016. godine osporenim rešenjem Gž. 1879/15 preinačio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5965/124 od 13. januara 2015. godine i obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 16.000,00 dinara.

Podneskom od 21. septembra 2016. godine tužilac je tražio naknadu troškova u postupku povodom pravnog leka, koji je 26. oktobra 2016. godine, sa spisima predmeta, dostavljen Višem sudu u Beogradu radi daljeg odlučivanja.

Viši sud u Beogradu je 4. jula 2019. godine doneo dopunsko rešenje Gž. 1879/15, kojim je odbio zahtev tužioca kao neosnovan, a ovo rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca 7. avgusta 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 12. juna 2003. godine, a da je okončan donošenjem dopunskog rešenja Višeg suda u Beogradu 4. jula 2019. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao punih šesnaest godina . Navedeno trajanje postupka može ukazati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu , jer je podnosilac istakao tužbeni zahtev za više vidova materijalne i nematerijalne štete, te da je radi utvrđivanje spornih činjenica nadležni sud sproveo obiman i složen dokazni postupak u kome su, pored ostalog, izvedena četiri veštačenja .

Ustavni sud je zatim ocenio da je predmet spora, koji se odnosio na naknadu štete prouzrokovane povred om koju je podnosilac pretrpeo na odsluženju vojnog roka , nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca, koji je imao opravdani interes za efikasno vođenje i okončanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u značajnoj meri doprineo trajanju postupka. Pre svega, podnosilac je dokaz o uplati predujma troškova za veštačenje određeno 1. decembra 2003. godine dostavio prvostepenom sudu tek dve godine i devet i po meseci kasnije, pa se ovaj period trajanja postupka ne može staviti na teret suda, već isključivo podnosioca. Pored toga, zbog propusta punomoćnika podnosioca, sud je dva puta donosio rešenje da se tužba smatra povučenom, što je imajući u vidu postupak odlučivanja o zahtevu za vraćanje u pređašnje stanje i zakazivanje novog ročišta, pr odužilo postupak za godinu dana. Konačno na teret podnosioca se mora staviti i neodržavanje jednog ročišta.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos neopravdano dugom trajanju osporenog postupka svojim neažurnim postupanjem. Naime, parnični spis je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 17. septembra 2008. godine arhivi ran, iako postupak nije bio okončan, te je tek nakon urgencije podnosioca nastavljeno sa postupanjem , 14 meseci posle arhiviranja . Takođe, nakon donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu od 24. septembra 2014. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu, postupak odlučivanja o troškovima parničnog postupka je trajao četiri godine i osam meseci, pa je tako Viši sud u Beogradu o podnesku tužioca kojim je tražio donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka odlučio posle dve godine i osam meseci od dostavljanja spisa predmeta. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi odgovorni za prekomerno trajanje postupka, bez obzira na činjenicu što su u vođenju postupka u delu u kome je doneta delimična, a zatim i konačna presuda, postupali uglavnom u prihvatljivim rokovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8554/09 (prvobitno P. 4048/03), a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5965/14 ( prvobitno P. 16269/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik R S“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na te ret sredstava budžeta Republike Srbije – razdela Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavka broj 22080/09, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje osporenim aktima, Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instanciono viši sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnim žalbama u osnovi ponavljaju navodi koje je podnosilac iznosio u žalbama protiv prvostepenih sudskih odluka, te da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i p ravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla ispitivati povreda prava na jednaku zaštitu prava .

S obzirom na to da su ustavnom žalbom osporeni drugostepena presuda i drugostepena rešenja , to je očigledno da je podnosilac imao pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter, te se povreda zabrane diskriminacije može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog od zajemčenih ljudskih prava ili sloboda.

U vezi sa istaknutom povredom člana 18. Ustava, kojim je utvrđeno načelo neposredne primene zajemčenih prava i člana 20. Ustava, kojim se utvrđuju načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim načelima, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče konkretna ljudska prava i slobode, te se ona ni ne mogu štititi u postupku po ustavnoj žalbi.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove osporenog parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavna žalba od 6. septembra 2019. godine protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1879/15 od 4. jula 2019. godine je podneta od strane advokata bez specijalnog punomoćja podnosioca za njeno izjavljivanje, ali Ustavni sud nije tražio uređenje ustavne žalbe u tom pogledu, jer to ne bi dovelo do drugačijeg ishoda postupka po ustavnoj žalbi.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti