Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku policijskih službenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu grupe policijskih službenika, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za isplatu dodataka na platu. Postupak, pokrenut 2010, još traje. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od po 400 evra svakom podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Đ, M . V, M . D, B . M, M . J, Z . A, M . K, D . M, D . J, M . M, D . Đ, V . L. G . M, N. S, M. N, S . M, D . N, Z . P, A . S, I . I, V . Č, S . S, Z . R, I . Đ, I . I, S . N, D . S, V . G, V . S, B . S, M . A, I . R, B . A, V . K, V . S, S . Đ, S . K, Ž . S . i S . M, svih iz Požarevca, M . P, Z . V, I . M, Đ . P, D . R, S . J, M . G, S . M, B . S, R . G, V. G , S. E . i S . S, svih iz Kostolca, N. N . iz sela B, G . M . i M . V . B, oboje iz sela Klenovnik, Ž. M . iz sela S, P . N, B . M, Z . M, T . M, I . P . i V . S, svih iz Malog Crnića, M. S . iz sela T, M . Ć . i M . N, ob ojice iz Velikog Crnića, V. P, P. K, R . K . i M . Z, svih iz Kragujevca, I . R . iz sela G, M . L . iz sela B, R . T . iz sela R, D . I . iz sela C, V . Ž . iz Velikog Sela, B . M . iz sela K . D, M . K . iz sela K, M . F . iz sela M, G . M . i N . R, ob ojice iz sela L, S . V . i B. Đ , obojice iz S, S . Đ, M . S . i R . P, svih iz sela D, B . N . iz sela R, i M . C . iz sela D, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Đ, M . V, M . D, B . M, M . J, Z . A, M . K, D . M, D . J, M . M, D . Đ, V . L, G . M, N . S, M . N, S . M, D . N, Z . P, A . S, I . I, V . Č, S . S, Z . R, I . Đ, I . I, S . N, D . S, V . G, V . S, B . S, M . A, I . R, B . A, V . K, S . Đ, S . K, Ž . S, S . M, M . P, Z . V, I . M, Đ . P, D . R, S . J, M . G, S . M, B . S, R . G, V . G, S. E, S. S, N . N, G . M, M . V . B, Ž . M, P . N, B . M, Z . M, T . M, I . P, V . S, M . S , M . Ć, M . N, V . P, P . K, R . K, M . Z, I . R, M . L, R . T, D . I, V . Ž, B . M, M . K, M . F, G . M, N . R, S . V, B. Đ , S. Đ, M . S, R . P, B . N . i M . C . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Požarevcu u predmetu broj 120-8149/15 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba V. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Požarevcu u predmetu broj 120-8149/15.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Đ . iz Požarevca i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tač. 1. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 25. decembra 2015. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Požarevcu u predmetu broj 120-8149/15.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 18. novembra 2010. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Požarevcu broj 120-8149/15 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su, 18 . novembra 2010. godine, Ministarstvu unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava u Požarevcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev, za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, kao i za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada, sve za poslednje tri godine do podnošenja zahteva. Kako prvostepeni organ nije u zakonom propisanom roku doneo rešenje o zahtevu, podnosioci su 25. januara 2011. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem od 25. februara 2011. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od deset dana donese odgovarajuće rešenje. Međutim, kako prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju, podnosioci su 29. juna 2011. godine po drugi put izjavili navedenu žalbu, koju je drugostepeni organ takođe usvojio, uz davanje istog nalog a prvostepenom organu.

Prvostepeni organ je 31. avgusta i 1. septembra 2011. godine doneo pojedinačna rešenja kojima je odbio kao neosnovan e zahtev e svakog podnosioca ustavne žalbe posebno.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-1392/2011-01 od 9. novembra 2011. godine usvojio žalbu podnosilaca u delu kojim je pojedinačnim prvostepenim rešenjima odbijen zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, te je predmet u tom delu vratio na ponovni postupak. Kako dispozitivom drugostepenog rešenja nisu poništena pojedinačna prvostepena rešenja od 31. avgusta i 1. septembra 2011. godine u delu u kome je odbijen zahtev za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu, to su navedena rešenja u tom delu postala pravnosnažna, te u nastavku postupka o pomenutom zahtevu više nije rešavano.

Kako prvostepeni organ nije u zakonom propisanom roku doneo novo rešenje, podnosioci su 15. juna 2012. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem od 13. jula 2012. godine usvojio, nalažući prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana donese odgovarajuće rešenje.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-25/12 od 13. septembra 2012. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-803/2012-01 od 24. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu njihovu žalbu.

Upravni sud je presudom U. 16596/12 od 27. marta 2014. godine uvažio tužbu podnosilaca, poništio navedeno konačno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje, iz razloga što u obrazloženjima rešenja upravnih organa nije naveden osnovni koeficijent za obračun plate podnosilaca, kao ni procenat uvećanja plate po osnovu posebnih uslova rada, zbog čega se nije mogao izvesti zaključak o osnovanosti podnetog zahteva.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-191/2014-01 od 30. aprila 2014. godine kojim je usvojio žalbu podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 13. septembra 2012. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ ni ovaj put nije doneo novo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 27. oktobra 2015. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje od 18. novembra 2015. godine kojim je naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od deset dana donese odgovarajuće rešenje.

Prvostepeni organ je odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca rešenjem broj 120-8149/15 od 4. decembra 2015. godine, koje je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-63/2016-01 od 14. marta 2016. godine poništio i vratio predmet na ponovni postupak. Prema podacima u spisima predmeta, prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u ponovnom postupku, niti su podnosioci koristili pravna sredstva za njegovo ubrzanje u skladu sa zakonom.

3.2. Posebno analizirajući osporeni postupak u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe V. S, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je prvostepeni organ zaključkom broj 120-11-87/11 od 30. avgusta 2011. godine odbacio njen zahtev, iz razloga što je podnet od neovlašćenog lica, utvrđujući da navedena podnositeljka u periodu od 18. novembra 2007. do 18. novembra 2010. godine nije bila policijski službenik, niti drugi zaposleni u Policijskoj upravi u Požarevcu; da je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1392/2011-01 od 9. novembra 2011. godine, u tački 3. dispozitiva, odbacio kao nedopuštenu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog zaključka prvostepenog organa ; da iz spisa predmeta i priložene dokumentacije ne proizlazi da je podnositeljka podnela tužbu u upravnom sporu protiv navedenog drugostepenog rešenja; da prvostepenim rešenjima od 13. septembra 2012. i 4. decembra 2015. godine nije odlučivano o zahtevu podnositeljke; da je podnositeljka u daljem toku postupka zajedno sa ostalim podnosiocima izjavljivala sva pravna sredstva o kojima su meritorno odlučivali drugostepeni organi počev od rešenja donetog 30. aprila 2014. godine i Upravni sud presudom od 27. marta 2014. godine.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (…) (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.) .

5. Razmatrajući najpre istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe V . S, Ustavni sud je konstatovao da je zaključkom prvostepenog organa od 30. avgusta 2011. godine njen zahtev odbačen, a da je rešenjem drugostepenog organa od 9. novembra 2011. godine odbačena kao nedopuštena njena žalba izjavljena protiv navedenog zaključka. Prema priloženoj dokumentaciji i stanju u spisima predmeta, podnositeljka protiv navedenog drugostepenog rešenja nije podnela tužbu u upravnom sporu.

Imajući to u vidu, Ustavni sud je našao da je postupak po zahtevu navedene podnositeljke pravnosnažno okončan još 2011. godine, odbacivanjem njenog zahteva.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu V. S , jer je izjavljena posle isteka r oka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne utiče okolnost da je u nastavku postupka meritorno rešavano o žalbama navedene podnositeljke izjavljenim protiv prvoste penih rešenja od 13. septembra 2012. i 4. decembra 2015. godine, kojima nije odlučeno o nje nom zahtevu, kao i da je Upravni sud meritorno odlučio o njenoj tužbi. Ovo stoga što se nakon pravnosnažnog okončanja postupka po tom zahtevu podnositeljke nije više moglo odlučivati o redovnim pravnim sredstvima koja je izjavljivala. Pri tome se u ustavnoj žalbi pogrešno tvrdi da je navedenim prvostepenim rešenjima odlučeno o osnovanosti zahteva svih podnosilaca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kao i za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu, sve za poslednje tri godine do podnošenja zahteva. Ustavni sud je potom konstatovao da je drugostepenim rešenjem od 9. novembra 2011. godine predmet u delu koji se odnosi na zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane državnog i verskog praznika i rad noću vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, a da je zahtev za isplatu naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu pravnosnažno odbijen pojedinačnim prvostepenim rešenjima donetim 31. avgusta i 1. septembra 2011. godine, te o njemu u nastavku postupka nije više rešavano. Polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Sud je utvrdio da period merodavan za ocenu o povredi označenog prava traje od 18. novembra 2010. godine, kada je podnet predmetni zahtev, i još nije okončan, te iznosi šest godina i 11 meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode upravni postupak i upravni spor , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji imaju svojstvo stranke u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka nisu naročito složena.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je dosadašnji tok postupka obeležilo značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosi laca. Naime, taj organ nijednom nije doneo i dostavio rešenje podnosiocima približno u zakonom propisanom roku, već ga je višestruko prekoračivao, tako da je o zahtevu rešavao i duže od godin u dana. Međutim, neprimereno trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa.

Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja je uzastopno vraćanje predmeta na ponovni postupak. S obzirom na to da je drugostepeni organ tri puta poništavao prvostepena rešenja, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni organ, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao da spreči nepostupanje prvostepenog organa po primedbama i da sam reši upravnu stvar. Isti organ je po brojnim žalbama zbog „ćutanja administracije“ donosio rešenja kojima je nalagao prvostepenom organu da u određenom roku odluči o zahtevu podnosilaca, što je uglavnom dovodilo do donošenja prvostepenih rešenja zbog čijeg izostanka su te žalbe izjavljivane. Međutim, takav način odlučivanja drugostepenog organa nije bio delotvoran kada je reč o prvoj žalbi zbog „ćutanja administracije“, budući da prvostepeni organ nije doneo rešenje ni u naknadno određenom roku, već su podnosioci morali ponovo da podnesu navedenu žalbu, koja je doprinela otklanjanju „ćutanja“ prvostepenog organa.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je specifičnost upravnog postupka u tome da može umnogome da zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. U tom smislu je konstatovao da su podnosioci koristili pravna sredstva za njegovo ubrzanje, ali da su žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 9. novembra 2011. godine izjavili tek 15. juna 2012. godine, iako su to mogli učiniti šest meseci ranije, dok su žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 30. aprila 2014. godine izjavili tek 27. oktobra 2015. godine, iako su to mogli učiniti jednu godinu i tri meseca ranije. Pri tome nisu podneli žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 14. marta 2016. godine, iako su to mogli učiniti počev od maja 2016. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe navedenim u tački 1. izreke povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 1. izreke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i utvrđena kašnjenja i propuštanja p odnosilaca sa korišćenjem pravnih sredst ava za ubrzanje postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu