Odbijena ustavna žalba u postupku restitucije zbog nedostatka akta o podržavljenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosilaca zahteva za restituciju, potvrđujući odluke upravnih organa i Upravnog suda. Kako podnosioci nisu dostavili obavezan akt o podržavljenju imovine, njihov zahtev je pravilno odbijen u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8637/2019
22.12.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. L, I . S . i P . J, svih iz Novog Sada, G . K . iz Zrenjanina i M . J . iz Iđoša, grad Kikinda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 20 22. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. L, I . S, P . J, G . K . i M . J . i zjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11416/16 od 18. jula 2019. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. O. L, I . S . i P . J, svi iz Novog Sada, G . K . iz Zrenjanina i M . J . iz Iđoša, grad Kikinda, preko punomoćnika Z. Đ . M, advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu , 23. avgusta 201 9. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11416/16 od 18. jula 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odr edbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da podnosioci ne mogu snositi štetne posledice okolnosti da kod državnih organa dokumentacija o oduzimanju predmetne imovine nije sačuvana; da se iz zapisnika broj 13/47 sa sednice Agrarnog suda pri „Okružnom sudu u Petrovgradu “ od 6. februara 1946. godine, spiska agrarne deobe za 1947. godinu, sa Predlogom nadeobe agrarnog zemljišta agrarnim interesentima, te liste gazdinstva, „posredno može sa sigurnošću utvrditi“ o kojoj se imovini radi; da je Upravni sud postupao proizvoljno i nije uzeo u obzir dokaze priložene uz tužbu.

Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-017517/2013 od 14. avgusta 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika M . J, a rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01846/2015-13 od 4. jula 2016. godine odbijena je njihova žalba izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije.

Podnosioci ustavne žalbe su u tužbi podnetoj Upravnom sudu protiv predmetnog rešenja drugostepenog organa istakli da je „u postupku nesporno utvrđeno“ da su oni tražili od nadležnih državnih organa akt o podržavljenju zemljišta njihovog pravnog prethodnika, ali da im isti nije izdat, jer državni organi njime nisu raspolagali. Takođe su istakli da, između ostalog, ni Osnovni sud u Kikindi „ne raspolaže zemljišno-knjižnom arhivom, koja bi trebalo da se čuva trajno i u kojoj bi morao da se nalazi akt o podržavljenju sporne imovine“.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11416/16 od 18. jula 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta protiv predmetnog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da iz stanja u spisima predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da je prvostepeni organ, uvidom u zapisnik broj 13/46, koji je vođen na sednici Agrarnog suda pri Okružnom narodnom odboru u Petro vgradu 6. februara 1946. godine, utvrdio da navedeni zapisnik ne predstavlja akt o podržavljenju imovine bivšeg vlasnika, a da podnosioci u toku postupka nisu dokazali šta je to i na osnovu kog propisa oduzeto od bivšeg vlasnika; da je tuženi organ prihvatio razloge prvostepenog organa i ocenio da su bez uticaja navodi žalbe da se iz lista gazdinstva bivšeg vlasnika za KO Iđoš i Spiska agrarne deobe za 1947. godinu može posredno utvrditi na kojim parcelama je bio vlasnik M . J . i koje su parcele eksproprisane od njega, odnosno prenete u vlasništvo Agrarnog fonda, budući da ta okolnost ne predstavlja osnov za vraćanje imovine, već je potrebno da je zemljište oduzeto aktom o podržavljenju u smislu člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji podnosioci nisu priložili. Upravni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, konstatovao da se iz priloženog zapisnika može utvrditi da je na sednici Agrarnog suda razmatrana žalba bivšeg vlasnika izjavljena protiv odluke MNO Iđoš broj 348/46, ali da u njemu nije naveden dispozitiv navedene odluke o utvrđenju objekata agrarne reforme na posedu M. J , niti se ne može utvrditi koji objekti ili zemljište vlasništvo M. J . su bili predmet eksproprijacije u korist Zemlj išnog fonda.

Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio pravilnom odluku prvostepenog organa da odbije predmetni zahtev, budući da podnosioci nisu dostavili akt o podržavljenju imovine donet na osnovu p ropisa taksativno navedenih u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ocenjujući navode tužbe, Upravni sud je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijanog rešenja, budući da su istovetni navodima žalbe koje je tuženi organ, po oceni tog suda , pravilno ocenio i za svoju ocenu dao detaljne i na zakonu zasnovane razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosi oci, pored ostalog, ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1.); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti – građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl . (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da u slučaju da organ iz stava 1. ovog člana utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (član 47. stav 12.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja - odlučne činjenice (član 8.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1); da se kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj (član 149. stav 2.); da kad je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju (činjenice i okolnosti koje su učinjene verovatnim), izvođenje dokaza u tom cilju nije vezano za odredbe ovog zakona o izvođenju dokaza (član 152.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da ne treba da snose posledice činjenice da kod državnih organa nije sačuvana dokumentacija o oduzimanju imovine koja je predmet njihovog zahteva za vraćanje, odnosno obeštećenje i da se iz dokaza koje su priložili u tom postupku može „posredno sa sigurnošću“ zaključiti koja imovina je bila predmet oduzimanja. Podnosioci, takođe ukazuju na proizvoljnost u odlučivanju Upravnog suda i propuštanje da se u predmetnom upravnom sporu ocene dokazi priloženi uz tužbu.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ovaj sud ukazuje na to da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza – osim u slučaju njene očigledne proizvoljn osti, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je, na osnovu činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, najpre konstatovao: da podnosi oci ustavne žalbe do okončanja postupka pred Agencijom po njihovom zahtevu za vraćanje imovine nisu dostavili akt o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika M. Js; da su organi i organizacije kojima su se obraćali podnosioci ustavne žalbe odgovorili da ne poseduju taj akt; da se iz priloženog zapisnika ne može utvrditi koja imovina i na osnovu kog propisa je oduzeta od bivšeg vlasnika; da je u osporenom aktu objašnjeno zbog čega nije od uticaja na drugačije odlu čivanje ostala dokumentacija na koju se pozivaju podnosioci .

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine proizlazi: da su tim zakonom određeni propisi čijom primenom su doneti akti o podržavljenju imovine, na osnovu kojih se može ostvariti pravo na povraćaj imovine oduzete posle 9. marta 1945. godine i prenesene u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; da podnosilac zahteva ima obavezu da uz zahtev priloži, pored ostalog, ispravu o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja; da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine; da će Agencija odbaciti kao neuredan zahtev uz koji nije priložen akt o podržavljenju, a u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju zahteva.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da se – u situaciji kada je podržavljenje imovine izvršeno aktom nadležnog organa, pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ne može ostvariti, ako se takav akt ne priloži uz zahtev ili ne bude dostavljen do okonča nja upravnog postupka. Ovaj sud ističe da u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju nije isključena primena načela iz čl. 8. i 10. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku o obavezi pravilnog i potpunog utvrđivanja svih odlučnih činjenica, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, ali naglašava da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, propisano da se odlučne činjenice u vezi sa osnovom, vremenom i predmetom podržavljenja imovine, dokazuju presudom, odlukom, rešenjem ili drugim pravnim aktom državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine.

Ustavni sud konstatuje i to da je članom 152. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku bilo propisano da se upravna stvar može rešiti na podlozi činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posredno utvrđuju, samo k ad je to posebnim propisom predviđeno. Imajući u vidu da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito predviđeno kojim dokazima se mogu utvrđivati činjenice od značaja za odlučivanje u tom postupku, ovaj sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da se pravo na vraćanje oduzete imovine može ostvariti i na osnovu drugih dokaza – kojima se posredno može zaključiti o postojanju akta o podržavljenju . S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiva ocena Agencije da podnosioci nemaju pravo na vraćanje predmetnog zemljišta, odnosno obeštećenje, budući da nisu dostavili akt o oduzimanju imovine koja je predmet zahteva.

Podnosioci u ustavnoj žalbi ukazuju i na to da oni ne mogu snositi štetne posledice okolnosti da kod nadležnih organa dokumentacija o oduzimanju predmetne imovine nije sačuvana . Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na pravno stanovište koje je izrazio u Odluci Už-2014/2016 od 8. februara 2018. godine, ocenjujući da li su propisivanjem obaveze prilaganja isprave o podržavljenju imovine podnosi oci zahteva za vraćanje imovine lišeni garancija koje omogućavaju zaštitu nj ihovih prava u postupku pred Agencijom. Ustavni sud je u toj odluci istakao da se nepostupanjem organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da u roku određenom članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu, stvara obaveza da Agencija to zatraži po službenoj dužnosti, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Polazeći od toga da iz ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije ne proizlazi da su organi i organizacije kojima su se podnosioci obraćal i propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju , Ustavni sud nalazi da u predmetnom upravnom postupku nije učinjen propust u vezi sa pribavljanjem potrebne dokumentacije koji bi doveo u pitanje pravičnost odlučivanja o zahtevu podnosilaca. U suštinski istoj pravnoj situaciji Sud je doneo Odluku Už-382/2017 od 28. novembra 2019. godine.

Ustavni sud je, s obzirom na sve izloženo, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U ustavnoj žalbi se povreda prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo obrazlaže time da dokazi priloženi uz tužbu nisu ocenjeni, te da se u osporenoj presudi i ne pominju. Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da ovi navodi nemaju činjeničnog utemeljenja, jer je dokaze na koje se pozivaju podnosioci ocenio drugostepeni organ u postupku po žalbi, a ocenu tih dokaza je u svemu prihvatio Upravni sud. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži druge navode u prilog tvrdnji o povredi označenih prava, Ustavni sud je ocenio da nema ustavnopravnih razloga koji bi ukazivali na povred u prava iz čl ana 36. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prav a na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud najpre ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( videti, npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke , broj 42527/98 , od 12. jula 2001. godine, st. 82. i 83. i odluku Velikog veća Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, stav 69, kao i Odluku Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Ustavni sud, takođe, ukazuje na stanovište Evropsk og sud a za ljudska prava, prema kome se član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika (presuda Velikog veća Kopecky protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine). Takođe, u navedenoj presudi Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke je ocenjeno da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu imali legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njiho vom zahtevu za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba u postupku restitucije zbog nedostatka akta o podržavljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti