Povreda prava na pravično i razumno suđenje u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Osporena presuda Upravnog suda je poništena jer je zasnovana na pogrešnoj primeni procesnih pravila o teretu dokazivanja. Dosuđena je i naknada nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8639/2015
21.02.2019.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . iz sela Č, opština Ub i D. R, M . N, S . M . i D . R, svih iz Uba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. februara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba tog podnosioca odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca D. P . podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-281/2014-01 od 18. avgusta 2014. godine.

3. Odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac D . P , saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Usvaja se ustavna žalba D. P, D . R, M . N, S . M . i D . R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vo đen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 4773/2014 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

5. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 4. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz sela Č, opština Ub i D. R, M . N, S . M . i D . R , svi iz Uba, podneli su Ustavnom sudu, 25. decembra 2015. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu ža lbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 4773/2014. Po ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-8639/2015.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog postupka koji je pokrenut povodom zahteva podnosilaca za isplatu troškova prevoza, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupka, postupanje upravnih organa i nadležnih sudova, kao i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, naloži nadležnim organima da što pre okončaju postupak, te da se podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i isplati svakom iznos od po 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti.

D. P . iz sela Č, opština Ub, podneo je, 30. decembra 2016. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak čije je trajanje prethodno bilo osporeno. Istaknute su povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-110/2017.

U toj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da podnosiocu u periodu od 18. aprila 2005. do 18. aprila 2008. godine nisu plaćeni troškovi prevoza za dolazak i odla zak sa rada, iako ne živi u mestu rada; da je Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica bila određena visina i način plaćanja naknade troškova prevoza, te se nisu mogli propisivati dodatni uslovi i procedura u kojoj bi se dokazivali troškovi koje zaposleni imaju; da je presudom Upravnog suda od 14. septembra 2010. godine najpre bila uvažena tužba podnosioca i poništeno rešenje Žalbene komisije Vlade; da u ponovnom postupku nije izveden nijedan dokaz i nisu utvrđene činjenice u postupku, niti je podnosilac u njemu učestvovao; da je Upravni sud, uprkos tome, osporenom presudom odbio tužbu, navodeći da podnosilac u upravnom postupku nije dostavio cenu prevozne karte na relaciji na kojoj koristi prevoz, iako je taj podatak iznet u zahtevu kojim je podnosilac tražio isplatu naknade troškova prevoza ; da se Upravni sud, takođe, pozvao na instruktivnu depešu Ministarstva unutrašnjih poslova, koja nije predstavljala opšti akt kojim se mogu uređivati prava i obaveze zaposlenih.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu osporenom presudom povređena označena ustavna prava i naloži ponavljanje postupka i druge mere radi otklanjanja štetnih posledica, kao i da odluka ima pravno dejstvo i na ostale stranke u postupku.

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-110/2017 sa predmetom Už-8639/2015 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už -8639/2015.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova broj 4773/2014, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

4.1. Podnosioci ustavne žalbe su 18. aprila 2008. godine podneli zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, u visini cena mesečnih kar ata u javnom saobraćaju, za poslednje tri godine. Predloženo je da se izvrši uvid u evidenciju o prisutnosti podnosilaca na poslu i pribave potvrde o visini cena karti na bliže označenim relacijama.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) 05/2 broj 120-881/08 od 1. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 114-05-20/2008-01 od 7. avgusta 2008. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja .

O tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio je Upravni sud p resudom U. 5127/10 (2008) od 14. septembra 2010. godine, tako što je uvaž io tužbu podnosilaca i poništ io navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da se osnovano tužbom ukazuje na nezakonitost pobijanog rešenja iz razloga: što se drugostepeni organ u obrazloženju poziva na uputstvo Uprave za zajedničke poslove MUP i depešu Direkcije policije MUP , kojima su bliže određeni uslovi i način ostvarivanja prava na isplatu troškova prevoza radnicima MUP, a da pri tom nisu dati razlozi da ti akti imaju obavezujući karakter, kao i na osnovu kojih propisa su doneti; što se u spisima predmeta ne nalazi dokumentacija za svakog podnosioca pojedinačno u pogledu relacije, cene mesečne pretplatne karte i drugih podataka od značaja za utvrđivanje traženog prava.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 114-05-24/2010-01 od 5. novembra 2010. godine kojim je usvojio žalbu podnosi laca, poništio prvostepeno rešenje od 1. jula 2008. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, tri rešenja prvostepenog organa od 15. februara i 23. decembra 2011. i 6. marta 2013. godine poništena su rešenjima drugostepenog organa od 10. maja 2011, 23. februara 2012. i 12. aprila 2013. godine. Drugostepeni organ je u svojim rešenjima ukazao da su podnosioci, u dane kada su radili, imali pravo na naknadu troškova prevoza na osnovu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, te je o njihovom zahtevu trebalo odlučivati na osnovu broja dana kada su radili i na osnovu cene pretplatne karte za te dane, u kom pogledu je trebalo upotpuniti činjenično stanje.

Rešenjem prvostepenog organa 06/1 broj 4773/14 od 20. juna 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je pitanje naknade troškova prevoza u jednom delu spornog perioda bilo regulisano članom 14. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, a u drugom delu tog perioda članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika; da je aktom Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava za zajedničke poslove 05/2 broj 80 od 20. septembra 2004. godine i instruktivnom depešom Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije od 16. januara 2007. godine bliže određeno postupanje povodom isplate troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla; da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da podnosioci nisu podnosili pismeni zahtev za naknadu troškova prevoza za kupovinu mesečne pretplatne karte u spornom periodu, niti su priložili dnevne karte za naplatu troškova prevoza, odnosno nisu pružili dokaze da su ostvarili stvarne troškove za d olazak na rad i odlazak sa rada; da podnosioci nisu, u smislu odredaba člana 127. st. 1. i 2. i člana 150. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dostavili dokaze da su imali stvarne troškove prevoza u navedenom periodu, niti su opredelili visinu zahteva u smislu dostavljanja iznosa cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju koji su koristili u spornom periodu; da je svrha naknade troškova prevoza da zaposleni pokrije troškove koje je stvarno imao radi dolaska na rad i odlaska sa rada; da nije dovoljno da je uredbom bilo propisano pravo na naknadu troško va prevoza, već je na podnosiocima da dokažu da su imali troškove po t om osnovu, što oni nisu učinili; da u prilog navedenom govori i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7168/12 od 16. januara 2013. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3168/10 od 4. juna 2012. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-281/2014-01 od 18. avgusta 2014. godine odbio žalbu podnosilaca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja su navedeni sledeći razlozi za odbijanje žalbe: da je prvostepeni organ u ponovnom postupku „na izvestan način i u minimalnom obimu postupanja uvažio nalo ge drugostepenog organa “; da prvostepeni organ „insistira“ na podnošenju pismenog zahteva za naknadu troškova prevoza, odnosno na prilaganju dnevnih karata za naplatu troškova prevoza ; da se žalba odbija i zbog toga da bi se upravna stvar okončala pred nadležnim drugostepenim organom i omogućila sudska kontrola zakonitosti upravnog akta; da se, zbog dosadašnjeg trajanja postupka, prvostepenom organu „posebno ukazuje na ustavnu i sudsku praksu u vezi sa pravom na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava“ i na „pravne posledice te prakse koje se odnose na finansijske efekte po sredstva budžeta Republike“.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni toga suda, pobijano rešenje je zasnovano na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni propisa, pri čemu nisu učinjene povrede pravila postupka od uticaja na zakonitost odlučivanja o upravnoj stvari. Upravni sud je našao da je tuženi organ imao u vidu da je prvostepeni organ u ponovnom postupku „u svemu“ postupio po nalozima iz drugostepenog rešenja od 12. aprila 2013. godine, iznoseći potom u potpunosti razloge koje je dao prvostepeni organ.

Podnosioci ustavne žalbe su zbog svakog prekoračenja zakonom propisanog roka za donošenje prvostepenog rešenja izjavljivali žalbe zbog „ćutanja administracije“, s tim što su sa korišćenjem tog pravnog sredstva zbog nedonošenja prvostepen ih rešenja u izvršenju drugostepen ih rešenja o d 23. februara 2012. godine i 12. aprila 2013. godine kasnili osam meseci, odnosno devet meseci.

4.2. Ustavni sud na ovom mestu ukazuje na ocene i stavove koje je zauzeo u dosadašnjoj praksi u postupcima po ustavnim žalbama podnetim protiv pravnosnažnih presuda nadležnih sudova u parničnom postupku, koje su donete po tužbenim zahtevima policijskih službenika za isplatu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada.

Odlukama Ustavnog suda Už-1296/2011 od 28. juna 2012. godine, Už-4206/2010 od 20. juna 2013. godine i Už-737/2011 od 10. oktobra 2013. godine, pored ostalog, odbijene su kao neosnovane ustavne žalbe izjavljene protiv presuda nadležnih sudova u parničnom postupku, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Ustavni sud je u tim odlukama konstatovao da se osporene presude zasnivaju na stavu da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova prevoza samo u situaciji kada su ti troškovi stvarno postojali. S tim u vezi, u situaciji u kojoj tužilac nije dostavio dokaze na okolnost da je troškove prevoza stvarno imao i nije uspeo da opovrgne dokaze da je postojao besplatan prevoz, što je prvostepeni sud, po pravilu, utvrdio iz izveštaja većeg broja auto-prevoznika u Republici Srbiji, pravni osnov za usvajanje tužbenog zahteva nije postojao. Polazeći od odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, Ustavni sud je ocenio da su ovakav stav i ocena redovn ih sudova zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava, te je utvrdio da ne postoji povreda prava podnosilaca tih ustavnih žalbi na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

5. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav 4.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6. stav 1.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini, da se to može saopštiti podnosiocu telefonom ili usmeno ako se podnosilac zatekne kod organa koji saopštava da podnesak sadrži nedostatke i da će o učinjenom saopštenju organ staviti zabelešku na spisu (član 58. stav 1.); da ako podnosilac otkloni nedostatke u određenom roku, smatraće se da je podnesak bio od početka uredan, da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, da će se na ovu posledicu podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska, da je protiv tog zaključka dozvoljena posebna žalba (stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da će službeno lice koje vodi postupak pribaviti po službenoj dužnosti podatke o činjenicama o kojima službenu evidenciju vodi organ nadležan za rešavanje u upravnoj stvari, da će na isti način postupiti službeno lice u pogledu činjenica o kojima službenu evidenciju vodi drugi organ (član 126. stav 3.); da je činjenično stanje na kome zasniva svoj zahtev stranka dužna da iznese tačno, potpuno i određeno (član 127. stav 1.); da je, ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da će, ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvati je da to učini, da se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak, niti da podnosi uverenja i druge isprave koje organi nisu dužni da izdaju po čl. 161. i 162. ovog zakona (stav 2.); da ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 58. stav 2.), da je protiv tog zaključka dopuštena posebna žalba (stav 3.); da o tome da li neku činjenicu treba utvrđivati ili ne odlučuje službeno lice koje vodi postupak, zavisno od toga da li ta činjenica može imati uticaja na rešavanje upravne stvari, da se dokazi, po pravilu, izvode pošto se utvrdi šta je u činjeničnom pogledu sporno ili šta treba dokazivati (član 150. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbom člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je bio na snazi do 28. novembra 2005. godine, bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15), koji je bio na snazi do 4. februara 2016. godine, bilo je propisano da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.

Odredbama člana 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13-Odluka US) bilo je propisano: da zaposleni u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova, pored ostalog, za prevoz na rad i s rada (stav 1.); da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade (stav 2.).

Odredbom člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07, 99/10, 108/13, 99/14 i 76/17-odbijajuća Odluka US), koji je stupio na snagu 1. januara 2007. godine, propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak s rada (stav 1.) i da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade (stav 2.).

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je bila na snazi do 28. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se naknadama i drugim primanjima u smislu ove uredbe smatra i naknada za prevoz na rad i sa rada (član 1. stav 2. tačka 2)); da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju (član 14.).

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07, 84/14 i 84/15), koja je stupila na snagu 29. septembra 2007. godine, propisano je: da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak s rada (član 2. stav 1. tačka 1)); da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak s rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

6. U ustavnoj žalbi je istaknuto da u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog sud a podnosilac D. P . nije učestvovao, niti su izveden i dokaz i i utvrđene odlučne činjenice.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je konstatovao da je presudom Upravnog suda od 14. septembra 2010. godine poništeno konačno rešenje i ukazano da u upravnom postupku nisu za svakog podnosioca ponaosob utvrđene relacije, cene mesečnih pretplatnih karata i drugi podaci od značaja za utvrđivanje traženog prava, niti su dati razlozi koji upućuju na to da uputstvo Uprave za zajedničke poslove MUP i depeša Direkcije policije MUP , kojima su bliže određeni uslovi i način ostvarivanja prava na isplatu troškova prevoza, imaju obavezujući karakter. Po vraćanju predmeta na ponovni postupak, drugostepeni organ je ukazao prvostepenom organu da je podnosi lac ima o pravo na naknadu troškova prevoza u skladu sa navedenim uredbama, te da je o nj egovom zahtevu trebalo odlučiv ati na osnovu broja dana kada je radi o i cena pretplatn e karat e za te dane na odgovarajućoj relacij i, u kom smislu je trebalo upotpuniti činjenično stanje. Uprkos tome , prvostepeni organ je smatrao da nije dovoljno što je navedenim uredbama za sporni period bilo propisano pravo na naknadu troškova prevoza, već je na podnosiocu bilo da, u skladu sa odredbama člana 127. st . 1. i 2. i člana 150. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dokaže da je ima o stvarne troškove prevoza, što on ni je učinio. Iako je prvostepeni organ nastavio da donosi ista rešenja, ne pridržavajući se pravnog shvatanja i primedaba u pogledu postupka iz drugostepenih rešenja i prethodno uvažavajuće presude Upravnog suda, drugostepeni organ je u svom poslednjem rešenju našao da je ipak „na izvestan način i u minimalnom obimu“ postupljeno po datim nalozima, zbog čega je odbio žalbu podnosioca, dok je Upravni sud u osporenoj presudi u potpunosti preuzeo razloge sadržane u prvostepenom rešenju.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud je pošao od svog pravnog shvatanja koje je ranije zauzeo povodom ustavnih žalbi kojima su bile osporene presude nadležnih sudova u parničnom postupku, donete primenom propisa važećih u periodu za koji je podnosilac ustavne žalbe tražio priznavanje naknade troškova prevoza. Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište tih sudova da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova prevoza samo u situaciji kada su ti troškovi stvarno postojali. Ustavni sud ukazuje da su navedene sudske odluke donete u postupcima koji su bili uređeni odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 -Odluka US), koji se zasnivao na načelu dispozicije stranaka prema kome su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.), pri čemu stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava (član 223. stav 2.). Imajući u vidu da nakon sprovedenog dokaznog postupka i ocene raspoloživih dokaza parnični sudovi nisu stek li uverenje o postojanju pravno relevantnih činjenica od kojih je zavisila odluka o osnovanosti tužben ih zahteva, ti sudovi su bi li obavezni da primene zakonsko pravilo o teretu dokazivanja i da zaključe da ne postoje činjenice o čijem postojanju tužioci nisu uspeli da uvere sud. S tim u vezi, u situaciji u kojoj tužioci nisu dostavili dokaze da su troškove prevoza stvarno imali i nisu uspeli da opovrgnu dokaze da je postojao besplatan prevoz, pravni osnov za usvajanje tužben ih zahteva nije postojao.

Iz navedenog proizlazi da je svrha naknade troškova prevoza da pokrije troškove koje je policijski službenik stvarno imao za dolazak na rad i odlaska sa rada, ali da se, pri tom, mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu traži policijski službenik koji te troškove nije imao . Prvostepeni organ je, polazeći od pomenute svrhe, našao da podnosiocu naknada troškova prevoza ne pripada jer nije dostavio dokaze da je imao troškove po tom osnovu. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se odbijanje zahteva za naknadu troškova prevoza nije moglo obrazložiti propuštanjem podnosioca da dostavi dokaze o postojanju stvarnih troškova prevoza, ako od njega prethodno nije zahtevano da to učini . Za razliku od sudova koji su, primenom odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, rešili pomenute parnične postupke na štetu tužilaca jer su oni snosili teret dokazivanja u pogledu činjenica o stvarnim troškovima prevoza po osnovu dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno, nadležni organ u upravnom postupku je, saglasno članu 58. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, bio obavezan da, ukoliko utvrdi da nisu podneti određeni dokazi na osnovu kojih se utvrđuju činjenice od kojih zavisi rešenje stvari, učini sve što treba kako bi se u određenom roku otklonili nedostaci koji se tiču nepotpunog zahteva. Na to upućuje i druga rečenica odredbe stava 2. člana 127. Zakona, koju su prvostepeni organ i Upravni sud izostavili u obrazloženjima svojih odluka , prema kojoj, ako stranka uz zahtev nije dostavila dokaze koji se ne pribavljaju po službenoj dužnosti, službeno lice koje vodi postupak će je pozvati da to učini. Pri tome se od stranke nije moglo tražiti da pribavi i podnese dokaze o opštepoznatim činjenic ama, dokaze o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija, dokaze koje brže i lakše može da pribavi organ koji vodi postupak, kao i uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima organi ne vode službenu evidenciju.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se saglasno načelu istine u upravnom postupku, organ, po pravilu, ne oslanja na dokazne predloge stranaka, već je sam dužan da izvede sve dokaze koji su neophodni za utvrđivanje odlučnih činjenica, bez obzira na to da li je stranka na njih ukazivala. U tom smislu, upravni organi nisu bili dužni da pribavlja ju dokaze koje je podnosilac predložio u zahtevu za priznavanje naknade troškova prevoza, ukoliko su smatrali da je njihovo izvođenje bez uticaja na rešenje stvari. Sa druge strane, upravni organi su bili dužn i da utvrde koji dokazi su od značaja za odlučivanje o pravu podnosioca ustavne žalbe i da li postoji zakonska obaveza podnosioca da ih dostavi ili se oni pribavljaju po službenoj dužnosti. U situaciji kada nisu bile utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se moglo ispitati da li je podnosilac imao stvarne troškove prevoza u periodu za koji je to tražio, nisu postojale ni pretpostavke za odlučivanje o pravu na naknadu troškova prevoza , koje je u tom periodu bilo ustanovljeno Zakonom o radnim odnosima u državnim organima i Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika, dok su uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju bili propis ani navedenim uredb ama Vlade , a ne aktima Ministarstva unutrašnjih poslova, na koje se pozivaju upravni organi i Upravni sud.

Imajući u vidu da podnosilac u upravnom postupku nije bio pozvan da o stvarnim troškovima prevoza priloži precizno određene dokaze, koji su se, po zakonu, od njega mogli tražiti , Ustavni sud je našao da je bez utemeljenja u merodavnom pravu ocena Upravnog suda da nedostatak dokaza o postojanju tih troškova može biti stavljen na teret podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava i da je njome povređeno pravo podnosioca D. P . na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 11526/14 od 10. novembra 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca D. P . podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-281/2014-01 od 18. avgusta 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za priznavanje naknade troškova prevoza , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

7. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv osporene presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocem D . P , Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog, takođe, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi označenog ustavnog prava trajao od 18. aprila 2008. godine, kada su podnosioci podneli zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, do 10. novembra 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda , što iznosi osam godina i sedam meseci .

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioce, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da se u osporenom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, kao i da je predmet postupka imao materijalni značaj za podnosioc e ustavne žalbe. Kad je reč o ponašanju podnosi laca, Ustavni sud je utvrdio da su oni zbog svakog prekoračenja roka za donošenje prvostepenog rešenja izjavljivali žalbe zbog „ćutanja administracije“, s tim što su zbog nedonošenja prvostepenih rešenja u izvršenju drugostepenih rešenja od 23. februara 2012. i 12. aprila 2013. godine, to učinili sa zakašnjenjem od osam, odnosno devet meseci.

Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je postupak obeležilo značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nijednom nije doneo i dostavio rešenje podnosiocu u zakonom propisanom roku, već ga je višestruko prekoračivao, tako da je o zahtevu dva puta rešavao po jednu godinu. Pored toga, nijednom nije postupio po drugostepenom rešenju, već je ostajao pri ranije datim razlozima, što je bilo suprotno obavezi propisanoj odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Međutim, neprimereno trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa.

Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja je uzastopno vraćanje predmeta na ponovni postupak. S obzirom na to da je četiri puta poništavao prvostepena rešenja, sa nalogom u kom delu je potrebno upotpuniti postupak , Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni organ, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, mogao da spreči uporno nepostupanje prvostepenog organa i da sam reši upravnu stvar. Umesto toga, drugostepeni organ je u konačnom rešenju odustao od ranijih primedaba i utvrdio da je prvostepeno rešenje od 20. juna 2014. godine zasnovano na zakonu.

Kako su oba upravna spora trajala po dve godine, Ustavni sud smatra da je produženi karakter osporenog postupka nalagao nadležnom sudu da brže od luči o kasnijoj tužbi podnosilaca.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je sporo i protivrečno odlučivanje upravnih organa i nadležnih sud ova u upravnom sporu prevashodno dovelo do toga da osporeni postupak neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučuj ući kao u tački 4 . izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 5. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio utvrđeno trajanje postupka, kašnjenja podnosilaca sa korišćenjem pravno g sredstva zbog nedo nošenja prvostepenih rešenja u trajanju od jedne godine i pet meseci , životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni u standard državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije , od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije , od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije , od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 5. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompe nzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja upravnih organa i sudova u upravnom sporu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

10. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava. (U vezi različite prakse parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine.)

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnici koje je okončana presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 479/11 od 6. aprila 2011. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sud doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud je utvrdio da je dostavljenom presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 479/11 od 6. aprila 2011. godine odbijena žalba tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova i potvrđena prvostepena presuda, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade za putne troškove za dolazak i odlazak sa rada, za određeni period, pojedinačne mesečne iznose označene izrekom presude. U obrazloženju te presude je konstatovano da je u postupku utvrđeno da je tužilac za dolazak na posao i odlazak sa posla koristio gradski prevoz, potom njegovo prisustvo na radu i cene autobuskih karata u gradskom prevozu za sporni period. Sa druge strane, u postupku koji je prethodio donošenju osporene presude Upravnog suda nisu bile utvrđene navedene činjenice, te se ne može prihvatiti tvrdnja ustavne žalbe da je u pitanju identična činjenična situacija u dostavljenoj presud i i u osporenoj presudi Upravnog suda, koja bi dovela do nejednakog postupanja prilikom rešavanja istog pravnog pitanja.

Kako je uz ustavnu žalbu dostavljena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 411/08 od 9. marta 2009. godine, za koju se ne može utvrditi da je bila predmet preispitivanja u drugostepenom postupku, Ustavni sud je nije uzimao u razmatranje.

Zahtev da se utvrdi i povreda prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosi laca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda tog prava biti ispitivana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

11. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično i razumno suđenje u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti