Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od sedam godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i tri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra. Deo žalbe protiv meritornih odluka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Đorđevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Đorđevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5188/10 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Beogradu P. 2219/05), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragoljuba Đorđevića izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2175/12 od 24. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Đorđević iz Beograda je, 13. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2175/12 od 24. septembra 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajem čenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5188/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene „Beobanke“ a.d, u stečaju, radi utvrđenja potraživanja, i postupak je dalje vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, a zatim pred Privrednim sudom u Beogradu; da je konačno preciziranim tužbenim zahtevom od 24. oktobra 2011. godine tražio utvrđenje potraživanja prema tuženoj na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 115.000,00 DEM za period od 1. januara 1994. do 3. januara 2002. godine u iznosu od 58.947,91 evra, u dinarskoj protivvrednosti i na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM za isti period u iznosu od 9.467,81 evra, u dinarskoj protivvrednosti, što sve ukupno iznosi 68.415,72 evra, u dinarskoj protivvrednosti; da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine, stavom prvim izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca u iznosu od 3.879,08 evra, u dinarskoj protivvrednosti na osnovu ugovorene kamate na iznos glavnog duga od 115.000,00 DEM za period od 1. januara do 28. oktobra 1994. godine, stavom drugim izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan u delu kojim je traženo da se utvrdi kao osnovano potraživanje u iznosu od 55.068,83 evra, u dinarskoj protivvrednosti a na ime ugovorene kamate na iznos glavnog duga od 115.000,00 DEM za period od 29. oktobra 1994. do 1. marta 2002. godine, stavom trećim izreke odbačena je tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi potraživanje na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM, u dinarskoj protivvrednosti za period od 1. januara 1994. godine do 3. januara 2002. godine, a stavom četvrtim izreke odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka; da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2175/12 od 24. septembra 2012. godine odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda; da su osporene odluke Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda pogrešne i protivzakonite, jer su sudovi pogrešno zaključili da je obaveza tužene za isplatu ugovorene kamate prestala dana 28. oktobra 1994. godine, a tužena je i nakon 28. oktobra 1994. godine nastavila da koristi deponovana devizna sredstva tužioca, ali mu nije isplaćivala kamatu koju su parnične stranke ugovorile; da je tužena bila u obavezi da tužiocu za sve vreme korišćenja novca (do 2. marta 2002. godine) izvrši isplatu ugovorene kamate jer mu kamata pripada za ceo period dok se novac nalazio kod tužene; da je mu tužena prestala da isplaćuje bilo kakvu kamatu, što je tužioca prisililo da traži raskid ugovora, povraćaj novca i isplatu kamate; da je tužena u obavezi da tužiocu isplati ugovorenu kamatu, dakle akontiranu dinarsku kamatu na oročeni devizni ulog, a ne kamatu koja se plaća na deviznu štednju građana, imajući u vidu da je izvršila preknjiženje sredstava sa računa depozita na račun devizne štednje i tako izvršila promenu kamatne stope; da je neosnovan zaključak suda da tužilac prilikom prijave potraživanja na iznos od 10.000,00 DEM nije precizirao o kojoj kamati je reč, odnosno da je prijavio zateznu kamatu; jer se iz prijave potraživanja vidi da je tužilac prijavio potraživanje u iznosu od 10.000,00 DEM koji je položio kod tužene po ugovoru o isplati akontirane dinarske kamate; da je postupak trajao više od sedam godine čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Tražio je da Ustavni sud poništi osporene presude, a zahtevao je i naknadu štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. juna 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene „Beobanke“, a.d, u stečaju, radi utvrđenja potraživanja prema tuženoj u visini akontirane dinarske kamate na iznos od 115.000,00 DEM za period od 1. januara 1994. do 1. marta 2001. godine. Nakon što se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, postupak je nastavljen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnim, gde se vodio pod brojem P. 2219/05.

Pred Trgovinskim sudom u Beogradu održana su četiri ročišta, dok tri ročišta nisu bila održana, i to: jedno na zahtev tužioca zbog odsustva njegovog punomoćnika, jedno na zahtev punomoćnika tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva, jedno jer je punomoćnik tužioca na samom ročištu predao preciziran tužbeni zahtev te je bio potreban rok za izjašnjenje. Tužbeni zahtev je preciziran 7. februara i 11. oktobra 2006. godine. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, pribavljeni su izveštaji od Narodne banke Jugoslavije i od Udruženja banaka i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tužene.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 2219/05 od 25. novembra 2008. godine tužba je odbačena a rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 1806/09 od 22. septembra 2009. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 9605/09 i održano je pet ročišta. Na ročištima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je ponovno i dopunsko veštačenje ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak. Četiri ročišta nisu održana, i to: jedno iz procesnih razloga, jedno jer veštak nije dostavio nalaz, jedno zbog štrajka advokata, jedno jer je na samom ročištu zastupnik tužene dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Privrednog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 5188/10. Tužbeni zahtev je preinačen 24. oktobra 2011. godine, tako što je traženo utvrđenje potraživanja na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 115.000,00 DEM, za period od 1. januara 1994. do 2. januara 2002. godine, u iznosu od 58.947,91 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM, za period od 1. januara 1994. do 3. januara 2002. godine, u iznosu od 9.467,81 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca u iznosu od 3.879,08 evra, u dinarskoj protivvrednosti na ime ugovorene kamate na iznos glavnog duga od 115.000,00 DEM za period od 1. januara do 28. oktobra 1994. godine; u stavu drugom izreke delimično odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev u delu kojim je traženo utvrđenje potraživanja u iznosu od 55.068,83 evra, u dinarskoj protivvrednosti, a na ime ugovorene kamate na iznos glavnog duga od 115.000,00 DEM za period od 29. oktobra 1994. do 1. marta 2002. godine; u stavu trećem izreke odbačena tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi potraživanje tužioca na ime akontirane dinarske kamate na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM u dinarskoj protivvrednosti, za period od 1. januara 1994. do 3. januara 2002. godine; u stavu četvrtom izreke odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2175/12 od 24. septembra 2012. godine odbijene su žalbe stranaka, kao neosnovane, i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine. U obrazloženju presude, između ostalog, je navedeno: da je među strankama nesporno da su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o isplati akontirane dinarske kamate na devizni ulog i da visina kamatne stope po ugovoru iznosi 8% na godišnjem nivou, te da se tužilac izjasnio da želi da mu se isplata izvrši u devizama; da je ugovor raskinut 28. oktobra 1994. godine pravnosnažnom odlukom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1454/94 od 9. maja 1994. godine, koja je potvrđena odlukom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8080/94 u delu koji se odnosi na raskid ugovora i obavezu tužene vezanu za isplatu glavnog duga u iznosu od 115.000,00 DEM; da je takođe nesporno da je tužena 1. marta 2002. godine isplatila tužiocu protivvrednost iznosa glavnice od 115.000,00 DEM, te da je isplatila i iznos u stečajnom postupku priznate domicilne kamate na navedeni iznos duga, za period od 8. maja 1994. do 1. marta 2002. godine, u iznosu od 9.607,18 evra, kao i da je tužilac u stečajnom postupku prijavio kamatu na iznos duga od 10.000,00 DEM; da je među strankama sporno da li je tužilac ovlašćen za podnošenje tužbe za utvrđenje potraživanja na ime ugovorene kamate na iznos duga od 115.000,00 DEM, s obzirom na to da mu je u stečajnom postupku priznata domicilna kamata na navedeni iznos duga, a osporena zakonska kamata na iznos duga od 10.000,00 DEM, kao i da li je ugovorena kamata na iznos od 115.000,00 DEM nastavila da teče i nakon raskida ugovora; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je obaveza tuženog na isplatu ugovorene kamate prestala dana 28. oktobra 1994. godine; da za period docnje u isplati glavnice tužiocu pripada zatezna kamata, odnosno domicilna kamata s obzirom da se radi o deviznim sredstvima u nemačkim markama, koja predstavlja naknadu stvarne ili pretpostavljene štete koju poverilac novčane obaveze trpi zbog docnje dužnika i koja je tužiocu priznata i isplaćena u stečajnom postupku u ukupnom iznosu od 9.607,18 evra; da predmet tužbenog zahteva nije naknada štete zbog eventualnog obezvređivanja novčanog potraživanja tužioca, odnosno naknada štete koju ne pokriva zatezna kamata, već utvrđivanje osnovanosti potraživanja na ime ugovorne akontirane kamate koje je prijavljeno u postupku stečaja, zbog čega tužilac u parničnom postupku po tužbi za utvrđenje potraživanja prijavljenog u stečaju ne može da menja pravni osnov za isplatu sredstava, kako je pravilno zaključio i prvostepeni sud; da je tužilac prilikom prijave potraživanja na iznos od 10.000,00 DEM prijavio i akontiranu kamatu, a ne samo zateznu kamatu, te je prvostepeni sud pravilno zaključio da u delu tužbenog zahteva za utvrđenje potraživanja tužioca na ime akontirane kamate na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM, u dinarskoj protivvrednosti za period od 1. januara 1994. do 3. januara 2002. godine, nisu ispunjene procesne pretpostavke za podnošenje tužbe, imajući u vidu da u prijavi potraživanja tužilac nije precizirao o kojoj kamati je reč, ali se pozvao na tužbu koju je protiv tuženog podneo i u kojoj je predmet tužbenog zahteva bila isplata iznosa od 10.000,00 DEM, sa zakonskom kamatom na ovaj iznos počev od 9. marta 1994. godine, iz čega proizlazi da tužilac u postupku stečaja nije prijavio ugovornu akontiranu kamatu na oročeni devizni ulog od 10.000,00 DEM.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 2. juna 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za dugo trajanje postupka snosi, pre svega, prvostepeni sud koji je tri godine nakon podnošenja tužbe doneo rešenje o odbacivanju tužbe, koje je ukinuto, dok je prvostepena meritorna odluka doneta šest i po godina nakon podnošenja tužbe.

Po oceni Ustavnog suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od sedam godina i tri meseca se ne može opravdati čak ni određenom složenošću postupka u kome je, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, bilo potrebno izvesti dokaze veštačenjem i dopunskim veštačenjem.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornog sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Međutim, po oceni Suda, i sam podnosilac je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da tri ročišta nisu održana na njegov zahtev ili na zahtev njegovog punomoćnika.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5188/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost predmeta spora, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu ( i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5188/10 od 29. decembra 2011. godine i presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2175/12 od 24. septembra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao viši sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, k ao revizijski sud preispita zakonitost osporenih presuda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaž e, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su Privredni sud u Beogradu, kao prvostepeni sud, i Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenim presudama i učinjeno.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od sedam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti