Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3261/05 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45254/10) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Beograda je , 25. decembra 2015. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3261/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u predmetnom postupku imao svojstvo tuženog i da je tužba protiv njega podneta 15. aprila 2005. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan 8. oktobra 2015. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od više od deset godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45254/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. V. je 15. aprila 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih, podnosioca ustavne žalbe i V. B, radi duga. Predmet je dobio broj P. 3261/05.

U tužbi je navedeno: da su parnične stranke 17. marta 1998. godine zaključile usmeni ugovor o zajmu, po kome je tužilac kao zajmodavac tuženima kao zajmoprimcima predao iznos od 61.000 DEM; da je drugotuženi izdao priznanicu kojom je potvrdio svoju solidarnu obavezu o povraćaju zajma, dok je prvotuženi odbio da potpiše primljeni iznos zajma; da tuženi pozajmljeni novac nisu vratili tužiocu u dogovorenom roku, i pored njegovih usmenih zahteva i opomena.

Na ročištu održanom 2. juna 2006. godine tužilac je povukao tužbu u delu iznosa glavnog duga od 500 evra, kao i u delu zahteva za kamatu.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje između tužioca i prvotuženog, suočenje između tuženih , kao i suočenje između svedoka i tuženih, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog procesnih nedostataka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu i jedno zbog dojave o bombi u sudu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3261/05 od 29. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke , usv ojen je tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu solidar no isplate iznos od 30.688,80 evra, na ime povraćaja zajma po zajedničkom usmenom ugovoru o zajmu od 17. marta 1998. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa kamatom na evro po stopi po kojoj poslovne banke plaćaju u mestu ispunjenja na devizne štedne uloge po viđenju, p očev od 15. aprila 2005. godine do konačne isplat e, a u stavu drugom izreke obavez ani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 318.900,00 dinara.

Odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj 2. decembra 2009. godine protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13772/10 od 24. maja 2012. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu , radi ispravke presude . U postupanju po nalogu drugostepenog suda iz navedenog rešenja, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45254/10 od 17. jula 2012. godine ispravljena je prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Zatim su spisi predmeta 6. novembra 2012. godine dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7810/12 od 18. jula 2013. godine ponovo su vraćeni spisi Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, sa nalogom da se ponovi dostavljanje prvostepene presude i rešenja o ispravci te presude punomoćniku drugotuženog, zatim je prvostepeni sud odmah postupio po navedenom nalogu drugostepenog suda i ponovio je dostav u prvostepen e presud e i rešenja o ispravci te presude punomoćniku drugotuženog .

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7652/13 od 8. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe , i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3261/05 od 29. septembra 2009. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45254/10 od 17. jula 2012. godine u delu stava prvog izreke u odnosu na iznos glavnog duga i tuženog S. M, kao i u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog S . M; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na tuženog S. M, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos glavnog duga isplati kamatu po stopi koju propisuje Evropska centralna banka , u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, počev od 15. aprila 2005. do 24. decembra 2012. godine, a od 25. decembra 201 2. godine pa do konačne isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati , a o dbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev u odnosu na istog tuženog za isplatu kamate na glavni dug po stopi koju poslovne banke plaćaju u mestu ispunjenja na devizne štedne uloge po viđenju, počev od 15. aprila 2005. godine pa do isplate.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 15. aprila 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosi oca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, trajanje parničnog postupka od deset i po godina do njegovog pravnosnažnog okončanja, predstavlja prekomerno trajanje postupka, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon četiri i po godine od podnete tužbe. Takođe, u postupku odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude, drugostepeni sud je u dva navrata vraćao predmet prvostepenom sudu radi ispravke prvostepene presude i dopune prvostepenog postupka .

Međutim, odgovornost za nerazumno dugo trajanje parnice snosi i drugostepeni sud koji je tek nakon dve i po godine od izjavljene žalbe podnosioca protiv prvostepene presude, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke presude.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3261/05 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45254/10), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-663/2011 od 18. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti