Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu. Sud je utvrdio da izjave tuženog, date u svojstvu predsednika upravnog odbora, predstavljaju vrednosni sud o radu javnog funkcionera i ne predstavljaju povredu časti i ugleda podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8642/2018
29.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. N . iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. N . izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 38/18 od 8. juna 201 8. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N . iz Šapca je , 20. jula 2018. godine, preko punomoćnika I . M, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu Gž. 38/18 od 8. juna 2018. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da su izjave tuženog sa konferencije za medije, koja je 15. oktobra 2013. godine održana u prostorijama lokalnog odbora S . p . u Šapcu , stvorile u javnosti sliku o podnositeljki ustavne žalbe (u daljem tekstu: podnositeljka) kao izvršiocu više krivičnih dela, pored ostalog, i iz oblasti organizovanog kriminala; da podnositeljka nikada nije oglašena krivom za bilo koje krivično delo, a krivična prijava podneta protiv nje zbog saznanja koje je tuženi izneo na pomenutom događaju, odbačena je sa obrazloženjem da ne postoje elementi nijednog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti; da su izjave tuženog postale dostupne široj javnosti putem sredstava javnog informisanja (tekstovi objavljeni u dnevnim listovima „B.“ i „V. “), na koji način su čast i ugled podnositeljke znatno narušeni; da napred izneto u dovoljnoj meri govori o postojanju subjektivne odgovornosti tuženog za štetu koja je podnositeljki pričinjena spornim izjavama; da je pogrešan zaključak Višeg suda u Šapcu da izjava o izvršenju krivičnih dela predstavlja vrednosni sud tuženog i da nije postojala njegova namera da podnositeljku omalovaži, niti da naruši njenu čast i ugled, već da je u pitanju iznošenje ocene o stanju u O. b . u Šapcu; da se, u konkretnom slučaju, ne radi o vrednosnom sudu, već o direktnoj kvalifikaciji, koja je neistinita, negativna, neutemeljena i štetna po čast i ugled, te kao takva, predstavlja povredu prava podnositeljke na ljudsko dostojanstvo; da je Viši sud u Šapcu, preinačujući prvostepenu presudu, učinio apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka time što je konstatovao propust prvostepenog suda da uzme u obzir pismenu dokumentaciju koju je tuženi dostavio kao dokaz, na koji način je, protivno zakonu, u sporu male vrednosti cenio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja; da je na opisani način podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje; da je stavom Višeg suda u Šapcu o ličnoj uverenosti tuženog, kao tadašnjeg predsednik a upravnog odbora O . b . u Šapcu, da je podnositeljka krivično odgovorna, odnosno da je krivična prijava koju je protiv nje podneo osnovana, povređena pretpostavka nevinosti; da je pogrešna konstatacija u obrazloženju osporene drugostepene presude da se u ponašanju tuženog nisu stekla obeležja krivičnog dela „lažno prijavljivanje“, što pokazuje odsustvo njegove namere da podnositeljki prič ini štetu; da to iz razloga što tužba za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda nije usledila zbog krivične prijave koju je tuženi podneo protiv podnositeljke , već zbog javnog istupanja na konferenciji za medije i datih izjava .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i p oništi osporenu drugostepenu presud u.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presud u i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Presudom Višeg suda u Šapcu P. 1680/17 od 25. oktobra 2017. godine obavezan je tuženi Z. B . da tužilji Z . N, ovde podnositeljki ustavne žalbe , isplati iznos od 300.000 dinara , sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate , na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda.

U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je iz iskaza tužilje utvrđeno da je ona na funkciju direktora O. b . u Šapcu stupila 1. aprila 2011. godine i da se na istoj nalazila sve do 14. oktobra 2013. godine, kada je razrešena na predlog upravnog odbora; da se na mesto direktora ponovo vratila 31. decembra 2013. godine, kao vršilac dužnosti, a januara 2014. godine imenovana je za direktora, na kojoj funkciji se i dalje nalazi; da je iz iskaza tuženog utvrđeno da je on u periodu od maja 2013. do maja 2014. godine bio predsednik upravnog odbora O . b . u Šapcu, kao i da je u periodu od 25. marta 2001. do 19. juna 2015. godine bio predsednik gradskog odbora S. p . u Šapcu; da je među parničnim strankama nesporno da je tuženi, kao predsednik upravnog odbora O. b . u Šapcu, pokrenuo postupak razrešenja tužilje sa mesta direktora i da je upravni odbor podneo odgovarajući predlog Ministarstvu zdravlja, nakon čega je tužilja razrešena; da je tuženi u prostorijama gradskog odbora S. p . u Šapcu, dana 15. oktobra 2013. godine, održao konferenciju za novinare, na kojoj je, izjašnjavajući se o razlozima za razrešenje tužilje, izjavio „smena direktora bolnice nije političke prirode već je smena iz tih razloga što je do onoga do čega smo mi došli pokušaj dešavanja organizovanog kriminala u okviru javnih nabavki, do čega smo mi došli, do kojih podataka i što smo blagovremeno upoznali i upoznali sa svom dokumentacijom u navedenim slučajevima nadležne državne organe i da kada državni organi budu ušli u ustanovu videće koji je to nivo i sredstava organizovanog kriminala u O. b, iz kog razloga sam i sazvao upravni odbor i dao predlog ministarki da se razreši dužnosti direktor O. b, gospođa Z. N .“; da je tuženi izjavio i to da je razlog „kadrovska politika bolnice, zbog čega je traženo razrešenje, evo od 15. jula do 16. avgusta, odnosno 16. septembra, izvinjavam se, evo sve ko su zaposleni, 28 ljudi mimo odluke Ministarstva; da se tuženi, takođe, izjašnjavao i o prelasku tužilje iz U. r . u S . n, u vezi sa čim je naveo „ona se učlanila da bi se spasla od ovog kriminala“ .

U obrazloženju je dalje navedeno: da tuženi tokom postupka nije podneo dokaze o tome da je tužilja oglašena krivom zbog bilo kakvog krivičnog dela koje se odnosi na vršenje dužnosti direktora O. b . u Šapcu , kao i da je postupala suprotnu Zakonu o javnim nabavkama ili bilo kom drugom zakonskom propisu, a teret dokazivanja je bio na tuženom; da tuženi, takođe, nije ponudio nijedan dokaz o istinitosti iznetih informacija, dok je krivična prijava zbog krivičnog dela iz člana 358. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika odbačena sa obrazloženjem da nije reč o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti; da je tuženi iznošenjem neistinitih informacija prouzr okovao tužilji duševne patnje zbog povrede časti i ugleda; da je tuženi sporne izjave dao na konferenciji za novinare, a iste su kasnije bile dostupne i široj javnosti; da je tužilja dugogodišnji zdravstveni radnik i od rođenja živi i radi u Šapcu, gde je poznaje dosta ljudi, a poznaju je i dosta kolega širom Srbije, zbog čega je , nakon objavljivanja izjava tuženog , došla u situaciju da je oni pozivaju kako bi proverili da istinit ost tih izjava, a neki od njih su se čak pozivali na izjave tuženog, kako bi joj osporili autoritet; da tužilja još uvek nije uspela da prevaziđe sporni događaj, u smislu svog osećanja poniženosti i po vređenog ugleda i časti; da sud kao dokaz za istinistost izjava tuženog nije mogao da prihvati dokumentaciju koju je tuženi priložio uz odgovor na tužbu, iz razloga što se njome ne dokazuje da je protiv tužilje pokrenut i okončan bilo kakav krivični ili neki drugi postupak, u kome je tužilja oglašena krivom ili odgovornom; da sud nalazi da tužilji za pretrpljene duševne bolove pripada pravo na naknadu nematerijalne štete; da je, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi, sud tužilji dosudio naknadu nematerijalne štete u iznos u od 300.000 dinara, pri čemu je imao u vidu da je tužilja nakon kratkog vremena ponovo imenovana za direktora O . b . u Šapcu, na koji način je delimično uspostavljena njena psihička i emotivna ravnoteža; da tuženi ne može biti odgovoran i za štetu zbog objavljivanja članaka u dnevnim novinama koji su sadržali sporne izjave tuženog, jer isti predstavljaju novinarsku interpretaciju.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Šapcu je doneo osporenu presudu Gž. 38/18 od 8. juna 2018. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, pre svega, pogrešio zbog toga što nije uzeo u obzir pisanu dokumentaciju koju je tuženi priložio uz odgovor na tužbu, kao i razloge tuženog za podnošenje krivične prijave protiv tužilje; da je tuženi, po oceni drugostepenog suda, kao predsednik upravnog odbora O. b . u Šapcu, na osnovu navedene pisane dokumentacije, a i usmeno, došao do saznanja da postoje određene nepravilnosti koje su po njegovoj oceni imale težinu krivičnog dela, zbog čega je i podneta krivična prijava nadležnom Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu; da je tuženi na konferenciji za novinare dao svoju ocenu pisane dokumentacije do koje je došao, razloge zbog kojih je podneta krivična prijava, kao i razloge zbog čega je tužilja razrešena sa mesta direktora; da u spornoj izjavi tuženi govori o stanju u O. b . u Šapcu onako kako ga on vidi i nesumnjivo da za to smatra odgovornom tužilju, kao direktora, ne dajući nijednu direktnu kvalifikaciju, osim što iznosi svoj vrednosni sud o tužilji, koji je svakako negativan; da sama činjenica da je , na osnovu saznanja do kojih je tuženi došao , podneta krivična prijava nadležnom tužilaštvu, jasno govori o tome da je tuženi bio lično uveren u njenu osnovanost, tako da u njegovom postupanju nema subjektivnog elementa krivičnog dela „lažno prijavljivanje“ iz člana 334. Krivičnog zakonika, pa ni namere da bilo koga omalovaži, a time i da povredi čast i ugled tužilje; da je bez značaja činjenica da je krivična prijava odbačena, je r je tuženi bio uveren da postoje osnovi sumnje da je određeno krivično delo izvr šeno, za šta je osnov, pre svega, našao u priloženoj pisanoj dokumentaciji; da je sud cenio navode tuženog da u odnosu na javne nastupe javne ličnosti treba da imaju veći stepen tolerancije, ali se u svakom slučaju mora ceniti gde prestaje opravdana kritika i vrednosni sud o drugome, a gde to mišljenje postaje omalovažavanje drugog; da je iz navedenih razloga, drugostepeni sud našao da tuženi kritičnom prilikom svoje ocene o stanju u O. b . u Šapcu i odgovornosti tužilje za takvo stanje nije izneo u nameri omalovažavanja tužilje i s ciljem narušavanja njene časti i ugleda, već je samo dao ocenu stanja na osnovu saznanja koja je imao.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavno j žalb i, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Ustavni sud nalazi da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 46. Ustava kojima je utvrđeno: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.). Od značaja su i odredbe člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojima je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

Odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 72/09 – dr.zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – dr.zakon, 93/14, 96/15, 106/15 i 113/17 – dr.zakon), koji se primenjivao do 11. aprila 2019. godine, bilo je propisano: da su organi zdravstvene ustanove – direktor, upravni odbor i nadzorni odbor (član 130. stav 1.); da direktor organizuje rad i rukovodi procesom rada, predstavlja i zastupa zdravstvenu ustanovu i odgovoran je za zakonitost rada zdravstvene ustanove (član 131. stav 1.); da se direktor zdravstvene ustanove imenuje na osnovu javnog konkursa koji raspisuje upravni odbor zdravstvene ustanove , da je upravni odbor zdravstvene ustanove dužan da u roku od 30 dana od dana završetka javnog konkursa izvrši izbor kandidata i predlog dostavi osnivaču (član 132. st. 3. i 5.); da dužnost direktora zdravstvene ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem (član 135. stav 1.); da upravni odbor zdravstvene ustanove – donosi statut zdravstvene ustanove uz saglasnost osnivača, donosi druge opšte akte ustanove u skladu sa zakonom, odlučuje o poslovanju zdravstvene ustanove, donosi program rada i razvoja , donosi finansijski plan i godišnji obračun zdravstvene ustanove u skladu sa zakonom, usvaja godišnji izveštaj o radu i poslovanju zdravstvene ustanove, odlučuje o korišćenju sredstava zdravstvene ustanove, u skladu sa zakonom, raspisuje javni konkurs i sprovodi postupak izbora kandidata za obavljanje funkcije direktora, obavlja i druge poslove utvrđene zakonom i statutom (član 136. stav 1.).

5. Kod ocene osnovanost i navod a ustavne žalbe o povred i prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je reč o jednom složenom pravu. J edna od garancija koju ovo pravo u sebi sadrži jesu i čast i ugled, kao prava ličnosti . Evropska konvencija, kao potvrđeni međunarodni ugovor, koji se, u smislu člana 16. stav 2. Ustava, neposredno primenjuje u pravnom sistemu Republike Srbije , pravo na čast i ugled jemči u članu 8. stav 1, u okviru prava na poštovanje privatnog života. Evropska konvencija pravo na privatnost ne jemči kao apsolutno pravo, budući da dopušta neka njegova ograničenja. Tako je odredbom člana 8. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) predviđeno da se pravo na poštovanje privatnosti može ograničiti, tačnije da se javne vlasti neće mešati u vršenje tog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Dakle, do dozvoljenog ograničenja prava privatnosti, koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo ograničenje propisano zakonom; 2) da je u svakom konkretnom slučaju, na način i pod uslovima propisanim zakonom, utvrđeno postojanje opravdanog i neophodnog javnog interesa za ograničenje, tzv. legitimni cilj; 3) da je to neophodno u demokratskom društvu.

Sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava (da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje) takođe se ne jemči kao apsolutna, imajući u vidu da Ustav dopušta ograničenje te slobode. Naime, odredbom člana 46. stav 2. Ustava utvrđeno je da se sloboda izražavanja može ograničiti pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu). Reč je, dakle, o relativnoj slobodi, jer može biti ograničena nekim legitimnim ciljem, u koje, pored ostalog, spada i zaštita prava i ugleda drugih lica.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda podnositeljke ustavne žalbe , nastale kao posledica iznošenja neistinitih izjava na konferencij i za medije koju je tuženi održao u prostorijama političke stranke kojoj pripada. Prema tome, reč je o suprotstavljenosti prava ličnosti sa jedne i slobode izražavanja sa druge strane , jemstvima koj a, kako je već izneto, mogu trpeti odgovarajuća ograničenja zarad postizanja nekog legitimnog cilja. U takvom slučaju, parnični sudovi su prilikom odlučivanja dužni da uspostav e pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava/sloboda.

Ustavni sud ukazuje da učešće jedne osobe u javnom životu nosi sa sobom i izvesne obaveze, te da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije i mišljenja saopštena javnosti odnose na javne ličnosti. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je od posebne važnosti za ocenu pravične ravnoteže suprotstavljenih jemstava i to da li se kritika odnosi na nečiji privatni život ili na nečije ponašanje u službenom svojstvu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, broj predstavk e broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 75.).

Podnositeljka ustavnom žalbom naročito osporava ocenu Višeg suda u Šapcu da izjave tuženog o stanju u O. b . u Šapcu i njenoj odgovornosti, kao direktora, za takvo stanje, predstavljaju njegov vrednosni sud. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lingens protiv Austrije, broj predstavk e 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali, u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti presudu u predmetu Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, broj predstavke 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

Prvostepeni sud je, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da je tužbeni zahtev podnositeljke osnovan, nalazeći da je tuženi, samim tim što nije dokazao istinistost predmetnih izjava, povredio čast i ugled podnositeljke . Pritom, prvostepeni sud pod dokazom podrazumeva pokretanje i okončanje krivičnog ili nekog drugog postupka, u kome bi podnositeljka bila oglašena krivom ili odgovornom, a do čega, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nije došlo. Viši sud u Šapcu preinačio je prvostepenu presudu zbog propusta prvostepenog suda da uzme u obzir priloženu pismenu dokumentaciju do koje je tuženi došao obavljajući funkciju predsednika upravnog odbora O . b . u Šapcu. Uverenost tuženog , kao predsednika upravnog odbora, da u radnjama podnositeljke postoji osnov za utvrđivanje njene krivičn e odgovornost i, zbog čega je nadležnom javnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu, za drugostepeni sud je bila dovoljan razlog da zaključi da na njegovoj strani nije postojala namera da podnositeljku omalovaži i time povredi njenu čast i ugled. Po shvatanju drugostepenog suda, tuženi je samo izn eo svoje viđenje o stanju u O . b . u Šapcu , za koje podnositeljku smatra odgovorn om, što predstavlja njegov vrednosni sud, a ne direktnu kvalifikaciju o podnositeljki kao izvršiocu krivičnog dela. Činjenicu da je tuženi konferenciju z a medije održao u prostorijama gradskog odbora političke stranke kojim rukovodi, parnični sud ovi ni su koristi li kao argument za svoj e odluk e.

Tuženi je, dakle, sporne izjave dao s pozicije predsednika upravnog odbora O . b . u Šapcu, i to dan nakon što je upravni odbor kod nadležnog ministarstva inicirao postupak za razrešenje podnositeljke sa funkcije direktora, u kom postupku je ona i razrešena . Delokrug poslova upravnog odbora zdravstven e ustanov e, kojim je tuženi predsedavao u predmetnom periodu, saglasno odredbi člana 136. stav 1. tada važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, obuhvatao je, pored ostalog : odlučivanje o poslovanju zdravstvene ustanove, donošenje finansijskog plana i godišnjeg obračuna zdravstvene ustanove u skladu sa zakonom, usvajanje godišnjeg izveštaja o radu i poslovanju zdravstvene ustanove, kao i odlučivanje o korišćenju sredstava zdravstvene ustanove, u skladu sa zakonom. S tim u vezi, tuženi se , po shvatanju Ustavnog suda, kao predsednik upravnog odbora nalazio na izvoru informacija o poslovanju O . b . u Šapcu, pre svega, kada je reč o trošenju sredstva namenjen ih za rad te ustanove , kao i načinu na koji je podnositeljk a obavljala funkciju direktora. Kredibilan izvor informacija, kao što je neposredan uvid u poslovanje zdravstvene ustanove i rad njenog direktora , po mišljenju Ustavnog sud a, dovoljan je argument u prilog stanovišta Višeg suda u Šapcu da je tuženi bio lično uveren u postojanje osnova za krivičnu odgovornost podnositeljke, te da iznošenjem u javnost saznanja do kojih je po navedenom osnovu došao nije imao nameru omalovažavanja podnositeljke i samim tim nije povredio njenu čast i ugled. U prilog tome ide i činjenic a da je podnositeljka , nakon konferencije za medije na kojoj su sporne izjave iznete, razrešena sa funkcije direktora O . b . u Šapcu, i to na inicijativu upravnog odbora kojim je predsedavao tuženi. Tuženi, kao rukovodilac organa upravljanja , čija je funkcija kontrola poslovanja zdravstvene ustanove, po mišljenju Ustavnog suda, svakako je bio pozvan da ukaže na eventualne zloupotrebe kod trošenja sredstava namenjenih za rad ustanove.

Sledom navedenog, Ustavni sud je zaključio da je Viši sud u Šapcu, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih jemstava, cenio sve okolnosti konkretnog slučaja, posebno vodeći računa o njihovom značaju, sadržini i granicama, te da je dao jasne i dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda podnositeljke.

Ono što Viši sud u Šapcu ne konstatuje u obrazloženju osporene drugostepene presude, ali što svakako proizlazi iz iznetog stanovišt a, jeste da su sporne izjave date isključivo na račun podnositeljke kao direktora jedne zdravstvene ustanove, a ne njenog privat nog život a. Polazeći od toga da direktor zdravstvene ustanove predstavlja lice koje je odgovorno za zakonitost rada te ustanove, Ustavni sud je mišljenja da je podnositeljka morala imati veće stepen tolerancije na izjave koje su u vezi sa njenom funkcijom, uključujući i one koje su mogle imati negativan uticaj na njenu čast i ugled. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da pitanje razlike između činjeničnih navoda i vrednosnog suda u ovom predmetu nije od posebnog značaja . T uženom je zaštita slobode izražavanja pružena na uštrb prava ličnosti podnositeljke iz razloga što je sporne izjave dao na osnovu informacija koje su mu bile dostupne na funkciji predsednika upravnog odbora O . b . u Šapcu, a što je dovelo do njegove lične uverenosti da se u radnjama podnositeljke stiču elementi bića nekog krivičnog dela. S tim u vezi, irelevantno je da li je tuženi takve izjave izneo kao činjenične navode ili kao vrednosni sud.

Ustavni sud je ocenio da su bez osnova tvrdnje podnositeljke o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka koj u je Viši sud u Šapcu načinio t ako što je u sporu male vrednosti cenio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja , a što predstavlja kršenje prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Prvostepeni sud je u dokaznom postupku pročitao pismenu dokumentaciju koju je tuženi priložio, ali je našao da ista ne predstavlja dokaz za činjenicu da je tužilja oglašena krivom zbog bilo kakvog krivičnog dela koje se odnosi na vršenje dužnosti direktora O . b . u Šapcu, kao i da je postupala suprotnu Zakonu o javnim nabavkama ili nekom drugom zakonskom propisu . Viši sud u Šapcu je pomenutu dokumentaciju ocenio kao dovoljan dokaz za tvrdnju da je tuženi mogao opravdano da ver uje u postojanje osnova za krivičnu odgovornost podnositeljke, iz čega sledi da sporne izjave nije dao u nameri njenog omalovažavanja. Prema tome, Viši sud u Šapcu je , na podlozi istih dokaza koje je izveo prvostepeni sud i njihove ocene, došao do drugačijeg pravn og zaključ ka o osnovanosti tužbenog zahteva.

U vezi tvrdnje podnositeljke da joj je osporenom presudom Višeg suda u Šapcu povređena Ustavom zajemčena pretpostavka nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava , Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da u postupku u kome je osporeni akt donet nije odlučivano o krivičnoj odgovornosti podnositeljke, već o osnovanosti njenog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete. Pored toga, Ustavni sud ističe da krivičnu odgovornost utvrđuje sud u krivičnom postupku. Po shvatanju Ustavnog suda, Ustavom zajemčena pretpostavka nevinosti može biti povređena, između ostalog, ako se u aktu državnog organa izražava stav o krivici nekog lica za izvršeno krivično delo, a da to lice prethodno nije oglašeno krivim za to krivično delo u krivičnom postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, a što ovde nije slučaj (videti Odluku Ustavnog suda Už-5497/2016 od 19. jula 2018. godine).

Iz napred izloženog sledi da osporen om presud om Višeg suda u Šapcu Gž. 38/18 od 8. juna 2018. godine podnosi teljki ustavne žalbe nisu povređen a označena ustavna prava, pa je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti