Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca D. R. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u višegodišnjem radnom sporu. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 700 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8642/2021
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz Gadžinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3135/19 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz Gadžinog Hana podneo je Ustavnom sudu, 22. juna 2021. godine, preko punomoćnika M. P. P, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3135/19, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3379/20 od 8. aprila 2021. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3135/19 od 9. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je trajanje postupka od šest godina i sedam meseci, u sporu koji je hitne prirode, neprimereno dugo, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumenom roku; da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, već da je uzrok tome nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda; da Prvi osnovni sud u Beogradu uopšte nije mogao da odlučuje o poništaju rešenja Nadzornog odbora tuženog od 5. septembra 2014. godine, jer je reč o zahtevu iz nadležnosti Višeg suda u Beogradu; da je neprihvatljiva argumentacija sudova po kojoj je pobijani aneks ugovora o radu od 27. avgusta 2014. godine zakonit samo iz razloga što je njegova pravna sudbina zavisila od zakonitosti navedene odluke Nadzornog odbora, budući da je i takav aneks morao da bude zaključen pod uslovima iz čl. 171. i 172. Zakona o radu; da su sudovi proizvoljno zaključili da ugovorena naknada iz člana 3. tačka 4) aneksa ugovora o radu od 20. februara 2014. godine (pravo na zaradu u trajanju od šest meseci u slučaju razrešenja sa mesta člana Izvršnog odbora tuženog pre isteka četvorogodišnjeg mandata, u visini poslednje mesečne zarade pre razrešenja) nema karakter klauzule zabrane konkurencije, u smislu čl. 161. i 162. Zakona o radu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3135/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. oktobra 2014. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „D.“ a.d.o. Beograd, radi poništaja aneksa ugovora o radu od 26. i 27. avgusta 2014. godine, kao i ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada koje su tim aneksima prethodile, zatim naknade štete po osnovu ugovorene klauzule zabrane konkurencije, zbog prevremenog razrešenja sa mesta člana Izvršnog odbora tuženog, kao i naknade štete zbog neiskorišćenog drugog dela godišnjeg odmora za 2013. godinu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1985/14.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 28. novembra 2014. godine. Pripremno ročište zakazano je i održano 23. aprila 2015. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 15 ročišta za glavnu raspravu. Samo jedno ročište nije održano, i to zbog izbora postupajuće sudije za Viši sud u Beogradu. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od dva do tri meseca, a najduži je iznosio tri i po meseca. U okviru dokaznog postupka saslušana su dvojica svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Obavljeno je ekonomsko – finansijsko veštačenje. Imenovani sudski veštak se, po nalogu suda, čak četiri puta pismeno izjašnjavao u vezi sa primedbama tuženog, a jednom je i saslušan na ročištu. Kod drugog izjašnjenja, sudski veštak je dao odgovarajuće varijante mišljenja saglasno navodima kako tužioca, tako i tuženog, zbog čega je punomoćnik tužioca ukazivao da je dalje angažovanje veštaka nepotrebno, već da je na sudu da reši sporno pravno pitanje, opredeljivanjem za jednu od ponuđenih varijanti. Tužilac je podneskom od 21. aprila 2016. godine preinačio tužbu, istakavši još i tužbeni zahtev za poništaj odluke Nadzornog odbora tuženog od 5. septembra 2014. godine, kojom je razrešen sa mesta člana Izvršnog odbora tuženog, kao i tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada za avgust i septembar 2014. godine. U podnesku o preinačenju tužbe nije pomenut tužbeni zahtev za poništaj ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada, koji je prethodno bio istaknut u tužbi. Glavna rasprava je zaključena 29. juna 2018. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1985/14 od 29. juna 2018. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca za poništaj aneksa ugovora o radu od 26. i 27. avgusta 2014. godine, te je tuženi obavezan da tužioca vrati na radno mesto na kome je radio pre zaključenja prvog od navedenih aneksa. Takođe, usvojen je i tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neiskorišćenog drugog dela godišnjeg odmora za 2013. godinu. Ostali tužbeni zahtevi su odbijeni kao neosnovani. Tužilac je žalbu izjavio 2. oktobra 2018. godine, a tuženi je to učinio dan kasnije. Tuženi je podneskom od 2. novembra 2018. godine odgovorio na žalbu tužioca.

Spisi parničnog predmeta su 3. decembra 2018. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Gž1. 4210/18 od 31. maja 2019. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenim zahtevima za poništaj aneksa ugovora o radu od 26. avgusta 2014. godine sa vraćanjem tužioca na poslove koje je prethodno obavljao, zatim isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada za avgust i septembar 2014. godine, kao i naknadu štete zbog neiskorišćenog drugog dela godišnjeg odmora za 2013. godinu. U preostalom delu prvostepena presuda je ukinuta, te je predmet 16. septembra 2019. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i zaveden pod brojem P1. 3135/19.

U periodu do narednog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo na molbu novog punomoćnika tuženog (radi upoznavanja sa predmetom), dok je jedno odloženo pismenim putem, zbog uvođenja vanrednog stanja u periodu od 16. marta do 6. maja 2020. godine. Ročišta su zakazivana na po dva i po meseca, uključujući i ono koje je održano nakon ukidanja vanrednog stanja. Dokaznog postupka nije bilo. Glavna rasprava je zaključena 9. jula 2020. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3135/19 od 9. jula 2020. godine odbijeni su svi preostali tužbeni zahtevi tužioca kao neosnovani. Tužilac je 11. avgusta 2020. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 16. septembra 2020. godine.

Spisi parničnog predmeta su 3. novembra 2020. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž1. 3379/20 od 8. aprila 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena. Predmet je 6. maja 2021. godine vraćen prvostepenom sudu.

Reviziju tužioca od 10. juna 2021. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljenu rešenjem Rev2. 2015/21 od 23. septembra 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. oktobra 2014. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3379/20 od 8. aprila 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i pet i po meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje postupka, jer i pored većeg broja tužbenih zahteva o kojima su sudovi odlučivali, u okviru dokaznog postupka je saslušano samo tri lica i obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao značajan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da njegovog doprinosa dužini trajanja postupka nema.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, što najbolje pokazuje činjenica da je pripremno ročište zakazano pet meseci nakon prijema odgovora na tužbu; da je prvostepeni sud, postupajući po primedbama tuženog, insistirao na tome da se sudski veštak ekonomsko-finansijske struke svaki put izjasni o tim primedbama, iako je već posle drugog puta postalo jasno da je reč o spornom pravnom pitanju, koje sudski veštak ne može da rešava.

Istovremeno, Ustavni sud je uzeo u obzir vanredno stanje u Republici Srbiji, sa trajanjem od 16. marta do 6. maja 2020. godine, kada je prvostepeni sud bio prinuđen da otkaže već zakazano ročište. Taj period se ne može staviti na teret postupajućem sudu, jer je reč o objektivnoj okolnosti koja je neznatno dovela do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, pri čemu je u predmetu Ustavnog suda Už-284/2022 odlučeno o ustavnoj žalbi istog podnosioca, kojom je osporena dužina trajanja tog revizijskog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i neznatni uticaj uvođenja vanrednog stanja u prvoj polovini 2020. godine, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Što se tiče osporenih akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata. Naime, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, konstatovao da su sudovi dali jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, pre svega, o specifičnosti aneksa ugovora o radu od 27. avgusta 2014. godine, kojim je samo konstatovano da je podnosilac ustavne žalbe razrešen sa mesta člana Izvršnog odbora tuženog, iz čega sledi da njegovom zaključenju nisu prethodili uobičajeni razlozi iz domena potreba procesa i organizacije rada, u smislu člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), već onog koji se tiče upravljanja akcionarskim društvom, kao što je tuženi. Potom, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženje sudova da odredba člana 3. tačka 4) aneksa ugovora o radu od 20. februara 2014. godine ne predstavlja klauzulu zabrane konkurencije iz člana 162. u vezi sa članom 161. Zakona o radu, već naknadu koja se nakon prestanka radnog odnosa isplaćuje bivšem članu Izvršnog odbora tuženog, koji je razrešen pre isteka mandata, pri čemu su sudovi konstatovali da podnosiocu ustavne žalbe, nakon razrešenja sa mesta člana Izvršnog odbora, nije prestao radni odnos kod tuženog, te da navedena odredba aneksa ugovora o radu od 20. februara 2014. godine nema utemeljenja u Zakonu o privrednim društvima, Statutu tuženog, niti njegovom kolektivnom ugovoru.

Ustavni sud nije posebno cenio isticanje podnosioca ustavne žalbe da je o njegovom zahtevu za poništaj odluke Nadzornog odbora tuženog od 5. septembra 2014. godine, kojom je razrešen sa mesta člana Izvršnog odbora tuženog, odlučivao u prvom stepenu stvarno nenadležan sud, a da je Apelacioni sud u Beogradu tu bitnu povredu odredaba parničnog postupka prevazišao konstatacijom da je on taj koji je podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu opredelio stvarnu i mesnu nadležnost tog suda, dok tuženi stvarnoj nadležnosti nije prigovarao. Ustavni sud polazi od toga da pravo na pravično suđenje, u smislu člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva da o nečijem pravu, odnosno obavezi odlučuje zakonom već ustanovljen sud, što Prvi osnovni sud u Beogradu svakako jeste, kao i da takav sud ispunjava zahteve nezavisnosti i nepristrasnosti. Osim ukazivanja na odredbu člana 23. stav 1. tačka 8) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – dr. zakon, 78/11 – dr. zakon, 101/11 i 101/13), kojom je bilo propisano da Viši sud sudi u sporovima povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica, ako nije nadležan drugi sud, podnosilac ustavne žalbe nijednim drugim navodom nije obrazložio šta je to što je, u okolnostima konkretnog slučaja, dovelo u pitanje pravičnost postupka koji je sproveo Prvi osnovni sud u Beogradu, posebno ako se uzme u obzir da je postupak vođen povodom većeg broja tužbenih zahteva, između kojih nesumnjivo postoji objektivni koneksitet, kao i da bi u slučaju prvostepene nadležnosti Višeg suda u Beogradu žalbu ponovo rešavao Apelacioni sud u Beogradu, pri čemu podnosilac ustavne žalbe zasnivanjem nadležnosti Višeg suda u Beogradu ne bio stekao pravo na izjavljivanje revizije.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kada je reč o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, o čemu je napred bilo reči.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti