Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao skoro 16 godina. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živojina Matića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živojina Matića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1489/08 (prvobitno P. 214/99), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71413/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živojin Matić iz Beograda je, 2. decembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 936/13 od 11. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71413/10 od 15. oktobra 2012. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje prava korišćenja na idealnom delu katastarske parcele broj 416, KO Mirijevo, i uvođenje u posed; da je podnosilac podneo tužbu 1999. godine, a prvostepena presuda je doneta posle više od 13 godina; da je do ovog prekoračenja razumnog roka za presuđenje došlo krivicom suda; da je osporena presuda zasnovana na netačnom činjeničnom stanju i nepravilnoj primeni merodavnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da podnosiocu dosudi naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71413/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Sreten Matić iz Beograda je 20. januara 1999. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Republike Srbije, opštine Zvezdara i Milorada Vukojevića iz Velikog Sela, radi ustavnovljavanja prava korišćenja dela katastarske parcele broj 416, upisane u ZKUL 2017, KO Mirijevo, u površini od 1916m2 i predaje iste u državinu tužiocu.

Prvostepena presuda u ovom postupku P. 71413/10 je doneta 15. oktobra 2012. godine, tj. posle 13 godina i devet meseci od podnošenja tužbe, a u predmetu je postupalo pet sudija. Za to vreme prvostepeni sud je zakazao ukupno 17 ročišta (19. maja, 2. septembra i 17. decembra 1999, 20. marta, 6. juna i 6. decembra 2000, 27. februara, 22. maja i 19. juna 2001, 12. marta 2003, 18. marta 2004, 18. juna 2008, 1. decembra 2010, 15. marta 2011, 25. januara, 23. marta, 3. jula i 15. oktobra 2012. godine), od kojih nije održano ili je odloženo bez raspravljanja dvanaest ročišta.

Prvo ročište zakazano u ovom postupku za 19. maj 1999. godine nije održano, a naredna dva ročišta zakazana u toku 1999. godini nisu održana jer nije bilo moguće izvršiti dostavljanje trećetuženom na adresu naznačenu u tužbi.

Tužilac je podneskom od 10. februara 2000. godine obavestio prvostepeni sud da je trećetuženi Milorad Vukojević preminuo i kao tuženog označio njegovog sina Petra Vukojevića.

Pripremno ročište u ovom postupku je održano 6. juna 2000. godine, a tužilac je podneskom od 21. jula 2000. godine preinačio tužbu tako što je pored troje već tuženih, tužbom obuhvatio i još četvoro tuženih, i to: Radovana Bojanića, Stanku Bojanić, Veru Marković i Živku Milošević.

Ročište zakazano za 18. mart 2004. godine nije održano, jer je tužena Stanka Bojanić preminula, a Treći opštinski sud u Beogradu je 30. avgusta 2004. godine doneo rešenje P. 214/99 da se postupak u ovoj stvari prekida i biće nastavljen kada naslednici tužene Stanke Bojanić preuzmu postupak.

Tužene Vera Marković i Živka Milošević, kao pravni sledbenici preminule Stanke Bojanić, su podneskom od 23. septembra 2004. godine predložile nastavak postupka i dostavile prvostepenom sudu rešenje o nasleđivanju iza pok. Stanke Bojanić.

Tužilac je 29. septembra 2004. godine podneo žalbu protiv rešenja o prekidu postupka P. 214/99 od 30. avgusta 2004. godine, a Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 7140/05 od 22. jula 2005. godine, odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje o prekidu.

Tužilac je dostavio Trećem opštinskom sudu u Beogradu podnesak sa zahtevom za nastavak postupka 27. juna 2007. godine.

Tužilac je podneskom od 16. jula 2008. godine, povukao tužbu u odnosu na tužene Petra Vukojevića i Zoricu Zimonjić i predložio određivanje privremene mere zabrane raspolaganja, otuđenja i opterećenja predmetnom parcelom tuženim Veri Marković i Živki Milošević, na koje su P. Vukojević i Z. Zimonjić preneli svoje suvlasničke udele na predmetnoj parceli.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1589/08 od 24. septembra 2008. godine prekinuo postupak zbog smrti trećetuženog Petra Vukojevića. Rešavajući o žalbi tužioca od 10. oktobra 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14646/07 od 18. februara 2009. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Prvostepeni sud je zatim, 30. septembra 2009. godine, doneo rešenje o prekidu postupka u odnosu na trećetuženog Petra Vukojevića.

Tužilac je 31. jula 2009. godine podneo predlog za određivanje privremene mere prema tuženima Veri Marković i Živki Milošević i njihovim suinvestitorima. Treći opštinski sud u Beogradu odbio predlog rešenjem P. 1489/08 od 2. oktobra 2009. godine, koje je Viši sud u Beogradu potvrdio svojim rešenjem Gž. 8059/10 od 10. februara 2010. godine.

Ročište zakazano za 1. decembra 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je odloženo na predlog tužioca radi pokušaja mirnog rešenja spora sa drugotuženom.

Postupajućem sudu je 25. januara 2012. godine predato punomoćje Živojina Matića koji je stupio u parnicu kao pravni sledbenik pok. tužioca Sretena Matića, koji je preminuo 3. septembra 2011. godine. Nakon održanih ročišta 3. jula i 15. oktobra 2012. godine prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 71413/10 od 15. oktobra 2012. godine, odbio prigovor nenadležnosti suda kao neosnovan (stav prvi izreke), odbio tužbeni zahtev tužioca da sud utvrdi da tužilac ima pravo korišćenja u idealnom delu sa 1916/4518 dela katastarske parcele broj 416, upisane u ZKUL 2017, KO Mirijevo, što bi tuženi Republika Srbija Vera Marković i Živka Milošević bili dužni da priznaju i trpe da se tužilac na osnovu ove presude upiše kao sukorisnik na gore navedenom idealnom delu ove katastarske parcele (stav drugi izreke), odbio tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tužene Republiku Srbiju, Gradsku opštinu Zvezdara, Veru Marković i Živku Milošević da tužioca uvedu u posed i predaju mu u državinu deo predmetne parcele u površini od 1916 m2 (stav treći izreke), utvrdio da je tužba prema trećetuženoj Zorici Zimonjić povučena (stav četvrti izreke) i odlučio o troškovima parničnog postupka (stav peti izreke presude).

Tužilac je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 21. decembra 2012. godine, a drugotužena je odgovorila na žalbu 24. januara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 936/13 od 11. septembra 2014. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7113/10 od 15. oktobra 2012. godine u stavovima drugom, trećem i petom izreke i odbacio žalbu tužioca protiv stavova prvog i četvrtog izreke prvostepene presude kao nedozvoljenu. Drugostepeni sud je našao da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je prvostepena presuda zahvaćena povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju žalba tužioca neosnovano ukazuje; da navod žalbe da prvostepeni sud, suprotno odredbi člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije dozvolio preinačenje tužbe nije osnovan, a svoju odluku prvostepeni sud je obrazložio valjanim i argumentovanim razlozima koje u svemu prihvata Apelacioni sud. U obrazloženju osporene presude se, takođe, navodi: da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, koje se navodima u žalbi ne dovodi u sumnju, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac ima pravo korišćenja u idealnom delu od 1916/4518 katastarske parcele 416, upisane u ZKUL 217 KO Mirijevo, kao i da ga tuženi uvedu u posed predmetnog dela parcele, sa obrazloženjem da predmetna katastarska parcela više ne postoji kao jedinstvena celina i više nije upisana u zemljišnoknjižni uložak opredeljen u tužbenom zahtevu, jer je ista usitnjena na trinaest delova parcele na kojima pored četvrto i peto tužene, postoji pravo korišćenja i drugih lica koja nisu učesnici u postupku; da je tačna činjenica na koju tužilac ukazuje u žalbi da je u vreme podnošenja tužbe k.p. 416, KO Mirijevo, bila jedinstvena parcela upisana u ZKUL 2017, KO Mirijevo, da međutim, po nalaženju Apelacionog suda, sud odluku donosi prema činjeničnom stanju postojećem u vreme donošenja sudske odluke; da prema tome, u vreme presuđenja k. p. 416, KO Mirijevo, isparcelisana je na 13 delova (416/1-416/13) koji su upisani u više različitih zemljišno-knjižnih uložaka u kojima su, osim tuženih Vere Marković i Živke Milošević, upisani i drugi korisnici, iz kojih razloga prvostepeni sud pravilno zaključuje da parcela koja je predmet tužbenog zahteva više ne postoji, niti je upisana u opredeljeni zemljišno-knjižni uložak navedene katastarske opštine, kao i da ne postoji potpuna pasivna legitimacija na strani tuženih; da su u ovakvoj pravnoj situaciji, bez uticaja navodi u žalbi da Sreski sud nije uknjižio pravnog prethodnika tužioca na predmetnoj parceli nakon donošenja dopunskog rešenja od 3. marta 1955. godine, kao i da je Gradska opština Zvezdara izdala odobrenje za gradnju stambenih objekata 2009. godine, a svoja eventualna prava na obeštećenje u protivvrednosti dodeljenog dela nekadašnje parcele 416, KO Mirijevo, u površini od 1916 m 2, tužilac može ostvarivati u nekoj drugoj parnici, da je Apelacioni sud cenio i navod žalbe da su tužilac, odnosno njegovi pravni prethodnici ostali uskraćeni za bilo kakvu nadoknadu za eksproprisano zemljište, bilo u vidu druge katastarske parcele ili u vidu novčane naknade, pa je ocenio da je isti neosnovan; da ovo sa razloga što je pravni prethodnik – deda tužioca Đurđije Matić nakon donošenja dopunskog rešenja kojim mu je određena naknada za eksproprisanu imovinu, na svoj zahtev i pre rešavanja imovinsko-pravnih odnosa, tražio uvođenje u posed poljoprivrednog zemljišta u koji je i uveden, što nije bilo sporno tokom postupka, nakon čega je dodeljeni deo predmetne parcele svojom voljom ustupio na korišćenje Petru Bojaniću i stupio u posed k.p. 316/2, koju tužilac koristi i nakon podnošenja tužbe u ovoj parnici, a koje korišćenje mu parnične stranke nisu osporavale; da su se pri svemu tome, pravni prethodnici tužioca ponašali pasivno prema dodeljenom delu k.p. 416, KO Mirijevo, ne proveravajući status predmetne parcele preko 40 godina; da kod ovakvog stanja stvari, bez značaja su i navodi u žalbi da između pravnog prethodnika tužioca i Petra Bojanića nije razmenjeno pravo korišćenja već da su oni, kao i njihovi pravni sledbenici, ustupljene parcele samo faktički koristili radi lakše obrade. U obrazloženju se takođe navodi da je Apelacioni sud žalbu tužioca izjavljenu protiv stavova prvog i četvrtog izreke pobijane presude odbacio kao nedozvoljenu zbog nedostatka pravnog interesa za podnošenje žalbe, shodno članu 374. u vezi sa članom 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe pokojnog oca podnosioca ustavne žalbe 20. januara 1999. godine, koji je preminuo 3. septembra 2011. godine, da je podnosilac ustavne žalbe, kao pravni sledbenik tužioca, stupio u parnični postupak 25. januara 2012. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 11. septembra 2014. godine. Iako je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu sa većim brojem lica na strani tuženog, o kome je odlučeno na osnovu obimnih pismenih dokaza i iskaza parničnih stranaka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je tužilac imao opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe u određenoj meri doprineo trajanju postupka (npr. nedostavljanje tačne adrese trećetuženog za koga se zatim ispostavilo da je preminuo zbog čega su odložena dva ročišta u toku 1999. godine, preinačenje tužbe 21. jula 2000. godine kojom su naknadno obuhvaćena još četiri tužena), a našao je da se odlaganje ročišta 1. decembra 2012. godine radi pokušaja mirnog rešavanja spora ne može staviti na teret suda.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem, budući da je prvostepena presuda doneta posle 13 godina i devet meseci, dok je Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbi protiv prvostepene presude u prihvatljivom roku. Ova ocena zasniva se na činjenici da je u toku postupka održan izuzetno mali broj ročišta, da sud više puta u toku postupka nije postupao u neprihvatljivo dugim periodima – tako je nakon pribavljanja spisa opštinskog organa uprave 6. novembra 2001. godine sledeće ročište zakazano tek posle 16 meseci (12. marta 2003. godine), a naredno posle punih godinu dana (18. marta 2004. godine). Osim toga, nakon donošenja rešenja od 30. avgusta 2004. godine o prekidu postupka usled zbog smrti tužene Stanke Bojanić, Treći opštinski sud u Beogradu je 23. septembra 2004. godine primio podnesak naslednika imenovane kojim obaveštavaju sud da preuzimaju parnicu, ali nije nastavio postupak, već je vodio postupak po žalbi tužioca protiv rešenja o prekidu koja je usledila nekoliko dana kasnije - 29. septembra 2004. godine, a kako je Okružni sud u Beogradu potvrdio rešenje, nije postupao u predmetu sve do urgencije tužioca 27. juna 2007. godine, čime je trajanje postupka produženo za dve godine i devet meseci. Neefikasnom odvijanju postupka, po mišljenju Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u prvostepenom postupku postupalo pet sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1489/08 (prvobitno P. 214/99), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71413/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koju se računa period od kada je podnosilac stupio u parnicu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. ustava i prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 936/13 od 11. septembra 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se u ustavnoj žalbi, pre svega, ponavljaju navodi koje je podnosilac iznosio u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se Apelacioni sud u Beogradu već izjasnio u obrazloženju osporene presude. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je dao jasne i dovoljne razloge za donetu odluku, kojom je potvrdio prvostepenu presudu o glavnoj stvari i obrazložio svoju ocenu svih bitnih žalbenih navoda podnosioca, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi ovog ustavnog prava.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti