Delimična odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo na pravično suđenje. Sud je proizvoljno odbacio reviziju, ne razmatrajući da je ona po posebnom zakonu (Zakon o zabrani diskriminacije) uvek dozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2744/97-03, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. M. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6551/10 od 23. decembra 201 0. godine i presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2744/97-03 od 24. oktobra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz B. je 23. februara 201 1. godine Ustavnom su du podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2744/97-03, kao i protiv presuda navedenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og čl anom 32 . stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i prava na žalbu, zajemčenih članom 36. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo: da je početkom aprila 1997. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu, radi naknade štete; da je parnični postupak okončan nakon trinaest godina donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6551/10 od 23. decembra 201 0. godine, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava; da je Apelacioni sud u Beogradu donošenjem osporene presude prekoračio svoja zakonska ovlašćenja, tako što je saglasno zakonskim odredbama „podlogu“ za svoju potvrđujuću odluku mogao da obrazuje jedino na osnovu rasprave koju je bio dužan sam da održi, te da je u protivnom učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupak, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu sa jednakom pažnjom utvrđivali i cenili činjenice koje idu u korist tužiocu i one koje mu idu na teret, čime su povredili njegovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, te da mu je drugostepeni sud, ne ceneći njegove navode iznete u žalbi, povredio pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, da poništi osporene presude i da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku po žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2744/97-03 od 24. oktobra 2006. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13–US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2744/97-03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 11. aprila 1997. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog AMKK „A.“ iz B, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete zbog izmakle dobiti isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 2190/97.

Na ročištu održanom 11. juna 1997. godine Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta dostave Trećem opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pripremno ročište pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2744/97 održano je 8. oktobra 1999. godine, posle dve godine od dostavljanja spisa predmeta (22. septembra 1997. godine) od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu. Nakon toga, do zaključenja glavne rasprave, zakazano je trinaest ročišta (za 18. januar, 13. mart, 29. maj i 14. septembar 2000, 21. avgust, 9. novembar i 20. decembar 2001, 28. mart, 7. jun, 2. oktobar i 8. novembar 2002. i 24. april i 15. septembar 2003. godine - kada je zaključena rasprava), od kojih tri nisu održana (od 13. marta 2000. godine, 7. juna i 2. oktobra 2002. godine), zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2744/97 od 18. novembra 2004. godine ponovo otvorio glavnu raspravu zaključenu 15. septembra 2003. godine, radi dopune postupka i razjašnjenja pojedinih važnih pitanja, i odredio da se ročište za glavnu raspravu zakazuje za 8. mart 2005. godine.

Tokom dalje sprovedenog postupka do donošenja presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu (za 8. mart, 17. maj, 29. septembar i 8. decembar 2005. godine, 12. april, 14. jun, 5. i 27. septembar i 24. oktobar 2006. godine), od kojih dva ročišta (od 17. maja i 8. decembra 2005. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Treći opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 2744/97-03 od 24. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete plati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac bio taksi vozač; da je sa tuženim 25. juna 1991. godine zaključio ugovor o tehničko-poslovnoj saradnji kojim se tužilac obavezao da tuženom na ime isporuke radio stanice plati određeni novčani iznos u šest mesečnih rata; da je tužilac u celosti poštovao svoju ugovornu obavezu, a da tuženi nije poštovao svoju ugovornu obavezu i da nije isporučio tužiocu radio stanicu; da je tužilac zbog toga pretrpeo štetu koja se može kvalifikovati kroz vreme koje je tužilac provodio čekajući da bude angažovan kao taksi vozač, jer taksisti koji imaju radio stanice i koji su uključeni u radio mrežu imaju daleko veći obim posla, a samim tim ostavaruju veći prihod, i da je tužilac tražio da sud, primenom odredbe člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, usvoji njegov tužbeni zahtev kojim je tražio naknadu štete zbog izmakle dobti. U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je među strankama sporno da li tužilac ima pravo na naknadu štete zbog nedostavljanja predmetne radio stanice, kao i zbog nekorišćenja predmetne radio stanice u navedenom vremenskom periodu, zbog eventualno izmakle zarade.

Prema oceni prvostepenog suda, u dokaznom postupku sprovedenom u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, sud je utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, u dokaznom postupku je utvrđeno: da je tuženi kupovao radio stanice iz inostranstva preko preduzeća „Data Dinamik“; da je tuženi tokom 1991. godine poručio od preduzeća „Data Dinamik“ uvoženje iz inostranstva određenih radio stanica; da je tuženi tokom 1991. godine zaključio ugovore sa članovima taksi udruženja tuženog, pa i sa tužiocem, za nabavku radio stanica; da je tuženi od navedenog preduzeća uvoznika dobio obaveštenja da zbog uvođenja sankcija SRJ to preduzeće nije u mogućnosti da tuženom isporuči predmetne radio stanice; da je navedeni ugovor između tužioca i tuženog raskinut kada je tužilac saznao da ne postoji mogućnost nabavke navedenih radio stanica i kada je obavestio sve članove svoje sekcije, pa i tužioca o tome; da je tužilac i pored upozorenja tuženog da ne uplaćuje novčana sredstva na ime depozita za navedenu radio stanicu i to iz razloga što tuženi nije u mogućnosti da izvrši svoju ugovornu obavezu i isporuči tužiocu radio stanicu, ipak putem pošte uplatio četiri rate za istu; da je 6. decembra 1991. godine tužilac podneo tužbu protiv tuženog radi ispunjenja obaveze i naknade štete; da je Prvi opštinski sud u Beogradu rešenjem od 17. decembra 1991. godine odredio privremenu meru kojom je naloženo tuženom da tužiocu preda odgovarajuću radio stanicu; da je 25. decembra 1991. godine tužilac preko Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pokušao da sprovede izvršenje navedene privremene mere i tom prilikom je sudski izvršitelj konstatovao da tuženi nema radio stanicu; da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10216/91 od 28. aprila 1995. godine obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime naknade štete određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužba tužioca povučena u delu zahteva koji se odnosi na izgubljenu zaradu; da, shodno navedenom, tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu zbog nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna ugovorna strana primenom odredbe člana 137. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilac ne može potraživati od tuženog ništa više sem vraćanja primljenih uplata po pravilima stečenog bez osnova, a što je tuženi dobio navedenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu, te da tužilac, u konkretnom slučaju, ne može potraživati izmaklu dobit primenom odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, pa je sud odlučio kao u izreci presude.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene drugostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10774/07 od 11. februara 2009. godine vratio Trećem opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta P. 2744/97, na dopunu postupka.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6551/10 od 23. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2744/97 od 24. oktobra 2006. godine. U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je, da u sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1), 2), 5), 7) i 9) ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP na koju se žalbom tužioca neosnovano ukazuje; da je pobijana odluka jasna, potpuna i neprotivurečna i da sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama. Naime, drugostepeni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o nastupanju nemogućnosti ispunjenja ugovora za koje ne odgovara ni jedna ugovorna strana, kada se gasi obaveza druge ugovorne strane, a strana koja je nešto ispunila od svoje obaveze ima pravo zahtevati vraćanje datog (član 137. ZOO), da suprotno navodima žalbe, vreme nastupanja nemogućnosti ispunjenja ugovora nema uticaja kod nemogućnosti ispunjenja ugovora, da je u konkretnom slučaju, zbog ekonomskih sankcija prema SRJ nastupila objektivna nemogućnost ispunjenja obaveze tuženog za koju nisu odgovorni ni tužilac ni tuženi, da je tuženi u toku trajanja ugovora tužioca obavestio o nemogućnosti ispunjenja i da se time i ugovorna obaveza tužioca ugasila, da je tužilac povraćaj datog već ostvario na osnovu pravnosnažne presude, te da su time iscrpljena njegova prava po osnovu člana 137 stav 1. ZOO, i da stoga zahtev tužioca za naknadu štete zbog neispunjenja ugovora nije osnovan, kako je pravilno odlučio i pravostepeni sud.

Drugostepeni sud je, imajući u vidu navedene razloge za odbijanje tužbenog zahteva, ocenio da prigovor zastarelosti nije od značaja, kao i da prvostepeni sud nije odlučio o delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate za određeni period, ali da to nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane prvostepene presude, jer se radi o sporednom potraživanju, a odluka kojom je odbijen zahtev za isplatu glavnog potraživanja je potvrđena.

Drugostepena presuda je 24. januara 2011. godine dostavljena tužiocu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 396. stav 2.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 396. stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova (član 137. stav 1.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe, 11. aprila 1997. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6551/10 od 23. januara 2010. godine, trajao preko dvanaest i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu, kao i da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupak.

Međutim, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je pripremno ročište održao (8. oktobra 1999. godine) nakon dve godine od kada su mu dostavljeni spisi predmeta na dalji postupak, kao nadležnom sudu. Pored toga, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2744/97 od 18. novembra 2004. godine posle godinu dana ponovo otvorio glavnu raspravu zaključenu 15. septembra 2003. godine. Prvostepeni sud je o podnetoj tužbi prvi put odlučio presudom P. 2744/97-03 od 24. oktobra 2006. godine, što je bilo posle više od devet godina od podnošenja tužbe (11. aprila 1997. godine).

Ustavni sud smatra da je dužini trajanja postupka doprinelo i postupanje drugostepenog suda koji je o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude odlučio u roku od skoro četiri godine, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje drugostepenog suda o izjavljenoj žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj aplikacije 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Treći opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su smatrali da iz dokaza utvrđenih u toku prvostepenog postupka, proizilazi da je u konkretnom slučaju nastupila nemogućnost ispunjenja ugovorne obaveze po osnovu člana 137. stav 1. ZOO i da bi tužilac imao pravo na povraćaj datog, a kako je tužilac povraćaj datog već ostvario na osnovu pravnosnažne sudske presude, time su iscrpljena njegova prava po osnovu navedenog člana ZOO i stoga je neosnovan njegov zahtev za naknadu štete zbog neispunjenja ugovora. Apelacioni sud je, imajući u vidu navedene razloge, ocenio da prigovor zastarelosti u konkretnom slučaju ne može biti od značaja, kao ni činjenica da prvostepeni sud nije odlučio o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, jer se radi o sporednom novčanom poraživanju u situaciji kada je odbijen tužbeni zahtev za isplatu glavnog potraživanja.

Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2744/97-03 od 24. oktobra 2006. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6551/10 od 23. decembra 2010. godine zasnovane su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog procesnog i materijalnog prava, pri čemu su u obrazloženju presuda dati jasni, detaljni i logični razlozi kojima su se rukovodili nadležni sud ovi prilikom ocene izvedenih dokaza.

U pogledu navoda podnosioca da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio svoja zakonska ovlašćenja time što nije održao raspravu pred drugostepenim sudom, Us tavni sud ukazuje da je citiranim odredbama člana 369. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da će drugostepeni sud zakazati raspravu kad nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, odnosno da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je smatrao da je je pobijana odluka jasna, potpuna i neprotivurečna i da sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio svoje zakonsko ovlašćenje time što nije održao raspravu pred drugostepenim većem.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv osporenih presuda.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnosilac ustavne žalbe je imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene sudske odluke. Stoga je Ustavni sud navode o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ocenio kao očigledno neosnovane.

U vezi istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu sa jednakom pažnjom utvrđivali i cenili činjenice koje idu u korist tužiocu i one koje mu idu na teret, čime je podnosiocu povređeno označeno ustavno pravo, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi ovog prava. Ustavni sud ukazuje da je, sag lasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Delimična odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti