Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi naknade štete, koji je pokrenut 1995. godine, trajao je preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-865/2012
18.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Il ić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. S. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 563/95, kasnije pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu P. 11/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S. iz K. podnela je 7. februara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog "trajanja parničnog postupka" koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu P. 11/10 (inicijalano predmet P. 563/95 Opštinskog sud a u Šapcu), navodeći da joj je povređeno pravo "na život i egzistenciju", bez označavanja odredbi Ustava kojom je to pravo zajemčeno.

Podnositeljka navodi da osporava "vremenski period" trajanja parnice koju ona vodi, radi naknade štete, te koja u vreme podnošenja ustavne žalbe, ni posle 18 godina, još uvek nije okončana. Podnositeljka ističe da je u toku osporenog postupka donošeno više prvostepenih presuda, koje su bile ukidane više puta, kako od strane drugostepenog, tako i revizijskog suda. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava "na život i egzistenciju", te da joj naknadi štetu "na čekanje" da se o njenoj tužbi reši.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnositeljka, u suštini, istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i tražila nakanadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 11/10 Osnovnog suda u Šapcu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja N. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. marta 1995. godine Opštinskom sudu u Šapcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv ZOIL "S." S. M, radi naknade nematerijalne štete po više vidova i materijalne štete na ime rente, a zbog pogoršanja zdravstvenog stanja koje je posledica teških telesnih povreda zadobijenih u saboraćajnoj nesreći iz 1973. godine. Tužilja navodi da joj je naknada štete isplaćena nakon dve prethodno vođene parnice u 1974. i 1990. godini, ali da je ponovo došlo do pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, pa od tuženog potražuje navedenu štetu.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 563/95 i nakon pet održanih ročišta, na kojima je sprovedeno veštačenje, te jednog neodržanog ročišta zbog izostanka veštaka, doneta je prva prvostepena presuda P. 563/95 od 29. januara 1996. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje. Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Šapcu je presudom Gž. 518/96 od 29. januara 1996. godine delimično potvrdio prvostepenu presudu, u odbijajućem delu, a delimično je ukinuo. Protiv navedenih presuda tužilja je izjavila reviziju 18. jula 1996. godine. Vrhovni sud je presudom Rev. 5190/96 od 24. decembra 1996. godine preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženog da joj pored dosuđenog iznosa na ime naknade štete po osnovu smanjenja životne aktivnosti dosudi još 20.000,00 dinara, dok je u preostalom delu ukinuo navedene presude i predmet vratio na ponovni postupak.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 1413/96 od 25. novembra 1997. godine, održano je pet ročišta za glavnu raspravu (jedno zakazano ročište nije održano jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog). Na održanim ročištima saslušan je veštak neuropsihijatar, a navedenom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila naknadu štete zbog pretrpljenog bola, a odbijen tužbeni zahtev preko iznosa većeg od dosuđenog za pretrpljeni bol, dok je u celosti odbijen tužbeni zahtev za pretrpljeni strah i na ime izgubljene zarade. Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 361/98 od 24. marta 1998. godine, prvostepena presuda je delimično potvrđena u delu u kojem je dosuđena naknada za pretpljeni fizički bol, dok je u preostalom, odbijajućem delu, navedena prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni sud je presudom Rev. 4243/98 od 20. januara 1999. godine odbio njenu reviziju kao neosnovanu i potvrdio presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 361/98 od 24. marta 1998. godine.

Predmet je pred Opštinskim sudom, u trećem ponovnom prvostepenom postupku, zaveden pod brojem P. 853/98, pa je, nakon šest održanih ročišta (jedno nije održano jer je tuženi neposredno pred ročište dostavio podnesak), na kojima je saslušana tužilja i veštak neurospihijatar, Opštinski sud dozvolio preinačenje tužbenog zahteva i doneo presudu P. 853/98 od 6. jula 2000. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje u jednom delu, a u drugom odbacio tužbu. Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1628/00 od 11. decembra 2000. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U četvrtom po redu prvostepenom postupku, Opštinski sud je održao tri ročišta za glavnu raspravu i po predlogu tužilje odredio veštačenje preko M. fakuleteta u N. S. Međutim, kako je tužilja odbila da predujmi troškove veštačenja, Fakultet je 9. novembra 2001. godine vratio predmet sudu, a na sledećem održanom ročištu tužilja je odustala od ovog predloga. Presudom Opštinskog suda P. 2101/01 od 28. marta 2002. godine u celosti je odbijen tužbeni zahtev tužilje. Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 954/02 od 28. februara 2003. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni sud je presudom Rev. 3196/04 od 4. februara 2003. godine delimično usvojio njenu reviziju, te ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu, osim u delu koji se odnosio na nematerijalnu štetu. Dalji postupak je nastavljen povodom naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade i rente.

Do donošenja pete po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 1074/04 od 28. februara 2006. godine, bilo je zakazano 12 ročišta, od kojih je održano sedam. Preostalih pet ročišta nije održano jer je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dva puta neposredno na ročištu dostavljala podnesak odnosno dokaze, dva puta nije bilo uredne dostave poziva za tuženog i jer je jednom tuženi tražio odlaganje ročišta. Na predlog tuženog obavljeno je veštačenje preko Zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu na okolnost izgubljene zarade i rente.

Prvostepena presuda Opštinskog suda P. 1074/04 od 28. februara 2006. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, potvrđena je presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 1176/97 od 19. oktobra 2006. godine. Međutim, odlučujući o revizijama obe parnične stranke, rešenjem Vrhovnog suda Rev. 193/07 od 21. februara 2008. godine ukinute su navedene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu, a revizija tužilje je odbačena kao nedozvoljena.

Predmet je, u šestom po redu prvostepenom postupku, pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 785/08, te je nakon tri održana ročišta na kojima je obavljeno finansijsko veštačenje razlike zarade i penzije koju je tužilja ostvarila, te jednog neodržanog ročišta na predlog tužilje, Opštinski sud zaključio glavnu raspravu. Presuda Opštinskog suda P. 785/08 od 3. marta 2009. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 919/09 od 29. jula 2009. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1344/09, te je, nakon jednog održanog ročišta pred Opštinskim sudom, postupak, po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa u 2010. godini, nastavljen pred Osnovnim sudom u Šapcu pod brojem P. 11/10. Nakon šest održanih ročišta od devet zakazanih, te dva puta preciziranog tužbenog zahteva tužilje (jednom po nalogu suda da se decidirano opredeli tužbeni zahtev, zbog čega je i odloženo ročište), zaključena je glavna rasprava 15. septembra 2011. godine. U ovom delu postupka tri ročišta nisu održana iz sledećih razloga: jer je tužilja tražila odlaganje, zbog zajedničkog predloga stranka radi pokušaja dogovora i zbog toga što je tuženi predao podnesak neposredno na ročištu.

Presudom Osnovnog sud a u Šapcu P. 11/10 od 15. septembra 2011. godine delimično je usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7607/11 od 10. oktobra 2012. godine, nakon održane rasprave, preinačena je ožalbena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev tužilje u pretežnom delu. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužilje 10. decembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 3. marta 1995. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 10. oktobra 2012. godine, koja je uručena punomoćniku podnositeljke 10. decembra 2012. godine, odnosno nakon 17 godina i devet meseci. Pritom, stoji da se postupak vodio povodom naknade nematerijalne i materijalne štete, te da je povodom nematerijalne štete pravosnažno okončan nakon nepunih osam godina. Međutim, ovo trajanje postupka, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu više od 17 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete (izgubljene zarade, razlike između izgubljene zarade i invalidske penzije, razlike između strosne i invalidske penzije, te rente), a sa čim u vezi je izvedeno više vrsta veštačenja, sa saslušanjem tužilje i veštaka više puta, može se okarakterisati kao vrlo složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Takođe, postupak je bio i procesno složen, jer je podnositeljka jednom preinačila tužbeni zahtev, a više puta precizirala tužbene zahteve, što je iziskivalo izvođenje dokaza i veštačenja na nove okolnosti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala poseban značaj, i u psihološkom i egzistencijalnom smislu, da sud o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, s obzirom na karakter štete čiju naknadu je potraživala.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je doprinela dužem trajanju postupka za preko dve godine, jer je tražila dva odlaganja ročišta, pored jednog odlaganja ročišta na zajednički predlog sa drugom stranom, dva puta je dostavljala podnesak odnosno dokaze neposredno na ročištu, a jednu godinu se čekalo na medicinsko veštačenje po njenom predlogu jer tužilja nije pokazala spremnost da predujmi troškove veštačenja, nakon čega je i odustala od datog predloga.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda više puta ukidane od strane drugostepenog suda, ali i da su i prvostepena i drugostepena presuda, u toku ovog postupka, dva puta delimično, te jednom u celini, ukinute od strane revizijskog suda. U svakom slučaju, tek nakon sedme po redu prvostepene presude, a koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu, postupak je pravnosnažno okončan nakon više od 17 godina. O tužbenom zahtevu tužilje povodom nematerijalne štete rešeno je pravnosnažno nakon osam godina, što takođe govori o nedelotvornom postupanju sudova. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 17 godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 563/95, kasnije pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu P. 11/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, kao i izvesni doprinos podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti