Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak koji je trajao osam godina i sedam meseci prekoračio je standarde razumnog trajanja, prvenstveno zbog neefikasnosti i perioda neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-865/2015
26.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. N. iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36098/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4835/04), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. N. iz Negotina je, 29. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika D. S. i M. J, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36098/10. Po navedenoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-6964/2013.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 20. decembra 2004. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene G.Đ, zbog sticanja bez osnova; da je prvostepena presuda doneta tek 15. aprila 2011. godine, dakle nakon skoro sedam godina; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 15. aprila 2011. Godine, ali da Apelacioni sud u Beogradu do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije odlučio; da mu je zbog dužine trajanja postupka od osam godina i devet meseci, a koji i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), 16. jula 2014. godine, Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-6964/2013, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem R4g. 696/14 od 27. avgusta 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje, nalazeći da se u konkretnom slučaju zahtev odnosi na postupak pred apelacionim sudom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4g. 90/14 od 17. decembra 2013. godine predmet Ustavnog suda Už-6964/13, koji je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu od strane Apelacionog suda u Beogradu, vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda je 4. februara 2015. godine primljeno u Ustavnom sudu. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-865/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36098/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. decembra 2004. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene G.Đ, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 4835/04.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom je bilo zakazano i održano tek 19. oktobra 2005. godine i na njemu su saslušane parnične strane, dok je sledeće ročište bilo zakazano za 9. maj 2006. godine, ali nije održano. Pred prvostepenim sudom je bilo održano samo jedno ročište, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4835/04 od 3. novembra 2006. godine, na zahtev punomoćnika tuženog, prekinut je predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja postupka pred istim sudom u predmetu P. 5025/03 u kome se odlučivalo o suvlasničkim udelima stranaka. Tužilac se nije saglasio sa predlogom punomoćnika tuženog za prekid postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5070/07 od 31. jula 2008. godine, rešavajući o žalbi tužioca, ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4835/04 od 3. novembra 2006. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Zatim je 17. novembra 2008. godine postupak nastavljen pred prvostepenim sudom pod brojem P. 3937/08 i dalje je održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, izvršen je uvid u određene vanparnične i parnične predmete u kojima su učestvovale iste parnične stranke i saslušani su svedoci, dok dva ročišta nije bilo održano i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije a jedno zbog obustave rada administrativnih radnika u sudu.

Tužilac je 6. decembra 2008. godine tražio preinačenje tužbe i na ročištu od 15. aprila 2011. godine sud je dozvolio preinačenje tužbe.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 36098/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36098/10 od 15. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati mesečne iznose od po 16.000,00 dinara, počev od 22. februara 2001. godine, pa ubuduće, odnosno do predaje suvlasničkog dela od 1/3 tužiocu u sudržavinu, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 121.250,00 dinara.

Podnosilac je 14. jula 2011. godine izjavio žalbu protiv st. 2. i 3. izreke prvostepene presude i spisi su zatim 18. oktobra 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5963/11 od 30. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 36098/10 od 15. aprila 2011. godine u pobijanim st. 2. i 3. izreke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenih zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se raspravi po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. sav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 21. decembra 2004. Godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 21. decembra 2004. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5965/11 od 30. jula 2013. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, prošlo je osam godina i sedam meseci, što znači da dužina trajanja postupka prekoračuje standard suđenja u razumnom roku koji je prihvaćen u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ustavni sud nalazi da je nerazumno dugom trajanju postupka isključivo doprineo prvostepeni sud, odnosno Četvrti opštinski sud u Beogradu koji je odlučio nakon šest godina i četiri meseca od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi u periodu od deset meseci (od 21. decembra 2004. do 19. oktobra 2005. godine), drugi u periodu od sedam meseci (od 19. oktobra 2005. do 9. maja 2006. godine), a treći u periodu od šest meseci (od 9. maja 2006. do 3. novembra 2006. godine kada je postupak prekinut).

Međutim drugostepeni postupak je trajao godinu dana i devet meseci, što ukazuje na to da je drugostepeni sud efikasno i ažurno postupao.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenja odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen jer je sud, radi razrešenja spornih pravnih pitanja morao da izvrši uvid u spise vanparničnih i parničnih predmeta u kojima su učestvovale iste parnične stranke.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, dok, po oceni Suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, posebno imajući u vidu da se nije saglasio sa predlogom druge parnične stranke za prekid postupka i izjavio je žalbu protiv prvostepenog rešenja o prekidu postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnog prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pokrenut pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4835/04, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 36098/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti