Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost. Viši sud u Novom Pazaru je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio suprotne odluke, što je nedopustivo i narušava pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8654/2015
07.12.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba I. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 870/15 od 30. novembra 2015. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Sjenice je , 28. decembra 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 870/15 od 30. novembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. – 3. i člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Osnovnom sudu u Sjenici, radi isplate naknade za pripravnost; da je prvostepeni sud tužbu odbacio kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da je tužbu potpisalo lice kome je, usled imenovanja na javnu funkciju, privremeno prestao status advokata; da je propustom prvostepenog suda da pre odbacivanja tužbe održi posebno ročište, u smislu člana 294. stav 2. Zakona o parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe; da je isti drugostepeni sud, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, donosio drugačije odluke; da je reč o drugostepenim rešenj ima kojima su identična rešenja Osnovnog suda u Sjenici ukinuta, uz nalog prvostepenom sudu da prethodno održi ročište za ispitivanje procesnih pretpostavki.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da je zbog donošenja različitih odluka u predmetima sa identičnom činjeničnom i pravnom građom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da osporeno drugostepeno rešenje poništi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 2015. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Sjenici tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije, radi isplate naknade za pripravnost.

Rešenjem Osnovnog suda u Sjenici P1. 353/15 od 21. avgusta 2015. godine je odbačena tužba tužioca kao nedozvoljena. U obrazloženju navedenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba nedozvoljena s obzirom na to da je ista podneta od strane punomoćnika advokata I. H, za koga je rešenjem Advokatske komore Čačka utvrđeno da privremeno ne vrši advokatsku delatnost do isteka mandata na funkciji Opštinskog javnog pravobranioca opštine Sjenica, počev od 9. januara 2015. godine; da na drugačiju ocenu ne utiče okolnost da je tužba sačinjena 26. decembra 2014. godine, na osnovu punomoćja tužioca koje je izdato 15. septembra 2014. godine; da se postupak pred sudom ne smatra pokrenutim onda kada je inicijalni akt sačinjen, već u vreme kada je isti predat sudu; da u konkretnom slučaju ne postoji mogućnost vraćanja tužbe na uređenje, niti tužilac može naknadno da izda punomoćje ili odobri preduzetu radnju, imajući u vidu da I . H . ne spada u krug lica iz člana 85. Zakona o parničnom postupku, zbog čega postoji analogija sa pravnim posledicama prestanka punomoćja po sili zakona, u smislu člana 93. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 870/15 od 30. novembra 2015. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, pa je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Sjenici u celini potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da advokat I. H, na osnovu rešenja područne advokatske komore, počev od 9. januara 2015. g odine privremeno ne vrši advokatsku delatnost; da je tužba koju je potpisa o imenovan i advokat podneta nakon toga, tačnije 3 . aprila 2015. godine , iz čega proizlazi da je tužba podneta od strane neovlaš ćenog lica; da pre donošenja ožalbenog rešenja nije održano ročište, u smislu člana 294. s tav 2. 3akona o parničnom postupku, ali to nije moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke i ta okolnost, prema stanovištu drugostepenog suda, ne predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. s tav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je : da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, da punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 85. st. 1. i 2.); da punomoćje prestaje smrću fizičkog lica, proglašenjem za umrlo i gubitkom poslovne sposobnosti (član 93. stav 1.). Odredbama člana 294. ZPP je propisano: da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi – da odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, da je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe, da o istom zahtevu već teče parnica, da je stvar pravnosnažno presuđena, da je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje, da ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona, da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna (stav 1.); da je pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac prevashodno žali na različito postupanje Višeg suda u Novom Pazaru povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je Viši sud u Novom Pazaru osporenim rešenjem potvrdio rešenje Osnovnog suda u Sjenici o odbacivanju tužbe podnosioca ustavne žalbe , dok je u postupcima koji se vode pred istim prvostepenim sudom , u kojima su drugi tužioci, takođe zaposleni u policiji, preko istog punomoćnika podneli tužbe sa istovetnim tužbenim zahtevima, Viši sud u Novom Pazaru, kao drugostepeni sud i ujedno sud poslednje instance, u žalbenom postupku ukinuo rešenja kojima su tužbe tih tužilaca odbačene. Tačnije, Viši sud u Novom Pazaru je rešenjima Gž. 796/15 i Gž.799/15, oba od 21. oktobra 201 5. godine, ukinuo rešenja Osnovnog suda u Sjenici kojima su tužb e odbačene, iznoseći sledeću ocenu : da je postojala obaveza prvostepenog suda da pre odbacivanja tužbe održi ročište, u smislu člana 294. stav 2. ZPP, s obzirom na to da je I . H, u trenutku izdavanja punomoćja (15. septembar 2014. godine), kao i u trenutku sastavljanja tužbe (26. decembar 2014. godine), još uvek obavljao advokatsku delatnost; da je sud na posebnom ročištu morao dati priliku tužiocima da se izjasne da li su tužb e predali lično ili je to učinio I . H , a zatim oceni da li tužioci treba da snose negativne posledice eventualnog propusta privremenog zamenika imenovanog advokata. Navedena rešenja , kao i osporeno drugostepeno rešenje , donelo je isto veće Višeg suda u Novom Pazaru (sudija E.D, kao predsednik veća, i sudije S.K. i R.K, kao članovi veća).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je isto veće Viš eg sud a u Novom Pazaru različito postupalo u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i na taj način podnosioca ustavne žalbe dove lo u bitno drugačiji položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci u parničnim postupcima u kojima su identična rešenja ukinuta i Osnovnom sudu u Sjenici nalož eno da pre odbacivanja tužbe održi posebno ročište, u smislu člana 294. stav 2. ZPP. Kako je Viši sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u postupku , donosio različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti. Ova okolnost, sama po sebi , predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava na pravnu sigurnost, kao element a prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu Sud u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče navod a o povredi prava na pravično suđenje sa aspekta pravilne primene merodavnog procesnog prava , Ustavni sud je, uvidom u osporeno rešenje, utvrdio da ono sadrži jasno i argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni odgovarajućih odredaba ZPP , te je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud je posebno cenio navod ustavne žalbe da je prvostepeni sud bio dužan da pre odbacivanja tužbe održi posebno ročište, saglasno članu 294. stav 2. ZPP, ali nalazi da je isti bez uticaja, imajući u vidu da tužba nije odbačena iz nekog od razloga koji su (enumerativno) označeni u stavu 1. navedenog člana ZPP.

7. Kako se, po nalaženju Ustavnog suda, osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog procesnog prava, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da donošenje odluke kojom je utvrđena povreda ustavnog prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog načela bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te ih nije posebno razmatrao.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti