Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog rušenja objekta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao osam i po godina. Utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritornih presuda odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Božović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Verice Božović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 9504/10 ( inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1603/06) povređe no pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verice Božović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Verica Božović iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 2. decembra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 9504/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1603/06), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je podnositeljka vodila protiv tužene Opštine Voždovac, Beograd radi naknade materijalne štete, pravnosnažno okončan nakon skoro osam godina. Podnositeljka je istakla da predmetni parnični postupak nije bio složen, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprinela dugom trajanju postupka. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda i propustu revizijskog suda da obrazloži svoju odluku u dovoljnoj meri. Prema navodima podnositeljke, drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kada je ocenio da je dostava označenih akata donetih u upravnom postupku izvršena u skladu sa zakonom. U odnosu na osporenu revizijsku presudu, podnositeljka je istakla da ona ne sadrži obrazloženje o razlozima zbog kojih je predmetna revizija odbijen a kao neosnovana. Podnositeljka je navela da se revizijski sud u osporenoj presudi ni jednom rečju nije osvrnuo i obrazložio zašto su navodi revizije u vezi primene člana 77. Zakona o opštem upravnom postupku neosnovani. Podnositeljka je predložila da Ust avni sud utvrdi da su joj u predmetnom postupku, odnosno osporenim aktima , povređena označe na Ustavom zajemčena prava , da poništi osporene presude, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 150.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 9504/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Verica Božović iz Beograda , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 2. juna 200 6. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Opštine Voždovac, Beograd radi naknade materijalne štete. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 1603/06.

U toku postupka pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, od ukupno zakazanih deset ročišta za glavnu raspravu, održana su četiri ročišta, jedno je otkazano, a pet ročišta nije održano. Jedno ročište nije održano na zahtev podnositeljke ustavne žalbe, jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, dva zbog propusta veštaka da blagovremeno sprovede veštačenje, vrati spise predmeta i dostavi nalaz i jedno zbog propusta suda da dostavi punomoćniku podnositeljke nalaz veštaka. U periodu od 5. februara 2007. godine, kada je održano ročište na kome je određeno da se sprovede veštačenje preko sudskog veštaka građevinske struke, pa do 17. januara 2008. godine nije održano nijedno ročište. Inače, u toku postupka sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem podnositeljke u svojstvu stranke, veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, uvidom u spise određenih sudskih i upravnih predmeta i čitanjem pismene dokumentacije.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1603/06 od 17. januara 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tužena je 4. marta 2008. godine izjavila žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4543/08 od 1. jula 2009. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 5. novembra 2009. godine.

U ponovnom postupku pred Petim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 3300/09, a potom je, nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, od 2010. godine nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 9504/10. U toku ovog dela postupka, održano je pet ročišta i sproveden je dokazni postupak saslušanjem veštaka, uviđajem i čitanjem spisa predmeta.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 9504/10 od 7. decembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužena 1. februara 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete isplati označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Spisi predmeta dostavljeni su Višem sudu u Beogradu 5. februara 2014. godine. Protiv navedene presude tužilja je 13. marta 2014. godine izjavila reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena 17. juna 2003. godine, preko preduzeća „Avangarda“, porušila predmetni objekat tužilje i uklonila materijal; da je pre rušenja objekta, rešenjem tužene od 9. maja 2003. godine naloženo N.N. licu da poruši predmetni objekt, a protiv kog rešenja je tužilja izjavila žalbu 26. maja 2003. godine, predstavljajući se kao vlasnik objekta i označavajući svoju adresu stanovanja; da je tužena 5. juna 2003. godine donela novo rešenje kojim je naložila tužilji da ukloni bespravno podignut objekat, umesto N.N. licu; da je i protiv ovog rešenja tužilja izjavila žalbu 10. juna 2003. godine, a da je tužena 12. juna 2003. godine donela zaključak kojim se konstatuje da je predmetno rešenje postalo izvršno i tuženoj je naloženo da u roku od tri dana poruši objekat; da je tužilji dostava rešenja od 5. juna 2003. godine pokušana na adresu koju je ona navela u žalbi, ali joj rešenje nije uručeno jer nije zatečena na datoj adresi; da je dostavljač naveo da adresant nije zatečen u kući, a da je saopštenje ostavljeno na vratima objekta na datoj adresi; da ponovna dostava istog rešenja nije pokušana, ali je pokušana dostava zaključka o dozvoli izvršenja , i to 14. juna 2003. godine, kada tužilja takođe nije zatečena na kućnoj adresi; da joj je, nakon toga, pokušana dostava i obaveštenja o rušenju od 16. juna 2003. godine, uz poziv da bude prisutna rušenju radi preuzimanja materijala, a koje obaveštenje joj je ostavljeno u lokalu, odnosno objektu koji je naknadno porušen; da je tužilja na dan rušenja predmetnog objekta bila na licu mesta; da je prvostepeni sud, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da tužilji dostava rešenja o rušenju objekta i zaključka o dozvoli izvršenja nije izvršena u skladu sa čl. 71. i 72. ZOUP, te da joj iz tog razloga nije omogućeno da sama poruši objekat i odnese građevinski materijal; da je prvostepeni sud stoga zaključio da je nezakonitim radom tužene tužilja pretrpela materijalnu štetu u označenom iznosu i usvojio njen tužbeni zahtev; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete, pravilno zaključujući da u radnjama tužene nema nezakonitog postupanja zbog kojeg tužilja nije mogla sama da poruši objekat i odnese građevinski materijal, te da s tim u vezi nema osnova da joj tužena, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, naknadi štetu u visini vrednosti građevinskog materijala porušenog objekta; da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je dostavljanje tuženoj rešenja kojim joj je naloženo rušenje objekta i zaključka o dozvoli izvršenja, izvršeno u skladu sa članom 76. ZOUP, a o čemu je drugostepeni sud dao valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud; da je, pri tome, drugostepeni sud pravilno cenio i činjenicu da je tužilja bila prisutna na licu mesta kada je izvršeno rušenje objekta; da je tužilja, s obzirom i na ovu okolnost, mogla da izbegne štetu odnošenjem građevinskog materijala porušenog objekta, čak i da joj rešenje o rušenju i zaključak o dozvoli izvršenja nisu dostavljeni u skladu sa ZOUP, a što tužilja nije učinila; da kako u konkretnom slučaju nema uzročno-posledične veze između radnji tužene i štete koju je tužilja pretrpela, to nema ni osnova da tužena tužilji naknadi štetu; da su s obzirom na valjane razloge drugostepenog suda koji se odnose na urednu dostavu tužilji rešenja i zaključka o dozvoli izvršenja, neosnovani navodi revizije da ovi akti tužilji nisu dostavljeni u skladu sa odredbom člana 76. ZOUP.

Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 22. avgusta 2014. godine. Punomoćnik podnositeljke je podneskom od 17. oktobra 2014. godine obavestio sud da mu je podnositeljka otkazala punomoćje u julu 2014. godine i da on zbog odmora i štrajka advokata nije bio u mogućnosti da ranije o tome obavesti sud, te da iz tog razloga vraća pismeni otpravak revizijske presude koji je primio 8. septembra 2014. godine. Inače, dostava je bila pokušana punomoćniku podnositeljke i 29. avgusta 2014. godine, ali mu pismeno nije moglo biti uručeno jer se punomoćnik nalazio na godišnjem odmoru. Pismeni otpravak revizijske presude dostavljen je podnositeljki 5. novembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 2. juna 2006. godine podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine, koja je podnositeljki dostavljena 5. novembra 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao osam godina i pet meseci.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen, a u prilog takvoj oceni govori činjenica da u toku postupka nije sprovođen obiman dokazni postupak. U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o njenom tužbenom zahtevu radi naknade materijalne štete odluči blagovremeno. Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u manjoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, jedno ročište nije održano na njen zahtev. Osim toga, punomoćnik podnositeljke nije blagovremeno obavestio sud o otkazivanju punomoćja, a što je dovelo do toga da je prvostepeni sud dostavio podnositeljki pismeni otpravak revizijske odluke nakon više od tri meseca.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da Peti opštinski sud u Beogradu u periodu od skoro godinu dana (od 5. februara 2007. do 17. januara 2008. godine) nije održao nijedno ročište, a što ne opravdava ni činjenica da je u tom periodu određeno i sprovedeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je navedeni prvostepeni sud u periodu od godinu dana i sedam meseci održao samo četiri ročišta, na kojima je izveo dokaz saslušanjem podnositeljke kao stranke u postupku, veštačenjem i čitanjem pismenih isprava. Pored toga, dugom trajanju postupka doprinelo je i neefikasno postupanje Apelacionog suda u Beogradu u ponovnom žalbenom postupku, kome je trebalo tri godine da odluči o žalbi i vrati spise prvostepenom sudu. S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da je postupanje redovnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak bude okončan tek nakon osam godina i pet meseci.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 9504/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1603/06) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost postupajućih sudova za dugo trajanje parničnog postupka i određeni doprinos podnositeljke . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporenu revizijsku presudu u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). To naročito važi za obrazloženje odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi ocenio da je pravilan zaključak drugostepenog suda da u radnjama tužene nema nezakonitog postupanja zbog kojeg podnositeljke nije mogla sama da poruši objekat i odnese građevinski materijal, te da nema osnova da joj tužena, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, naknadi štetu u visini vrednosti građevinskog materijala porušenog objekta. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da je dostavljanje rešenja o rušenju i zaključka o dozvoli izvršenja izvršeno u skladu sa zakonom, a o čemu je drugostepeni sud dao valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud. Pored toga, navodeći da je drugostepeni sud pravilno cenio činjenicu da je tužilja bila prisutna na licu mesta kada je izvršeno rušenje objekta, revizijski sud je istakao da je tužilja stoga mogla da izbegne štetu odnošenjem građevinskog materijala porušenog objekta, čak i da joj rešenje o rušenju i zaključak o dozvoli izvršenja nisu dostavljeni u skladu sa ZOUP, a što ona nije učinila.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženj a osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud odgovori o na odlučna pitanja iz revizije, te da je prihvatajući argumente drugostepenog suda, u dovoljnoj meri obrazložio odluku. Ovo posebno ako se ima u vidu da je osporenom presudom revizija odbijena kao neosnovana, a u kom slučaju Vrhovni kasacioni sud nije ni u obavezi da detaljno obrazloži presudu, saglasno odredbi člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Stoga, po oceni Ustavnog suda, nisu ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke o povredi prava na obrazloženu sudsku odluke, kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svoje navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kada je ocenio da je dostavljanje predmetnih akata (rešenje o rušenju, zaključak o dozvoli izvršenja i obaveštenje o izvršenju) izvršeno u skladu sa zakonom. Po oceni Ustavnog suda, takvi navodi se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnositeljka osporava pravni zaključak suda o urednosti dostave akata sa stanovišta pravilne primene konkretnih zakonskih odred aba, ne navodeći pri tome da ona nije bila upoznata sa sadržinom tih a kata, niti dovodeći u vezu takve navodne propuste u dostavi sa ost varivanjem prava na pravično suđenje u konkretnom slučaju. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je smisao pravila o dostavljanju upravnog akta da se stranka upozna sa njegovom sadržinom kako bi mogla da preduzme sve ono što je potre bno za ostvarivanje i zaštitu svojih prava i pravnih interesa, te da sama činjenica da eventualno i nisu poštovana sva zakonom propisana pravila o dostavljanju ne mora nužno imati za posledicu uskraćivanje prava na pravnu zaštitu.

Imajući u vidu navedeno, a krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1323/11 od 5. decembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 517/14 od 29. maja 2014. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog rušenja objekta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti