Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji traje preko dvanaest godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocu žalbe i nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miomira Stanisavljevića iz Vranja, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miomira Stanisavljevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 402/00, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 644/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Vranju da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miomir Stanisavljević iz Vranja je 6. februara 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Đorđevića, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 644/12.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 27. marta 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju radi utvrđenja, naknade štete i sticanja bez osnova, te da je delimičnom presudom donetom 15. decembra 2000. godine pravnosnažno odlučeno samo u pogledu jednog zahteva, dok u odnosu na ostale zahteve postupak još uvek traje, zbog čega smatra da su mu povređeni pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih Ustavom garantovanih prava. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 644/12 i iz odgovora v.f. predsednika Osnovnog suda u Vranju VIII Su. 4/12-187 od 14. maja 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miomir Stanisavljević je 27. marta 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog S.S, po kojoj je formiran predmet P. 402/00. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se: utvrdi da je nosilac prava korišćenja dela katastarske parcele 2291/2; utvrdi da je vlasnik pomoćnog objekta – šupe; obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete plati 5.000,00 dinara za posečeno stablo lipe; obaveže tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati 10.000,00 dinara (prema visini zakupnine koja bi bila ostvarena izdavanjem dela zemljišta i pomoćnog objekta - šupe).

Do donošenja delimične presude od ukupno zakazanih sedam ročišta, nije održano ročište koje je bilo zakazano za 15. septembar 2000. godine zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka. U ovom delu postupka, na predlog tužioca izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka i obavljeno je veštačenje preko Službe za katastar nepokretnosti, s tim što u rešenju o veštačenju od 15. juna 2000. godine nije određen zadatak i obim veštačenja, a zatim je, na predlog tuženog 19. oktobra 2000. godine ponovo određeno i sprovedeno veštačenje preko Službe za katastar nepokretnosti. Takođe je izvršen uviđaj na licu mesta uz sudelovanje veštaka.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 402/00 od 15. decembra 2000. godine utvrđeno je da je tužilac vlasnik pomoćnog objekta – šupe. Navedena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 160/01 od 9. februara 2001. godine. Ročište koje je bilo zakazano za 12. april 2001. godine nije održano radi dostavljanja predmeta Vrhovnom sudu Srbije na odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv drugostepene presude. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 3055/01 od 28. avgusta 2002. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 18. oktobra 2002. godine.

U daljem toku postupka, do marta 2008. godine od ukupno zakazana trideset tri ročišta, nije održano osamnaest ročišta. Sedam ročišta nije održano na molbu tuženog odnosno zbog nedolaska tuženog, a četiri ročišta nisu održana radi ostavljanja roka strankama za izjašnjenje na nalaze veštaka koji su im uručeni neposredno pre vremena predviđenog za održavanje ročišta. Dva ročišta nisu održana jer nisu bila sprovedena veštačenja, a za dva ročišta nisu navedeni razlozi neodržavanja. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka, a na jedno ročište nisu bili uredno pozvani tuženi. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska ni jedne od stranaka.

Na predlog parničnih stranaka, na ročištima od 8. aprila 2003. godine i 13. juna 2003. godine saslušana su četiri svedoka, a punomoćnik tužioca je predložio da se sprovede građevinsko i finansijsko veštačenje na okolnost vrednosti potrebnih radova radi popravke pomoćnog objekta i visine dobiti koju je mogao da ostvari tužilac na ime korišćenja tog objekta za period „tri godine pre podnošenja tužbe do dobijanja presude Vrhovnog suda Srbije“. Sud je prihvatio ove dokazne predloge i odredio sprovođenje veštačenja. Veštak građevinske struke nalaz i mišljenje dostavio je sudu 27. oktobra 2003. godine, a veštak finansijske struke nalaz je dostavio 4. novembra 2003. godine. U podnesku od 31. decembra 2003. godine tužilac je istakao primedbe na nalaz veštaka finansijske struke navodeći da je period veštačenja „ uzet u obzir mimo tužbenog zahteva, jer se kod sticanja bez osnova u obzir uzima period od deset godina“. Na predlog punomoćnika tužioca sud je na ročištu održanom 21. juna 2004. godine odredio sprovođenje veštačenja preko veštaka poljoprivredne struke na okolnost visine koristi koju je stekao tuženi korišćenjem zemljišta koje pripada tužiocu kroz sadnju i eksploataciju voća i izgradnju septičke jame i veštačenje preko veštaka šumarske struke na okolnost vrednosti posečene lipe. Takođe je na predlog punomoćnika tužioca ponovo određeno finansijsko veštačenje, koje je povereno drugom veštaku, na okolnost visine izgubljene dobiti zbog nekorišćenja zemljišta i šupe za period od 1994. godine do 28. avgusta 2002. godine. Veštaci su nalaze i mišljenja dostavili u toku avgusta, septembra i oktobra 2004. godine. Povodom primedbi tužioca da nije pravilno cenjena vrednost drveta lipe, veštak šumarske struke se u dopunskom nalazu od 8. novembra 2004. godine izjasnio da je tužiocu pričinjena i šteta zbog sedmogodišnjeg gubitka cvetonošenja lipovog cveta, pa je visinu štete obračunao na bazi mase drveta i izgubljenog prirasta cveta. Tužilac je u podnesku od 17. novembra 2004. godine predložio da veštak poljoprivredne struke izradi nalaz u drugoj varijanti tako da se utvrdi visina prihoda koju je tuženi ostvario korišćenjem zemljišta i to do dana podnošenja tužbe i nadalje za svaku godinu posebno. Sud je ovaj dokazni predlog prihvatio na ročištu održanom 6. maja 2005. godine. Veštak poljoprivredne struke je 28. juna 2005. godine dostavio dopunski nalaz sudu, a zatim je na predlog punomoćnika tužioca saslušan na ročištu održanom 5. decembra 2005. godine. Na ovom ročištu punomoćnik tužioca je predložio da sud pozove veštaka finansijske struke radi davanja nalaza. Veštak finansijske struke je 13. februara 2006. godine dostavio dopunski nalaz na okolnost visine štete po osnovu zakupa šupe, nekorišćenja plodova voćaka, posečenog stabla lipe i nekorišćenja plodova lipe sa pripadajućom kamatom. Punomoćnik tužioca je zatim na ročištu od 9. marta 2006. godine predložio da se sprovede dopunsko veštačenje preko veštaka geometra. Ovaj predlog je obrazložio time da je nakon donošenja delimične presude došlo do promene činjeničnog stanja. Sud je na istom ročištu odredio predloženo veštačenje. Podneskom od 6. oktobra 2006. godine geometar kome je na predlog tužioca povereno veštačenje obavestio je sud da ne poseduje licencu za veštaka, pa je sud veštačenje poverio drugom veštaku, koji je obavestio sud da nije u mogućnosti da obavi određeno veštačenje. Određeno veštačenje obavio je treći po redu angažovani veštak koji je nalaz dostavio sudu 16. maja 2007. godine. U pomenutom nalazu veštak je, između ostalog, naveo da su korisnici sporne parcele prema podacima iz posedovnog lista, pored parničnih stranaka još dva lica. Postupajući po nalogu suda sa ročišta od 5. jula 2007. godine, tužilac je podneskom od 25. jula 2007. godine proširio tužbu tako što je kao tužene označio i druga dva lica koja su korisnici sporne parcele M.Đ. i T.S.

Na saglasan predlog tužioca i tuženog S.S, sud je na ročištu održanom 24. marta 2008. godine prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji je vođen u predmetu P. 2240/07 po tužbi Miomira Stanisavljevića protiv tuženog S.S, radi poništaja aneksa ugovora kojim je parničnim strankama kao poklonoprimcima poklonjena po jedna idealna polovina sporne parcele. Postupak je nastavljen rešenjem suda od 2. jula 2010. godine.

U nastavku postupka tužilac je podneskom od 2. februara 2011. godine predložio da veštak finansijske struke izradi novi nalaz tako da visinu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja šupe utvrdi za 104 meseca, a visinu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti branja lipovog čaja za deset godina unazad, dok je na ročištu održanom 1. septembra 2011. godine izjavio da će se o periodu za koji potražuje štetu izjasniti naknadno. Podneskom od 15. septembra 2011. godine tužilac je istakao da izmaklu dobit zbog nekorišćenja šupe i nemogućnosti ubiranja voća traži za period od 1994. do 2004. godine, a da izmaklu dobit za cvet lipe traži za period od 1997. do 2007. godine, a zatim je na ročištu od 2. marta 2012. godine punomoćnik tužioca istakao da naknadu štete zbog korišćenja zemljišta pod voćnjakom tužilac traži traži za period od 1990. do 2000. godine. Na ovom ročištu tužiocu je naloženo da u roku od osam dana uredi tužbu opredeljivanjem tužbenog zahteva po svim vidovima i stavljanjem daljih dokaznih predloga. Podneskom od 12. marta 2012. godine punomoćnik tužioca je predložio da se ponovo sprovedu veštačenja.

U ovom delu postupka sud je 10. novembra 2011. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom zbog nepristupanja uredno pozvanih stranaka na ročište, a na predlog tužioca na ročištu održanom 12. januara 2012. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje.

4. Odredbama Ustava na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.)

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da će sud odlučiti koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi (član 293. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 27. marta 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju i da je pravnosnažno okončan samo u pogledu zahteva za utvrđenje prava svojine na pomoćnom objektu, dok je u pogledu ostalih zahteva parnica još uvek u toku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka.

U konkretnom slučaju spor se odnosi na utvrđenje prava korišćenja dela katastarske parcele, naknadu štete (obične štete i izgubljene dobiti), i sticanje bez osnova. Po mišljenju Ustavnog suda, takav spor se ne može okarakterisati kao naročito složen, jer priroda činjenica i pravna pitanja na koja parnični sud treba da odgovori u predmetnom sporu, nisu u tolikoj meri složena da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak do sada preko dvanaest godina.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se traži utvrđenje prava korišćenja, naknada štete i vraćanje stečenog bez osnova, na strani podnosioca postoji interes za efikasno vođenje postupka i donošenje odluke o tužbenom zahtevu.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud zapaža da je podnosilac aktivno učestvovao u parnici, s obzirom na to da je u toku postupka pet puta predlagao izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka različitih struka, a šest puta je predlagao da se dopune dati nalazi i mišljenja. Svim tim predlozima Opštinski sud u Vranju je udovoljavao. Podnosilac se redovno odazivao pozivima suda, osim u slučaju kada je sud 10. novembra 2011. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom zbog nepristupanja parničnih stranaka na ročište. Međutim, na predlog podnosioca, koji je izostanak pravdao bolešću uz dostavljanje medicinske dokumentacije, sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje 12. januara 2012. godine

U kontekstu izloženog, a imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave predlažu dokaze kojima se utvrđuju sporne činjenice, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja.

Naime, u konkretnom slučaju, sud je na predlog podnosioca donosio rešenja kojima je određivao sprovođenje dokaza preko veštaka različite struke: finansijske, poljoprivredne, šumarske, građevinske, te dozvolio više puta da se izvrše dopune nalaza i mišljenja. Dakle, sud je sprovodio dokaze koji se isključivo odnose na visinu tužbenog zahteva, pa čak veštačenja (građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti radova potrebnih za popravku šupe i šumarsko na okolnost vrednosti neubranog lipovog cveta) u pogledu visine zahteva koji u momentu sprovođenja veštačenja nisu bili ni istaknuti preinačenjem tužbe, a da prethodno nije raspravio osnov ovih zahteva, kao ni osnovanost zahteva za utvrđenje prava korišćenja dela sporne parcele.

Polazeći od navedenih činjenica u pogledu radnji koje je podnosilac preduzimao u toku osporenog postupka, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (predmet Uljar i ostali protiv Hrvatske, odluka od 8. marta 2007. godine).

Činjenica da je podnosilac tek po nalogu suda od 5. jula 2007. godine uredio tužbu tako što je kao tužene označio i ostale korisnike sporne parcele, po mišljenju Ustavnog suda nije direktno uticala na dužinu trajanja postupka, budući da je sud do tog momenta već sprovodio veštačenja koja su se ticala visine tužbenog zahteva za naknadu štete i sticanja bez osnova.

Osim toga, prema stanovištu Ustavnog suda, period u kome je parnica bila u prekidu (od 24. marta 2008. godine do 2. jula 2010. godine) ne može se staviti na teret sudu. Ovo stoga, što je prekid postupka određen na saglasan predlog podnosioca i tuženog S.S. do pravnosnažnog okončanja postupka koji je vođen radi poništaja aneksa ugovora kojim je sporna parcela poklonjena podnosiocu i tuženom S.S.

Polazeći od svega izloženog, vodeći računa o složenosti predmeta, ponašanju podnosioca i postupanju suda, Ustavni sud je ocenio da efektivno trajanje ove parnice od devet godina i sedam meseci ne ispunjava zahtev razumnog roka, i da se ovako neprimereno dugo trajanje postupka u celosti može staviti na teret sudu pred kojim je vođen postupak.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu štete. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i ponašanje podnosioca. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Osnovnom sudu u Vranju da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava.

8. Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava obrazlaže dužinom trajanja osporenog postupka i nemogućnošću da zbog nedonošenja odluke koristi deo parcele koja je predmet spora, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnosioca da mu se utvrdi povreda navedenog Ustavom garantovanog prava preuranjen, iz razloga što u parničnom postupku koji se sada vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 644/12 još uvek nije odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu, niti su iscrpljena pravna sredstva za zaštitu navedenog prava.

Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki za odlučivanje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti