Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko osam godina i dosudio naknadu štete od 900 evra. Ostatak žalbe, koji se odnosi na meritum odluke, odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-866/2023
26.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za komunalno-građevinske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u predmetu broj 351-265/2016 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. januara 2023. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 25. i 31. januara iste godine, protiv presude Upravnog suda U. 3101/17 od 23. decembra 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za komunalno-građevinske poslove Uprave gradske opštine Voždovac u predmetu broj 351-265/2016.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, izložen tok osporenog postupka, za koji je navedeno da je predugo trajao, zbog čega podnosilac „zahteva isplatu“ u iznosu od 350.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt, spise predmeta broj 351-265/2016 Odeljenja za komunalno-građevinske poslove Uprave gradske opštine Voždovac i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. avgusta 2014. godine podneo Odeljenju za komunalno-građevinske poslove Uprave gradske opštine Voždovac „zahtev za izgradnju kanalizacionog šahta S 1 za objekat u ulici Murska broj 3, po glavnom projektu i rešenju broj P/336 JKP BVK, uslovima O/2430“. U zahtevu je, pored ostalog, navedeno da je pravni prethodnik podnosioca zahteva podneo zahtev za izgradnju kanalizacione mreže za svoj objekat i da „jedini problem predstavljaju prepreke na terenu ispred Murske ulice broj 3, koje je neophodno ukloniti kako bi se izgradio glavni revizioni šaht i time omogućilo ispravno funkcionisanje kanalizacije koja je već izgrađena“.

Prvostepeni organ je dopisom od 13. oktobra 2014. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi saglasnost gradske opštine Voždovac za izvođenje radova na izgradnji kanalizacionog šahta S 1 na k.p. 2600 KO Voždovac, uz napomenu da je taj organ „uputio dopis Javnom pravobranilaštvu gradske opštine Voždovac za davanje saglasnosti za izvođenje predmetnih radova“. Od podnosioca je, takođe, zatraženo da dostavi glavni projekat kanalizacionog priključka, uslove i rešenje o davanju saglasnosti na glavni projekat priključka kanalizacije stambenog objekta u ulici Murska broj 3, koje izdaje JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd, saglasno odredbama člana 145. stav 2. tačka 2) i stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji. U dopisu je navedeno i to da je istekla važnost uslova i rešenja o davanju saglasnosti na glavni projekat, na kojima se zasniva zahtev, pa se ne mogu prihvatiti kao dokaz propisan navedenim odredbama zakona. Podnosilac je upozoren da će njegov zahtev biti odbijen, ako u roku od 15 dana od dana prijema dopisa ne dostavi traženu dokumentaciju.

Rešenjem prvostepenog organa broj 351-611/2014 od 2. decembra 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za izdavanje odobrenja za izvođenje radova na izgradnji revizionog šahta S 1 na k.p. 2600 KO Voždovac, radi priključenja stambenog objekta na uličnu kanalizacionu mrežu u ulici Murska broj 3. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je k.p. broj 2600 KO Voždovac u državnoj svojini Republike Srbije, korisnik gradska opština Voždovac; da je iz dopisa JKP „Zelenilo“ Beograd od 13. juna 2007. godine utvrđeno da je deo javne zelene površine koji se nalazi pored objekta „Donatelo“ u programu redovnog održavanja javnih zelenih površina; da podnosilac zahteva nije postupio po nalogu iz dopisa od 13. oktobra 2014. godine. Takođe je konstatovano da je taj organ uputio dopis Javnom pravobranilaštvu gradske opštine Voždovac da se izjasni „u svojstvu korisnika zemljišta“ u odnosu na predmetni zahtev i da iz odgovora tog pravobranilaštva proizlazi da se podnosilac nije obraćao radi davanja saglasnosti za izvođenje radova, te se „ne može izjasniti u vezi sa izvođenjem predmetnih radova, jer stranka nije priložila odgovarajuću dokumentaciju“. Nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 145. st. 1, 2, 3. i 7. Zakona o planiranju i izgradnji, prvostepeni organ je odlučio kao u dispozitivu rešenja.

U dopisu Pravobranilaštva gradske opštine Voždovac od 20. oktobra 2015. godine, upućenom podnosiocu ustavne žalbe povodom zahteva podnetog 13. oktobra 2015. godine za dobijanje saglasnosti za izvođenje radova na k.p. broj 2600 KO Voždovac, navedeno je da to pravobranilaštvo nije nadležno za odlučivanje o navedenom zahtevu, već donošenje odluke po istom spada u delokrug rada organa uprave, odnosno Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove.

Rešenjem Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak i upravno-pravne poslove za građevinsku i urbanističku inspekciju X-17 broj 351.1-305/2015 od 21. marta 2016. godine uvažena je žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio 14. oktobra 2015. godine, poništeno je navedeno rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje, jer je utvrđeno da u spisima predmeta nema dokaza o uručenju dopisa od 13. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe.

JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd je dopisom od 15. jula 2016. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da se stanje kanalizacionog priključka objekta u ulici Murska broj 3 nije promenilo od 1. marta te godine. U dopisu je navedeno: da je priključak od prvog revizionog silaza do silaza gradske kanalizacione mreže u razdelnom ostrvu Ustaničke ulice ispunjen peskom i neispravan; da je potrebno da ga podnosilac dovede u tehnički ispravno stanje u skladu sa projektom koji je dobio saglasnost tog javnog preduzeća; da će nakon toga to javno preduzeće moći da izda potvrdu o prijemu kanalizacionog spoja.

A. R, član Opštinskog veća Gradske opštine Voždovac uputio je 26. jula 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe dopis, u kome je naveo da realizacija priključenja stambenih objekata na kanalizacionu mrežu nije u nadležnosti opštine, već JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd i da sve propuste ili nedostatke koji onemogućavaju priključenje na kanalizacionu mrežu svaki stambeni objekat rešava sa tim preduzećem. Takođe je naveo da je opština odgovorila na sve zahteve koji su u njenoj nadležnosti, preko Javnog pravobranilaštva, a da postupke rušenja nelegalnih objekata ne može izvršiti do okončanja „parničnih i sudskih postupaka i pravnosnažnosti rešenja.“

Prvostepeni organ je dopisom od 13. aprila 2016. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi saglasnost grada Beograda, nosioca prava javne svojine na k.p. broj 2600 KO Voždovac na kojoj bi se izvodili radovi, kao i saglasnost gradske opštine Voždovac koja ima pravo korišćenja na toj parceli, saglasno odredbama člana 145. stav 2. tačka 1) u vezi sa članom 135. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji. Takođe je naloženo podnosiocu da dostavi glavni projekat kanalizacionog priključka, uslove i rešenje o davanju saglasnosti na glavni projekat priključka kanalizacije stambenog objekta u ulici Murska broj 3, koji izdaje JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd, saglasno odredbama člana 145. stav 2. tačka 2) i stav 3. navedenog zakona. Podnosilac je upozoren da će njegov zahtev biti odbijen, ako u roku od 15 dana od dana prijema dopisa ne dostavi traženu dokumentaciju.

Rešenjem prvostepenog organa broj 351-265/2016 od 20. septembra 2016. godine ponovo je odbijen kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a u obrazloženju rešenja je navedeno: da je iz podataka katastra nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda utvrđeno da je k.p. broj 2600 KO Voždovac u državnoj svojini Republike Srbije, korisnik gradska opština Voždovac; da podnosilac ustavne žalbe nije postupio po nalogu iz dopisa od 13. aprila 2016. godine. Prvostepeni organ je dalje naveo da je važnost uslova koje je izdao JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd istekla 8. januara 2004. godine, a rešenja o davanju saglasnosti na glavni projekat priključka 8. maja iste godine, kao i da je ranije podneti zahtev podnosioca za izdavanje odobrenja za izvođenje radova na izgradnji kanalizacione mreže radi priključenja predmetnog objekta na gradsku kanalizacionu mrežu odbijen rešenjem tog organa broj 351-503/13 od 31. jula 2014. godine. Prvostepeni organ je, takođe, konstatovao sadržinu dopisa od 13. oktobra 2014. godine, koji je „dostavljen u smislu člana 77. Zakona o opštem upravnom postupku“. Budući da nije dostavljena dokumentacija propisana odredbama člana 145. st. 2. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…98/13) i člana 218. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), prvostepeni organ je našao da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 145. st. 1, 2. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji i odlučio kao u dispozitivu rešenja.

U žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog rešenja 7. oktobra 2016. godine, navedeno je: da je kanalizacija za objekat u Murskoj ulici broj 3 izgrađena „2002-2003. godine“; da je na osnovu rešenja koje nije bilo pravnosnažno delimično srušena kanalizacija za taj objekat od strane gradske opštine Voždovac; da je podnosilac početkom 2015. godine „sve porušeno vratio u funkcionalno stanje (…) a da je nakon toga V.P. iz Beograda samovlasno zabetonirao reviziju šahta“ predmetnog objekta, zbog čega isti nije u funkciji; da je podnosilac postupio po nalogu prvostepenog organa i obratio se Javnom pravobranilaštvu gradske opštine Voždovac radi davanja saglasnosti za izvođenje radova na izgradnji kanalizacionog šahta S 1 na k.p. 2600 KO Voždovac, ali mu je odgovoreno da je izdavanje takve saglasnosti u nedležnosti prvostepenog organa; da je podnosilac 26. jula 2016. godine od člana Opštinskog veća GO Voždovac dobio „nepečatirani podnesak“ u kome je navedeno da je realizacija priključenja objekata na kanalizacionu mrežu u nadležnosti JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd; da je „očigledno da niko u gradskoj opštini Voždovac ne zna ili ne želi da zna šta je kome nadležnost“; da su stručna tehnička lica građevinske inspekcije Skupštine opštine Voždovac pre 13 godina konstatovala da je na mestu šahta S 1 zatečen betonski plato „bespravno izgrađenog objekta „Donatelo““, čime je onemogućena izrada tog šahta planirana projektom; da je 27. decembra 2002. godine doneto rešenje o rušenju kanalizacije za objekat u ulici Murska broj 5, ali da ono još nije izvršeno.

Rešenjem drugostepenog organa od 21. decembra 2016. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je prihvatio razloge prvostepenog organa za odbijanje zahteva i ocenio da navodi žalbe nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, budući da se priključak na kanalizacionu mrežu vrši na osnovu rešenja kojim se odobrava izvođenje tih radova, a podnosilac nije dostavio saglasnost nadležnih organa za izvođenje radova preko k.p. broj 2600 KO Voždovac, preko koje se jedino može priključiti predmetni objekat na kanalizacionu mrežu.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. marta 2017. godine podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja navedenog konačnog upravnog akta.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 3101/17 od 23. decembra 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca, iz razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-Odluka US, 50/13-Odluka US i 98/13-Odluka US), koje su bile na snazi u vreme podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se za izgradnju ili izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica, uz zahtev iz stava 1. ovog člana, prilaže i overena saglasnost tih lica, a ako se izvode radovi na nadziđivanju, prilaže se i ugovor zaključen u skladu sa posebnim zakonom (član 135. stav 4.); da se izvođenje radova koji se odnose na priključke na izgrađenu vodovodnu, kanalizacionu, gasnu i sl. mrežu, vrši na osnovu rešenja kojim se odobrava izvođenje tih radova, koje izdaje organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole (član 145. stav 1.); da se uz zahtev za izdavanje rešenja iz stava 1. ovog člana podnosi, između ostalog – dokaz o pravu svojine u skladu sa članom 135. ovog zakona (član 145. stav 2. tačka 1)) i idejni projekat, odnosno glavni projekat, odnosno tehnički opis i popis radova za izvođenje radova na investicionom održavanju (član 145. stav 2. tačka 2)); da se na tehničku dokumentaciju iz stava 2. tačka 2) ovog člana za izgradnju vodova i priključaka do izgrađene mreže komunalne infrastrukture, pribavlja saglasnost javnog komunalnog preduzeća, odnosno privrednog društva kome je povereno obavljanje komunalne delatnosti (član 145. stav 3.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23) u članu 9. stav 2, članu 171. stav 3. i članu 174. sadrži suštinski iste odredbe o potrebi brzog i efikasnog odlučivanja u upravnom postupku, roku za donošenje rešenja u ponovnom postupku i roku za odlučivanje o žalbi.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku usled dugog trajanja upravnog postupka koji je vođen u predmetu broj 351-265/2016 Odeljenja za komunalno-građevinske poslove Uprave gradske opštine Voždovac.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je utvrdio da je osporeni postupak započeo 14. avgusta 2014. godine, podnošenjem zahteva za izgradnju kanalizacionog šahta S 1 za predmetni objekat i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 3101/17 od 23. decembra 2022. godine.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak trajao osam godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavljala složena činjenična, ni pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o ispunjenosti uslova za izdavanje odobrenja za izvođenje predmetnih radova.

Ocenjujući postupanje organa uprave i suda pred kojima je vođen predmetni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ prvo rešenje doneo 2 meseca, a drugo pet meseci po proteku zakonom propisanog roka, dok je drugostepeni organ ukupno tri meseca kasnio sa donošenjem dve odluke o žalbama podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu da je odlučivanje Upravnog suda u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom trajalo pet godina i devet meseci, Ustavni sud je ocenio da je taj sud prevashodno odgovoran za dugo trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on u periodu koji je ukupno trajao 7 meseci nije koristio žalbu i, eventualno, tužbu zbog ćutanja administracije, zbog nepostupanja prvostepenog organa po zahtevu, odnosno nakon poništavanja prvog rešenja donetog u osporenom postupku. U vezi sa odlučivanjem drugostepenog organa o žalbi podnosioca izjavljenoj 14. oktobra 2015. godine, Sud je ocenio da podnošenje tužbe zbog ćutanja administracije ne bi ubrzalo osporeni postupak, budući da je odluka o toj žalbi doneta tri meseca po isteku zakonom propisanog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a takođe je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i Upravnog suda.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647, 12666 i 20851) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 3101/17 od 23. decembra 2022. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U vezi sa tvrdnjom podnosioca da je bez svoje krivice onemogućen da izgradi šaht za svoj objekat, zbog toga što se „grad Beograd nije upisao kao nosilac prava korišćenja“, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ dopisom od 13. aprila 2016. godine naložio podnosiocu da, pored saglasnosti grada Beograda, dostavi i saglasnost gradske opštine Voždovac koja je imala pravo korišćenja na k.p. broj 2600 KO Voždovac, kao i glavni projekat kanalizacionog priključka, uslove i rešenje o davanju saglasnosti na glavni projekat priključka kanalizacije stambenog objekta u ulici Murska broj 3, koji izdaje JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd; da je podnosilac primio navedeni dopis, ali da u ostavljenom roku, ni u postupku po žalbi, nije dostavio traženu dokumentaciju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navedene odredbe člana 145. st. 1, 2. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji, koje su merodavne za odlučivanje o predmetnom zahtevu, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac neosnovano poziva na to da je Pravobranilaštvo gradske opštine Voždovac „trebalo da mu dostavi saglasnost za izgradnju šahta S 1 na k.p. 2600 KO Voždovac, odnosno da sa nadležnim organima uprave sprovede propušteno“.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe:

- da je iz osporene presude Upravnog suda vidljivo da nije porušen betonski plato „bespravno podignutog objekta“ na k.p. broj 2600 i da nije uklonjena bespravno postavljena kanalizacija objekta u Murskoj ulici broj 5 u Beogradu;

- da je Upravni sud u presudi U. 3768/17 od 10. septembra 2020. godine naveo da je potrebno da se prvostepeni organ izjasni zbog čega nije sprovedeno izvršenje rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove gradske opštine Voždovac broj 354-465/02 od 27. decembra 2002. godine;

- da je Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove Gradske uprave grada Beograda u predmetu XXI 03 broj 072-737/2019 neosnovano zahtevao dostavljanje akta o mogućnosti ozakonjenja predmetnog objekta radi rešavanja imovinsko-pravnih odnosa u vezi sa k.p. br. 2598, 2599 i 2600 KO Voždovac.

Ustavni sud je u vezi sa ovim navodima ustavne žalbe utvrdio da se oni odnose na postupke inspekcijskog nadzora, odnosno na postupak ozakonjenja objekata i ne mogu se dovesti u vezu sa predmetnim upravnim postupkom u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za izdavanje odobrenja za izvođenje radova.

Ustavnom žalbom je, takođe, ukazano na odredbu člana 1. stav 2. Zakona o ozakonjenju objekata, kojom je propisano da se ozakonjenje objekata odnosi i na pomoćne objekte, koji se ozakonjuju zajedno sa glavnim objektom i da je „potrebno da se prvostepeni organ izjasni prema odredbi člana 1. Zakona o ozakonjenju objekata, odnosno u vezi sa izvedenim radovima u skladu sa članom 145. Zakona o planiranju i izgradnji“. Ispitujući ove navode, Ustavni sud je konstatovao da se postupak ozakonjenja odnosi i na izvedene radove u skladu sa članom 145. Zakona o planiranju i izgradnji – za čije izvođenje nije potrebna građevinska dozvola (član 1. stav 3. Zakona o ozakonjenju objekata) i da je podnosilac ustavne žalbe 18. novembra 2013. godine podneo zahtev za legalizaciju Gradskoj upravi grada Beograda – Sekretarijat za poslove legalizacije objekata, precizirajući da se isti odnosi na izgradnju kanalizacionog priključka za objekat u Murskoj ulici broj 3, prema uslovima JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ Beograd „broj O/2430“ i rešenju „broj P/336“. Navedeni postupak pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda U. 11747/15 od 10. jula 2017. godine, protiv koje je podnosilac izjavio ustavnu žalbu. Ustavni sud je Odlukom Už-10953/2017 od 3. juna 2021. godine utvrdio da je navedenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zbog čega je istu poništio i naložio Upravnom sudu da ponovo odluči o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351-636/15-GB od 14. jula 2015. godine.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe, nakon podnošenja zahteva za legalizaciju radova na izgradnji kanalizacionog priključka za predmetni objekat, podneo zahtev za izdavanje odobrenja za izvođenje radova na izgradnji kanalizacionog šahta S 1 za predmetni objekat, da od podnetog zahteva nije odustao, niti je postupak obustavljen po službenoj dužnosti, što upućuje na zaključak da nema identiteta između navedenog zahteva za legalizaciju izvedenih radova i predmetnog zahteva o kome je odlučeno u osporenom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su osporenim aktom podnosiocu povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

Budući da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuje jedno od načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je njihova povreda akcesorne prirode, to znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode, što ovde nije slučaj.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti