Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Glavni uzrok kašnjenja je neaktivnost prvostepenog suda, koji spise predmeta tri godine nije dostavio apelacionom sudu. Dosuđena je naknada štete od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Š. S . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a Š. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1361/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 419/07) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. S . iz Inđije je , 20. jula 2018. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1361/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 419/07).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presuda koje su donete u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnosilac ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči ne navodi pomenute presude.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 8. juna 2007. godine tužilac Z. V. podne o tužb u protiv podnosioca, radi naknadi štete i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2329/18 od 7. juna 2018. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od deset godina, koji nije bio složen i čijoj dužini trajanja podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1361/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Z. V. je 8. juna 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv podnosioca ustavne žalbe i D. „N .“, radi naknade štete koju je u saobraćajnom udesu prouzrokovao prvotuženi. Predmet je dobio broj P. 419/07.

Podnosilac je 2. avgusta 2007. godine dostavio odgovor na tužbu.

Pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u krivični predmet K. 266/05, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke – hirurga i neuropsihijatra, kao i veštaka poljoprivredne struke , radi utvrđenja visine izgubljene zarade tužioca, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju tužioca, saslušani su veštaci, dostavljeni su parničnim strankama nalazi i mišljenja tri veštaka i traženo je njihovo, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 4. novembra 2009. do 6. septembra 2010. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 383/10 od 6. septembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, te su obavezani tuženi da tužiocu isplate na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 50.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, na ime materijalne štete za popravku traktora iznos od 88.723,00 dinara, za izgubljenu zaradu iznos od 271.362,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. juna 2007. godine kao dana nastanka štete pa do isplate, kao i da mu naknade troškove postupka u iznosu od 96.394,00 dinara , a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na obavezivanje tuženih na naknadu nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i za isplatu zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe pa do isplate, kao i prigovor mesne nenadležnosti i nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog „D.“ N.

Podnosilac je 21. septembra 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a drugotuženi 16. septembra 2011. i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3692/12 od 30. maja 2012. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 383/10 od 6. septembra 2010. godine u pobijanom usvajajućem delu i odluci o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1361/12 i održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka mašinske struke na okolnost utvrđivanja visine štete nastale na traktoru tužioca, saslušan je veštak, dok ročišta ni su bila održana, i to jedno iz procesnih razloga, a jedno zbog štrajka advokata.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1361/12 od 19. februara 2015. godine, u stavovima prvom i drugom izreke, odbijeni su prigovori mesne nenadležnosti Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudsk a jedinic a u Inđiji i nedostatka pasivne legitimacije na strani drugotuženog ; u stavu trećem izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno na ime naknade materijalne štete zbog uništenog traktora isplate iznos od 39.491,00 dinara, a na ime nematerijalne štete iznos od 50.000,00 dinara za pretrpljene bolove i 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19. februara 2015. godine do isplate; u stavovima četvrtom i petom izreke odbijen je kao neosnovan t užbeni zahtev kojim je traženo obavezivanje tuženih da tužiocu solidarno nadoknade materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade u iznosu od 271.362,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 25. maja 2005. godine do isplate, kao i u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose nematerijalne i materijalne štete za vremenski period od 25. maja 2005. do 18. februara 2015. godine ; u stavovima šestom i sedmom izreke t uženi su obavezani da tužiocu solidarno nadoknade parnične troškove u iznosu od 276.670,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. februara 2015. godine do isplate, dok je preko navedenog a za iznos od 13.500,00 dinara, sa sporednim potraživanjem zahtev za naknadu troškova odbijen kao neosnovan.

Podnosilac i drugotuženi su 1. aprila 2015. godine izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude, a tužilac 7. aprila 2015. godine .

Apelacioni sud u Novom Sadu je 21. aprila 2015. godine od Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji tražio spise predmeta P.1361/12, imajući u vidu da je tužilac u ovom predmetu Z.V. podneo tom sudu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud u Novom Sadu je 19. maja 2015. godine, nakon izvršenog uvida, vratio spise prvostepenom sudu. Zatim je po podnetom prigovoru tužioca Z.V. za ubrzanje parničnog postupka od 9. maja 2018 godine odlučeno rešenjem od 15. maja 2018. godine i spisi predmeta su konačno 23. maja 2018. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2329/18 od 7. juna 2018. godine žalbe su delimično usvojene , a delimično odbijene i preinačena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1361/12 od 19. februara 2015. godine tako što su obavezani tužen i da tužiocu solidarno na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplate iznos od 271.362,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25. maja 2005. godine do isplate, snižen je iznos dosuđen na ime parničnih troškova na 168.884,00 dinara, odbij en je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos parničnih troškova od dana presuđenja 19. februara 2015. godine do izvršnosti presude, potvrđena je prvostepena presuda u preostalom pobijanom delu kojim je tužbeni zahtev usvojen, odbijen je zahtev za sporedno potraživanje na dosuđen iznos materijalne štete na traktoru i delu kojim su tuženi obavezani da tužiocu nadoknade parnične troškove , i obavezani su tužen i da tužiocu solidarno na ime troškova žalbenog postupka isplate iznos od 12.000,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji je važio u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je: da stranka ima pravo da sud oluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 11 godina predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanj u postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon tri godine i tri mesec a od podnete tužbe . Takođe, taj sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od deset meseci kada nije zakazao nijedno ročište (od 4. novembra 2009. do 6. septembra 2010. godine). Doprinos prvostepenog suda dužini trajanja postupka je i u tome što nakon uvida Apelacionog suda u Novom Sadu u spise predmeta, i vraćanja spisa prvostepenom sudu, a povodom zahteva tužioca Z.V. za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, taj sud nije dostavio spise drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude već ih je dostavio tek nakon tri godine, kada je tužilac Z.V. podneo prigovor radi ubrzavanja postupka o kome je odmah odlučeno .

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao osam meseci, drugi po redu prvostepeni postupak je trajao dve godine i deset meseci i drugi po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana, trajao je mesec dana, računajući od kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da on nije doprineo produženju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen, jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1361/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 419/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke, prvi deo, usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o.

7. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe samo formalno osporava presude donete u predmetnom parničnom postupku jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi te formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ust avnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti