Odluka o nemogućnosti analogne primene odluke Ustavnog suda na drugi akt

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zaposlene u sudu za naknadu štete zbog manje plate. Potvrđeno je da se odluka o neustavnosti pravilnika jednog suda ne može analogno primenjivati na drugi, formalno neosporeni pravilnik, čak i ako je identičan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8667/2012
14.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Mila Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. M. iz Kraljeva, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba L. M. izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 556/12 od 2. avgusta 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2297/10 od 25. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. M. iz Kraljeva podnela je, 9. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Snežane Dragićević, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 556/12 od 2. avgusta 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2297/10 od 25. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je pravilnik kojim je njeno radno mesto razvrstano u određenu platnu grupu bio identičan u svim sudovima, te da je neosnovan stav parničnog suda da nije pokrenuta inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti pravilnika suda u kojem je podnositeljka zaposlena, kada je Ustavni sud već utvrdio da je isti pravilnik samo Trgovinskog suda u Kragujevcu i Odeljenja suda u Jagodini neustavan i nezakonit. Ustavnom žalbom se ukazuje i na nejednako postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a podnositeljka je kao dokaz za svoje tvrdnje dostavila rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2265/11 od 14. marta 2012. godine, kao i presudu Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 231/12 od 4. jula 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2297/10 od 25. maja 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj, na ime naknade štete za manje isplaćenu platu za period od 1. januara 2007. do 30. septembra 2008. godine, isplati opredeljene novčane iznose. U obrazloženju osporene provostepene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja, koja je diplomirani ekonomista sa VII stepenom stručne spreme, zaposlena u Privrednom (Trgovinskom) sudu u K. na poslovima šefa računovodstva, kao i da je, rešenjem tužene od 18. septembra 2006. godine, raspoređena na isto radno mesto, ali u zvanju saradnika sa VI stepenom stručne spreme, te da je razvrstana u H platnu grupu, V platni razred i da joj je, u skladu sa tim, utvrđen koeficijent 1,97. Dalje je utvrđeno da tužilja protiv navedenog rešenja nije izjavila žalbu, te da je rešenje na osnovu koga joj je isplaćivana plata postalo konačno i pravnosnažno. Prvostepeni sud je utvrdio i da predmet ocene Ustavnog suda nije bio Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta Trgovinskog suda u K, već pravilnik Trgovinskog suda u Kragujevcu i Odeljenja suda u Jagodini, za koji je Ustavni sud utvrdio da, u vreme važenja, nije bio u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Prema stavu prvostepenog suda izraženom u osporenoj presudi, ne može se analogno primenjivati odluka Ustavnog suda na pravilnik suda u kome je tužilja zaposlena.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 556/12 od 2. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2297/10 od 25. maja 2011. godine, ocenjujući da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, dajući za to dovoljne razloge koje prihvata i drugostepeni sud. Apelacioni sud je ocenio i da nisu osnovani navodi žalbe, jer nema nezakonitog rada državnog organa koji je postupao po pojedinačnom upravnom aktu, ukazujući da je tužilja protiv takvog akta, u skladu sa Zakonom o državnim službenicima, imala pravo na žalbu u upravnom postupku i, eventualno, podnošenje tužbe u upravnom sporu. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da za odluku parničnog suda u konkretnom slučaju nije od značaja činjenica da je Ustavni sud utvrdio da je pravilnik nekog drugog suda, a ne onog u kome je tužilja zaposlena, nesaglasan sa Ustavom i zakonom.

Dostavljenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu ukinuta je presuda Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje koja je bila u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka, a iz razloga jer prvostepeni sud nije utvrdio da li je tužilji plata isplaćivana u skladu sa rešenjem, kao i da li je pravilnik suda u kome je tužilja zaposlena, a kojim je njeno radno mesto sistematizovano, bio predmet ocene Ustavnog suda, odnosno da li je Ustavni sud „suspendovao“ relevantne odredbe tog pravilnika, nalazeći da nije od značaja to što je utvrđeno da pravilnik nekog drugog suda nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

Dostavljenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 231/12 od 4. jula 2012. godine, donetoj u ponovnom postupku, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, nakon što je sud utvrdio da pravilnik suda u kome je tužilja zaposlena o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta nije bio predmet ocene ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da kad Ustavni sud utvrdi da opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa zakonom, taj opšti akt ili kolektivni ugovor prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 58. stav 3.); da kad Ustavni sud odredi način otklanjanja posledica koje su nastale usled primene opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom, odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 59.); da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 60. stav 1.); da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a da će se započeto izvršenje obustaviti (član 60. stav 3.); da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (člana 61. stav 1.); da se predlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (člana 61. stav 2.); da ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (člana 62.).

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odlukom Ustavnog suda IU-108/2008 od 28. juna 2009. godine utvrđeno je da odredbe člana 7. tačka 17. Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Trgovinskom sudu u Kragujevcu i Odeljenja suda u Jagodini broj ISu. 8-2/06 od 12, juna 2006. godine, u vreme važenja, nisu bile u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Osporenim odredbama Pravilnika za radno mesto šefa računovodstva bili su propisani uslovi: viša stručna sprema, najmanje tri godine radnog iskustva, položen državni stručni ispit i bilo je određeno zvanje – saradnik. Prema oceni Ustavnog suda iznetoj u označenoj odluci, iz osporenih odredaba proizlazi da utvrđeni poslovi, prema svojoj složenosti, odgovornosti, potrebnim znanjem i uslovima za rad, ne spadaju u delokrug rada radnog mesta, odnosno ne odgovaraju manje složenim poslovima koji se obavljaju u zvanju saradnika i za koje se zahteva završena viša škola i tri godine radnog iskustva.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.).

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da, u konkretnom slučaju, podnositeljka smatra da je parnični sud trebalo da ima u vidu da je Ustavni sud ocenio da Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Trgovinskom sudu u Kragujevcu i Odeljenja suda u Jagodini nije saglasan sa Ustavom, kao i da je taj pravilnik identičan pravilniku koji je doneo sud u kome je ona zaposlena i na osnovu koga joj je određen koeficijent.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi za zauzet stav da tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe treba odbiti dali jasno i dovoljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da podnositeljka nije pre obraćanja sudu osporila rešenje na osnovu koga joj je isplaćivana plata, kao i da joj je plata isplaćivana u skladu sa tim pojedinačnim aktom, usled čega nema nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa. Takođe, utvrđeno je, a to podnositeljka nije ni sporila u ustavnoj žalbi, da opšti akt (pravilnik), na osnovu koga je doneto rešenje i određen koeficijent za radno mesto na kojem je radila, nije osporen pred Ustavnim sudom, te da nije utvrđeno da taj opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da o saglasnosti opštih akata sa Ustavom, odnosno zakonom odlučuje isključivo Ustavni sud, te se ne može smatrati da neki opšti akt nije saglasan sa Ustavom, odnosno sa zakonom bez odluke Ustavnog suda kojom je to i utvrđeno.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, u situaciji kada je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da neki opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno sa zakonom, podnošenje zahteva za izmenu pojedinačnog akta koji je donet na osnovu tog opšteg akta je obavezujući pravni put u pravcu otklanjanja eventualnih posledica koje je primena neustavnog, odnosno nezakonitog opšteg akta proizvela. Podnošenje tužbe redovnom sudu ne može da zameni obraćanje nadležnom organu zahtevom za izmenu pojedinačnog akta, niti takvu obavezu može da isključi. Redovni sudovi bi bili nadležni samo da je tužena, nakon izmene pojedinačnog rešenja, neosnovano uskratila isplatu razlike u plati, između one koja je podnositeljki isplaćena u spornom periodu i one koja joj pripada po zakonu.

Ustavni sud ukazuje da je u pogledu pravnog puta za otklanjanje eventualnih posledica koje je primena neustavnog, odnosno nezakonitog opšteg akta proizvela izrazio u Odluci Už-5055/2013 od 18. jula 2013. godine (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni suda je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu navoda ustavne žabe o povredi prava na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka povredu ovog prava zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenom presudom podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje, to je ocenio da nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

7. U vizi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni ukazuje da praksa sudova poslednje instance, da u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke, može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti (o povredi principa pravne sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), ali da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je kao dokaz za tvrdnju o različitom postupanju navela i dostavila drugostepeno rešenje kojim je, iz razloga zbog kojih je i odbijen tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, ukinuta prvostepena presuda, a kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je bila i podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja. U ponovnom postupku prvostepeni sud je ponovo usvojio tužbeni zahtev tužilje. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaz da je ta odluka bila predmet razmatranja suda pravnog leka, odnosno suda poslednje instance. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se ni u situaciji postojanje jedne eventualno različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje navedene odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu Vučković i drugi protiv Srbije, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je i za ove navode ustavne žalbe ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi.

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 556/12 od 2. avgusta 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 2297/10 od 25. maja 2012. godine.

Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o nemogućnosti analogne primene odluke Ustavnog suda na drugi akt

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti