Povreda prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije zbog nedostatka obrazloženja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije. Redovni sudovi nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili zašto smatraju da je odluka o oduzimanju ratne dobiti bila u skladu sa načelima pravne države.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8669/2019
11.04.2024.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. S. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. S. B. i utvrđuje da je rešenjima Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. S. B. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 26. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika J. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koju je dopunila 30. novembra 2022. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 25, člana 32. stav 1. i čl. 35, 58. i 59. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Evropske konvencije garantuje pravo čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Osporenim rešenjima odbijen je zahtev predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za rehabilitaciju pokojne Z. N. (prababe podnositeljke), kao i zahtev da se utvrdi da su ništave sve odluke kojima je oduzeta imovina pokojne Z. N. Prema navodima podnositeljke nijednom odlukom suda ili nekog drugog državnog organa njena pokojna baba nije bila proglašena da je ratni dobitnik, odnosno ratni profiter. Istakla je da Z. N. nije sarađivala sa okupatorima, da nije proglašena za ratnog zločinca, niti joj je ikad bilo suđeno za bilo koje kažnjivo delo. Ukazala je da je njena prababa bila vlasnik jedne nepokretnosti još pre početka okupacije, a drugu je kupila na osnovu svoje lične imovine stečene, takođe, pre okupacije, koje su joj oduzete bez ikakvog relevantnog dokaza, već samo na osnovu Odluke Komisije za oduzimanje ratne dobiti IV reona kojom se utvrđuje proizvoljna ratna dobit po slobodnoj oceni organa tadašnje vlasti. U vezi sa osporenim rešenjima, navela je da postupajući sudovi u obrazloženju nisu cenili relevante materijalnopravne propise, niti su cenili i utvrdili činjenice iz kojih proizlazi da je njena prababa iznos od 5.000.000,00 dinara stekla obavljanjem privredne delatnosti ili druge špekulativne delatnosti i da li je to obavljanje vršila uz iskorišćavanje ratnih prilika i bede naroda. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava i da poništi osporena rešenja, kao i da joj se naknade troškovi nastali pred Ustavni sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača, ovde podnositeljke uatavne žalbe, za rehabilitaciju pokojne Z. N, bivše iz Beograda, rođene 27. septembra 1888. godine u G, od oca Lj. i majke N, preminule u Beogradu dana 23. jula 1967. godine, kojim je traženo da se utvrdi da su ništave odluka Sreskog suda za IV reon Grada Beograda I -29 /47 od 19. marta 1947. godine, odluka Sreskog suda za VII reon Grada Beograda I -371 /46-9 od 22. novembra 1946. godine, rešenje Okružnog suda za Grad Beograd P1- 980/47 od 24. jula 1947. godine, rešenje Okružnog suda za Grad Beograd P1- 1348/46 od 11. decembra 1946. godine i odluka Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine, od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da dopisom koji su uputili Istorijski arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Arhiv Jugoslavije, Istorijski arhiv Beograda, Bezbednosno-informativna agencija i Vojni arhiv, sud je obavešten da navedene institucije ne poseduju dokumentaciju vezanu za osuđivanost i konfiskaciju imovine pokojne Z. N; da je čitanjem odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine utvrrđeno da je žalba pokojne Z. N. odbačena i da je odluka Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Narodnom odboru IV reona broj 37 od 30. novembra 1945. godine osnažena sa obrazloženjem da je Komisija po razmatranju žalbe našla da je ožalbena odluka zasnovana na zakonu i da se istom utvrđuje kako karakter ratne dobiti tako i realni iznos iste, da je prvostepena komisija pravilno ocenila sve dokaze i okolnosti iznete na raspravi, a na osnovu svog slobodnog uverenja, pa je Komisija našla da su ožalbeni navodi neosnovani, te je žalbu odbacila i potvrdila prvostepeno rešenje; da je prvostepeni sud poklonio veru iskazu predlagača i svedoka R. N. da je deda pokojne Z. N. bio bogati trgovac u G, da joj nije dao miraz jer je odbila da se uda za bogatog trgovca i udala se za R. N, da se deda kasnije pokajao i naknadno joj poslao 100 dukata od kojih je kupila imovinu koja joj je oduzeta, da je za vreme Balkanskog rata i Prvog svetskog rata vodila bakalnicu, dok je njen suprug bio u ratu, da je za vreme Drugog svetskog rata bakalnica radila posebno jer su Nemci zabranjivali da se radnje zatvaraju, da ne postoji nikakva odluka tadašnjih vlasti da je pokojna Z. N. oglašena za ratnog profitera, te da nije sarađivala sa okupatorima, jer ih je mrzela, buduću da joj je jedno dete za vrema rata umrlo od gladi.

Viši sud je ocenio da je ratnu dobit utvrdio nadležni zakonom propisan organ u postupku u kome je ratnim dobitnicima omogućeno pravo na pravni lek – žalbu koju je Z. N. izjavila, a o kome je odlučivao nadležni sud – Okružni sud za grad Beograd, te da je pokojna Z. N. stekla ratnu dobit na osnovu ugovora o prodaji i kupovini od 30. marta 1944. godine. Takođe, prvostepeni sud je cenio navode predlagača da je predmetne nepokretnosti pokojna Z. N. kupila od ličnih sredstava, a ne od zarade sarađujući sa okupatorom i njegovim pomagačima, ali nalazi da je bez uticaja na drugačiju odluku, budući da je odredbom člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije propisano da visinu ratne dobiti komisija utvrđuje slobodnom ocenom, pri čemu treba uzeti u obzir prijavu, referat, prikupljene podatke i predlog referenta za ratnu dobit. S tim u vezi prvostepeni sud je našao da pokojna Z. N. ne spada u krug lica koja ima pravo na rehabilitaciju u smislu odredbe člana 1. stav 1. tačka 4) Zakona o rehabilitaciji.

U žalbi predlagača izjaljvenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine, je pored ostalog, navedeno da se iz obrazloženja odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine ne vidi koje je sve dokaze izvela prvostepena komisija i da li je i kojim dokazima uopšte utvrdila činjenice koje bi bile pravni osnov za utvrđivanje da su oduzete nepokretnosti stečene za vreme okupacije, da su stečene obavljanjem privredne ili druge špekulativne delatnosti, da je obavljanje te delatnosti vršeno uz iskorišćavanje ratnih prilika i bede naroda i da prelazi vrednost od 25.000,00 DFJ. Takođe se navodi da prvostepeni sud nije ni izvršio uvid u prvostepenu odluku kojom je utvrđena imovina koja predstavlja ratnu dobit. Pored toga se navodi da je tumačenje člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije i ovlašćenja Komisije na slobodnu ocenu apsolutno pogrešno, jer ovlašćenje na slobodnu ocenu se odnosi isključivo na visinu ratne dobiti, a ne na utvrđivanje zakonom propisanih uslova koji se odnose na saradnju sa okupacionim snagama i iskorišćavanje ratnih prilika i bede naroda.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine odbijena je kao nosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine. U obrazloženju osporenog rešenja, drugostepeni sud je naveo: da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) ZPP, na koje parnični sud pazi po službenoj dužnosti; da je pokojna Z. N, rođena M, bila vlasnik nepokretnosti upisanih u ZKUL … KO Beograd 4 koja se satoji od kuće, kućni broj 24a (deo kuće kućni broj 46 u ulici Ki. i deo kuće kućni broj 24) u ulici K. ugao sa kućištem i dvorištem na k.p. … i kuće broj 24 -28 u ulici Ki. i kuće, kućni broj 46 u ulici K. sa kućištem, dvorištem, njivom sve od osnivanja zemljišnih knjiga 1934. godine; da je na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. Broj 695/44 po odobrenju 887 od 30. marta 2944. godine postala je i vlasnik 2/3 udela katastarskih parcela …/1, …/2 i …/3 njive koje se nalaze u ulici V. u Beogradu, te da ovim parcelama odgovaraju nove parcele premera, i to …/1/2/3; da za vreme Drugog svetskog rata rehabilitant Z. N. nije ostvarila nikakvu dobit i nije sarađivala sa okupatorom, niti njegovim saradnicima; da je odlukom Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Narodnom odboru IV reona broj 37 od 30. novembra 1945. godine utvrđeno da je Z. N. ostvarila ratnu dobit od 5.000.000,00 dinara; da je odlukom Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine žalba tužene Z. N. odbačena, a odluka Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Narodnom odboru IV reona osnažena; da su rešenjima Sreskog suda za IV reon Grada Beograda I -29 /47 od 19. marta 1947. godine i Sreskog suda za VII reon Grada Beograda I -371 /46-9 od 22. novembra 1946. godine, nepokretnosti na kojima je Z. N. bila vlasnik u ulicama Ki, K. i V. oduzete i prenete u vlasništvo Fonda za obnovu zemlje radi naplate konačno utvrđenog iznosa ratne dobiti, kao i da je na oba rešenja Z. izjavila žalbe koje rešenjima Okružnog suda za Grad Beograd P1- 980/47 od 24. jula 1947. godine i Okružnog suda za Grad Beograd P1- 1348/46 od 11. decembra 1946. godine nisu uvažene; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i člana 1. st. 3 i 4. Zakona o rehabilitaciji, prvostepeni sud odbio zahtev za rehabilitaciju pokojne Z. N, jer je zakonitom odlukom Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine ratnu dobit imenovanoj utvrdio nadležni organ na zakonom propisan način u postupku u kojima je radnim dobitnicima omogućeno pravo na pravni lek koji je rehabilitant iskoristila i izjavila žalbu, a o kojoj je odlučivao nadležni sud; da je ratna dobit utvrđena u odnosu na imovinu pokojne Z. N. koju je stekla na osnovu kupoprodajnog ugovora od 30. marta 1944. godine u toku rata; da je prvostepeni sud zaključio da je pokojna Z. N. lišena imovine – nepokretnosti na kojima je bila vlasnik u postupku koji je sproveden u smislu i na način propisan Zakonom o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije, a da su pri donošenju tih odluka poštovana načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda; da je prvostepeni sud cenio navode predlagača da je predmetne nepokretnosti pokojna Z. N. kupila od ličnih sredstava, a ne od zarade sarađujući sa okupatorom i njegovim pomagačima, ali nalazi da je bez uticaja na drugačiju odluku, budući da je odredbom člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije propisano da visinu ratne dobiti komisija utvrđuje slobodnom ocenom, pri čemu treba uzeti u obzir prijavu, referat, prikupljene podatke i predlog referenta za ratnu dobit.

Apelacioni sud smatra da je prvostepena odluka pravilna, jer je zasnovana na potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i na osnovu pravilne primene materijalnog prava, a razloge koje je dao prvostepeni sud u potpunosti prihvata i drugostepeni sud. Kako rehabilitant nije isplatila iznos od 5.000.000,00 dinara utvrđen kao ratna dobit, to su joj, po oceni Apelacionog suda, u skladu sa odredbama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45), navedenim rešenjima Sreskog suda oduzete i prenete nepokretnosti na kojima je pokojna Z. bila vlasnik u vlasništvo države u korist Fonda za obnovu zemlje, radi naplate konačno utvrđenog iznosa ratne dobiti. Odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti i pomenute sudske odluke koje su donete protiv rehabilitanta nisu protivne načelima pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda, jer ih je doneo zakonom propisan upravni organ i sud u postupku u kom je rahabilitantu bilo omogućeno da iznese svoju odbranu i da ostvari pravo na žalbu. Zbog svega toga nisu se stekli zakonom propisani uslovi za rehabilitaciju pokojne Z. N.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2.); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana (član 5. stav 2. tačka 1)).

Zakonom o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45) (u daljem tekstu: Zakon o oduzimanju ratne dobiti) je bilo propisano: da se ratnom dobiti, koja pada pod udar ovog Zakona, smatra onaj višak (uvećanje) imovine, ma u kom obliku on bio, koji je na dan 9. maja 1945. godine imalo pravno ili fizičko lice preko imovine koju je to lice posedovalo 6. aprila 1941. godine, a koji višak potiče iz privredne ili druge delatnosti vršene za vreme rata u zemlji ili van nje uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, te prelazi normalnu dobit koju bi to lice moglo steći u normalnim (redovnim) uslovima privređivanja, a u svojoj ukupnoj vrednosti iznosi više od 25.000 dinara DFJ (član 1); da visinu ratne dobiti utvrđuje komisija od 5 članova, koje postavlja i smenjuje Narodnooslobodilački odbor u čijem sastavu postoji poreski odeljak, a za pravna lica komisija od 5 članova koje postavlja i smenjuje Okružni narodnooslobodilački odbor (član 4. stav 1)); da visinu ratne dobiti utvrđuje komisija onog narodnooslobodilačkog odbora na čijem području je ratni dobitnik imao za vreme okupacije stalnu radnju (član 4. stav 2)); da će finansijski organ koga odredi nadležni narodnooslobodilački odbor kao referenta za ratnu dobit, sastaviti za nadležnu komisiju predloge o visini ratne dobiti na osnovu prijava, referata (gde ne postoji prijava) i prikupljenih podataka odnosno ličnog saznanja (član 6.); da visinu ratne dobiti komisija utvrđuje slobodnom ocenom pri kojoj treba uzeti u obzir na prvom mestu prijavu odnosno referat, prikupljene podatke i predlog referenta za ratnu dobit (član 7. stav 1)); da sednicama komisije prisustvuje i pomaže joj u radu referent za ratnu dobit nadležnog narodnooslobodilačkog odbora (član 7. stav 2)); da su rasprave komisije javne (član 7. stav 3)); da se ratna dobit, utvrđena po prednjim odredbama, oduzima ratnom dobitniku u celom iznosu u korist Fonda za pomaganje nastradalih krajeva i žrtava rata i fašističke okupacije (član 8.); da o utvrđenoj ratnoj dobiti komisija pismeno izveštava ratnog dobitnika i da je on dužan da utvrđeni novčani iznos ratne dobiti plati u roku od 30 dana od dana saopštenja (član 9. stav 1.); da naplatu utvrđenog novčanog iznosa ratne dobiti vrši Sreski narodnooslobodilački odbor, odnosno onaj mesni narodnooslobodilački odbor koji za to ovlasti Sreski narodnooslobodilački odbor (član 12. stav 1)).

Zakonom o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. maja 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 52/46) (u daljem tekstu: Zakon o oduzimanju ratne dobiti iz 1946. godine) konstatovano je da se Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. maja 1945. godine potvrđuje sa izmenama i dopunama navedenim u ovom zakonu, tako da ovaj zakon glasi: Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije. Navedenim zakonom bilo je propisano: da se ratnom dobiti, u smislu ovog zakona, smatra onaj višak imovine koji je na dan 9. maja 1945. godine imalo pravno ili fizičko lice preko imovine koju je to lice imalo 6. aprila 1941. godine, a koji višak potiče iz privredne ili druge špekulativne delatnosti vršene za vreme rata u zemlji ili van nje uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, a u svojoj ukupnoj vrednosti iznosi više od 25.000 dinara DFJ (član 1.); da visinu ratne dobiti utvrđuje okružni sud, na predlog okružnog javnog tužioca (član 3. tačka 1)); da će komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri sreskim gradskim, reonskim i okružnim narodnim odborima, koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona bile nadležne za utvrđivanje ratne dobiti, ustupiti poverenicima za finansije sreskih odnosno gradskih i reonskih narodnih odbora, nadležnim prema st. 2. člana 16. ovog zakona, sve predmete po kojima je donesena pravosnažna odluka, radi traženja naplate (član 4. tačka v)); da ako po odredbama prethodnog člana ratni dobitnik ne isplati ustanovljeni iznos ratne dobiti, kaznu, kamatu i troškove, naplatu tih novčanih iznosa izvršiće prinudnim putem nadležni sreski sud (član 15. stav 1)); da se prinudna naplata novčanih iznosa ratne dobiti, kazne, kamate i troškova vrši na taj način što se određena imovina ratnog dobitnika, potrebna za podmirenje tih iznosa, prenosi na državu (član 16. stav 1)); da se prenos određene imovine ratnog dobitnika na državu vodi na osnovu prethodnog popisa i procene te imovine koje obavlja komisija određena od izvršnog odbora sreskog odnosno gradskog ili reonskog narodnog odbora prema uputstvima Ministarstva finansija FNRJ (član 17. stav 1)); da ako se naplata ratne dobiti ima izvršiti iz objekta stečenog u ratu čiju je procenu već izvršila komisija za utvrđivanje ratne dobiti odnosno nadležni sud, neće se vršiti nova procena, već će se prenos na državu takve nepokretnosti izvršiti prema već izvršenoj proceni (član 17. stav 2)); da su na osnovu pravosnažne odluke, donesene prema članu 16. ovog zakona, sreski sudovi dužni da izvrše uknjižbu prenosa na državu prava svojine ili drugih prava ratnog dobitnika na nepokretnosti (član 18.); da ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom listu Federativne Narodne Republike Jugoslavije“ (član 36.). Zakon je objavljen 28. juna 1946. godine u „Službenom listu FNRJ“, broj 52/46.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari najpre ukazuje da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, kojima je predviđeno da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Rehabilitacija podrazumeva utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti takvih odluka (član 3. stav 1.)

Ustavni sud ukazuje da je odluka Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine, doneta u postupku radi utvrđivanja ratne dobiti, u skladu sa tada važećim Zakonom o oduzimanju ratne dobiti (osnovni tekst iz 1945. godine), kojim je bilo predviđeno da nadležna komisija u zakonom propisanom postupku utvrđuje da li je za vreme neprijateljske okupacije u imovini određenog lica nastao višak (uvećanje) imovine, koji se smatra ratnom dobiti. Prema članu 8. navedenog zakona, utvrđena ratna dobit se oduzimala ratnom dobitniku u celom iznosu. U tom postupku se nije utvrđivala krivica vlasnika imovine, niti je ona uopšte bila od značaja prilikom utvrđivanja postojanja viška imovine, a ukoliko je bila utvrđena ratna dobit, ona se ex lege oduzimala ratnom dobitniku u celini. Na osnovu iznetog, Ustavni sud nalazi da je postupak utvrđivanja ratne dobiti po svojoj prirodi in rem postupak – postupak usmeren na imovinu (višak imovine stečen za vreme neprijateljske okupacije), koji za posledicu ima (trajno) oduzimanje imovine u visini ratne dobiti. U prilog tome, pored navedenog, govori i činjenica da je zakonom propisano oduzimanje ratne dobiti, a ne konfiskacija imovine, koja je u to vreme kao kazna bila predviđena u više zakona i drugih propisa, kao i činjenica da se u tom postupku, u slučaju smrti ratnog dobitnika, kao vlasnici imovine mogu pojaviti i druga lica (naslednici, poklonoprimci i primaoci miraza), u skladu sa odredbom člana 3. stav 3) Zakona o oduzimanju ratne dobiti.

Odredbom člana 1. Zakona o oduzimanju ratne dobiti određen je pojam ratne dobiti i uslovi pod kojima se ona može utvrditi. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, za postojanje ratne dobiti potrebno je utvrditi da je višak (uvećanje) imovine nastao za vreme neprijateljske okupacije, da potiče iz privredne ili druge delatnosti vršene za vreme rata, da prelazi normalnu dobit koju bi lice moglo steći u normalnim (redovnim) uslovima privređivanja, koja je zakonom i određena, kao i da je takav višak imovine nastao iskorišćavanjem izuzetnih ratnih prilika i bede naroda. Ustavni sud ističe da poslednji navedeni uslov u suštini implicira da je do uvećanja imovine došlo na način suprotan zakonu, a što opravdava oduzimanje tako stečene imovine, sa stanovišta načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda.

Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li su osporena rešenja obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li su postupajući sudovi, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdili i obrazložili ključne argumente za donošenje odluke kojom je pravnosnažno odbio zahtev za rehabilitaciju.

Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Viši sud u Beogradu, imao obavezu da u obrazloženju osporenog rešenja Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku odlučnu činjenicu, izloži razloge zbog kojih takve dokaze prihvata i na koji način je tu odlučnu činjenicu van svake sumnje utvrdio.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je prvostepeni sud, ispitujući da li su u predmetnom postupku za utvrđivanje ratne dobiti poštovana procesna načela i prava, zaključio da je postupak vođen u skladu sa zakonom, od strane nadležnog organa, kao i da je pokojnoj Z. N. omogućeno pravo na žalbu koju je i iskoristila, a o kojoj je odlučivao „nadležni sud – Okružni sud za grad Beograd“. U tom smislu, čitanjem odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine, Vuši sud u Beogradu je utvrdio da je žalba pokojne Z. N. odbačena i da je odluka Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Narodnom odboru IV reona broj 37 od 30. novembra 1945. godine osnažena sa obrazloženjem da je Komisija po razmatranju žalbe našla da je ožalbena odluka zasnovana na zakonu i da se istom utvrđuje kako karakter ratne dobiti tako i realni iznos iste, kao i da je prvostepena komisija pravilno ocenila sve dokaze i okolnosti iznete na raspravi, a na osnovu svog slobodnog uverenja. Po oceni Višeg suda, odluka Komisije kojom je utvrđena ratna dobit nije doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se iz obrazloženja osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu ne može utvrditi visina ratne dobiti, tj. utvrđena vrednost imovine stečene za vreme neprijateljske okupacije, a što predstavlja odlučnu činjenicu imajući u vidu da je postupak utvrđivanja ratne dobiti po svojoj prirodi in rem postupak – postupak usmeren na imovinu (višak imovine stečen za vreme neprijateljske okupacije), koji za posledicu ima (trajno) oduzimanje imovine u visini ratne dobiti. Pored toga, Ustavni sud smatra da Viši sud uopšte nije razmatrao da li odluka Komisije sadrži činjenice i razloge na osnovu kojih je utvrđeno da je višak imovine nastao obavljanjem privredne ili druge delatnosti uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, već se samo navodi da je pokojna Z. N. stekla ratnu dobit na osnovu ugovora o prodaji i kupovini od 30. marta 1944. godine. Ovo naročito što je u predmetnom vanparničnom postupku prvostepeni sud poklonio veru iskazu podnositeljke ustavne žalbe – predlagača, i svedoka R. N. da je deda pokojne Z. N. bio bogati trgovac u G, da joj nije dao miraz jer je odbila da se uda za bogatog trgovca i udala se za R. N, da se deda kasnije pokajao i naknadno joj poslao 100 dukata od kojih je kupila imovinu koja joj je oduzeta. Viši sud u Beogradu je u vezi navoda predlagača da je predmetne nepokretnosti pokojna Z. N. kupila od ličnih sredstava, a ne od zarade sarađujući sa okupatorom i njegovim pomagačima, našao da su ti navodi bez uticaja na drugačiju odluku, budući da je odredbom člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije propisano da visinu ratne dobiti komisija utvrđuje slobodnom ocenom, uzimajući u obzir prijavu, referat, prikupljene podatke i predlog referenta za ratnu dobit.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge da su u predmetnoj odluci Komisije izneti jasni i dovoljni argumenti za ocenu o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za utvrđenje ratne dobiti, a shodno tome i da li je navedena odluka doneta protivno opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je vanparnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je analizirao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku razmatrao da li su učinjeni propusti, po Zakonu o parničnom postupku, prvostepenog suda na koje mu je ukazivano. Naime, predlagač je, pored ostalog, u žalbi izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine, navela da se iz obrazloženja odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Izvršnom narodnom odboru Grada Beograda broj 762 od 27. marta 1946. godine ne vidi koje je sve dokaze izvela prvostepena komisija i da li je i kojim dokazima uopšte utvrdila činjenice koje bi bile pravni osnov za utvrđivanje da su oduzete nepokretnosti stečene za vreme okupacije, da su stečene obavljanjem privredne ili druge špekulativne delatnosti, da je obavljanje te delatnosti vršeno uz iskorišćavanje ratnih prilika i bede naroda i da prelazi vrednost od 25.000,00 DFJ. Takođe se navodi da prvostepeni sud nije ni izvršio uvid u prvostepenu odluku kojom je utvrđena imovina koja predstavlja ratnu dobit. Pored toga se navodi da je tumačenje člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije i ovlašćenja Komisije na slobodnu ocenu pogrešno, jer ovlašćenje na slobodnu ocenu se odnosi isključivo na visinu ratne dobiti, a ne na utvrđivanje zakonom propisanih uslova koji se odnose na saradnju sa okupacionim snagama i iskorišćavanje ratnih prilika i bede naroda.

Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.). S obzirom na to se na osnovu razloga koji su navedeni u osporenom prvostepenom rešenju ne može doći do standarda pravičnog presuđenja, prenebregavajući sve što je relevantno za zauzeti stav, drugostepeni sud je bio dužan da razmotri navode koje je predlagač iznela u žalbi.

S tim u vezi, Ustavni sud pre svega primećuje da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke, naveo da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je, suprotno žalbenim navodima, odluka prvostepenog suda pravilna, jer je zasnovana na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i na osnovu pravilne primene materijalnog prava, a razloge koje je dao prvostepeni sud u potpunosti prihvata i Apelacioni sud u Beogradu. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza, navodeći, za razliku od prvostepenog suda, da je odlukom Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Narodnom odboru IV reona broj 37 od 30. novembra 1945. godine utvrđeno da je Z. N. ostvarila ratnu dobit od 5.000.000,00 dinara.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, ispitujući da li su u predmetnom postupku za utvrđivanje ratne dobiti poštovana procesna načela i prava, zaključio da odluke Komisije za utvrđivanje ratne dobiti i predmetne sudske odluke koje su donete protiv rehabilitanta nisu donete suprotno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, jer ih je doneo zakonom propisan upravni organ i sud i postupku u kom je Z. N. omogućeno pravo na odbranu i pravo na žalbu. Pri tome, kako rehabilitant nije isplatila iznos od 5.000.000,00 dinara utvrđen kao ratna dobit, to su joj, po oceni Apelacionog suda, u skladu sa odredbama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45), navedenim rešenjima Sreskog suda oduzete i prenete nepokretnosti na kojima je pokojna Z. bila vlasnik u vlasništvo države u korist Fonda za obnovu zemlje, radi naplate konačno utvrđenog iznosa ratne dobiti.

Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud se prilikom razmatranja žalbe koju je izjavila podnositeljka ustavne žalbe nije upustio u ispitivanje da li su u predmetnoj odluci Komisije izneti jasni i dovoljni argumenti za ocenu o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za utvrđenje ratne dobiti, odnosno drugostepeni sud nije ocenio da li su u predmetnoj odluci Komisije sadržani razlozi na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način moglo utvrditi da je Z. N. ratni dobitnik, odnosno da je obavljanjem delatnosti u bakalnici koristila izuzetne ratne prilike i bedu naroda. Kao što je navedeno, iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda u cilju sticanja imovine za vreme rata predstavlja zakonom propisan uslov za utvrđivanje ratne dobiti. Zatim, utvrđivanje ratne dobiti predstavlja ex lege osnov za oduzimanje imovine, a legitimitet takve mere upravo proizlazi iz činjenice da je višak imovine stečen na način suprotan zakonu. Umesto toga, drugostepeni sud je svoju ocenu o tome da je nadležni organ utvrdio ratnu dobit, zasnovao samo na činjenici da je pokojna Z. N. stekla ratnu dobit na osnovu ugovora o prodaji i kupovini od 30. marta 1944. godine, propuštajući da se izjasni o ovom pravno relevantnom pitanju. Pri tome, navedenim rešenjima Sreskog suda su oduzete i prenete u vlasništvo države u korist Fonda za obnovu zemlje, radi naplate konačno utvrđenog iznosa ratne dobiti, i one nepokretnosti na kojima je pokojna Z. bila vlasnik, a nisu bile predmet kupoprodajnog ugovora od 30.marta 1944. godine, a kao što je navedeno postupak utvrđivanja ratne dobiti je postupak usmeren na imovinu (višak imovine stečen za vreme neprijateljske okupacije), koji za posledicu ima (trajno) oduzimanje imovine u visini ratne dobiti. Stoga, Ustavni sud nalazi da postupajući sudovi nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoju ocenu da predmetne administrativne i sudske odluke nisu donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporena rešenja nisi obrazložena na način koji zadovoljava standarde prava na pravično suđenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku redovnog suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog prava.

7. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno ispitivao povredu prava iz čl. 25, 35, 58. i 59. Ustava, na koje podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Izdvojeno mišljenje na odluku Ustavnog suda Už-8669/2019

Ustavni sud je na svojoj sednici održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo odluku kojom je usvojio ustavnu žalbu M.R.S.B. i utvrdio da je rešenjima Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je poništio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 81/19 od 8. jula 2019. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 217/15 od 18. marta 2015. godine.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda Už-8669/2019, a odluku koja je proizišla iz predloga sudije izvestioca, smatram pogrešnom i neadekvatnom iz dva osnovna razloga:

Lice u odnosu na koje je zahtevana rehabilitacija tj. tzv. rehabilitant, uopšte ne spada u kategoriju lica koja se mogu rehabilitovati, odnosno koja je potrebno rehabilitovati, kao i
Oduzimanje imovine kao posledica utvrđene tzv. ratne dobiti bio je uobičajeni pravni mehanizam širom posleratne Evrope, kojim se reagovalo na ratno profiterstvo, te načelno nije bio utemeljen, niti na bilo kakvim ideološkim/političkim/nacionalnim/verskim kriterijumima, niti je podrazumevao utvrđivanje formalnog protivpravnog porekla novčanih sredstava kojima se pribavljala odgovarajuća imovina i realizovale druge vrste pravnih poslova u vreme rata i okupacije.

1. Lice u pogledu kojeg se zahteva/zahtevala rehabilitacija ne spada u kategoriju lica koja se mogu/koja je potrebno rehabilitovati

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11), propisano je da se tim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu tog zakona, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije.

Lice u odnosu na koje je zahtevana rehabilitacija, a što je s pravom, odbijeno odlukama nadležnih redovnih sudova, nije imovine/prava na imovinu lišeno iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, te samim tim, ne spada u „krug“ lica koja je moguće/potrebno rehabilitovati u skladu sa članom 1. stav. 1. tačka 3. Zakona o rehabilitaciji.

Prethodno objašnjenje da konkretno lice („M.N.“), tzv. rehabilitant, uopšte ne spada u lica koje se mogu rehabilitovati, odnosno koja je potrebno rehabilitovati, proizlazi iz suštinskog ratio legis-a Zakona o rehabilitaciji, koji podrazumeva pre svega, ispravljanje određene „istorijske nepravde“, koja se svodi na svojevrsno „žigosanje“, odnosno formalno obeležavanje određenih ljudi kao npr. narodnih neprijatelja, a na temelju čega su oni potom, lišavani i niza svojih prava, pa i prava na život, slobode, ali i prava na imovinu. U konkretnom slučaju takvog „žigosanja“, kao svojevrsne stigmatizacije, nema u formalnom smislu.

Naravno, svakako nije prijatno da neko bude označen kao „ratni profiter“, ali onda kada takvo označavanje nije proisteklo iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, već je naprotiv, proizišlo iz legalnog i legitimnog pravom uređenog postupka, imanentnog i drugim evropskim državama, nezavisno i od njihovog tadašnjeg društvenog uređenja, to ne predstavlja razlog za rehabilitaciju u smislu pravila Zakona o rehabilitaciji, o čemu se i radi u ovom konkretnom slučaju.

2. Legalnost i legitimnost pravne reakcije na ratno profiterstvo

Pravna reakcija na ratno profiterstvo je u posleratnoj Jugoslaviji i Srbiji bila kako legalna, tako i legitimna, te nije proizlazila iz ideoloških/političkih/verskih/nacionalnih ili drugih diskriminatornih kriterijuma, iako je naravno, to vreme inače, bilo obeleženo između ostalog i odlukama o gubitku prava konkretnih građana, utemeljenim na ideološkim, političkim, verskim ili nacionalnim razlozima. Konačno, zato je i donesen i Zakon o rehabilitaciji, ali njegova primena svakako nije bezobalna.

Nije uopšte sporno da je čitav niz zakona posleratne Jugoslavije omogućavao i žestok „klasni obračun“. Dovoljno je spomenuti Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države od 25. avgusta 1945. godine (Službeni list DFJ, broj 66/45, od 1. septembra, 1945. godine), kao i Zakon protiv nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže (Službeni list DFJ, 26/45, od 25. aprila 1945. godine i Službeni list FNRJ, 56/46. 74/46 i 105/46), koji je inače, veoma tipičan izvor krivičnog prava „svog vremena“, a koji se stoga, između ostalog, odlikovao izuzetnom represivnošću, pa i mogućnostima drakonskog kažnjavanja u određenim slučajevima. Konačno, u to vreme je primenjivana i Odluka o ustanovi suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti (Službeni glasnik Srbije broj 1/1945, od 24. februara 1945. godine), te potom iz nje proizišla dopunjena Odluka o sudu za suđenje zločina protiv srpske nacionalne časti (Službeni glasnik Srbije, broj 3/45, od 10. marta, 1945. godine). Bila je moguća i retroaktivna primena niza takvih propisa, a korišćena je i analogija. Tim izvorima prava tog vremena, je pored opravdanog krivičnog sankcionisanja/kažnjavanja učinilaca niza krivičnih dela, pa i ratnih zločina, ali i učinilaca zločina koji bi su imali karakter „veleizdaje“, što je sve suštinski bilo legitimno, omogućeno nekada i veoma teško kažnjavanje između ostalog i „ideoloških/političkih protivnika“ tog vremena. Onda kada je primena takvih zakonskih i drugih propisa dovela do toga da određeno lice bude lišeno života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, moguća je njegova rehabilitacija shodno pravilima Zakona o rehabilitaciji. Međutim, prethodno navedeni izvori prava u socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji tog vremena, kao i bilo koji drugi zakon te vrste, nisu primenjeni kada se radi o konkretnom slučaju kojom je konkretna imovina oduzeta u postupku oduzimanja ratne dobiti.

Širom Evrope, što znači kako u svim državama koje su bile okupirane tokom Drugog svetskog rata, tako i u državama koje su u ratu učestvovale, a nisu bile okupirane (izuzimajući ostrvo Džerzi u Lamanšu/Engleskom kanalu, koje je Nemačka zauzela), poput Velike Britanije, primenjivani su odgovarajući pravni mehanizmi reagovanja na ratno profiterstvo, što se svodilo na uvođenje posebnih veoma visokih poreskih stopa na dobit stečenu u uslovim rata, oduzimanje imovine koja se smatrala ratnom dobiti i sl. Takvi pravni mehanizmi nisu bili neka posebna osobenost socijalističkih država tog doba, pa ni socijalističke Jugoslavije i socijalističke Srbije u njenom sastavu, te nisu imali element tzv. klasne borbe i „eksproprijacije eksproprijatora“, već su oni naprotiv, primenjivani i u kapitalističkim državama koje su imale tržišnu privredu.

Tradicionalno se smatra da nije moralno prihvatljivo da se u vreme kada je „rat nekome rat, a nekome brat“, stiče bilo kakva posebna i „ekstra“ dobit. Suština je da nije moralno da se ratno i okupaciono vreme samo po sebi koristi za sticanje dobiti koja bi bila veća od one koja bi se mogla ostvariti u mirnodopsko doba. Nije naravno, uvek ono što je nemoralno i neetičko, automatski i sankcionisano pravom, ali nekada, kao u ovom slučaju, jeste i tako. Takav etički stav je širom posleratne Evrope, pa i u socijalističkoj Jugoslaviji, bio izražen i donošenjem, te primenjivanjem odgovarajućih pravnih propisa, kao što je u Jugoslaviji tog doba bio Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije.

Vreme rata i okupacije nije vreme u kojem bi bilo ko trebalo da se obogati i uopšte, stiče neku posebnu i veću dobit od one koja je moguća u „normalnim“ okolnostima privređivanja, iako je naravno, nažalost, svaki rat bio u velikoj meri i prilika da se stiče i „ratni profit“. Kako je takva vrsta profita utemeljena na posebno teškim ratnim okolnostima, koje podrazumevaju teško ekonomsko stanje većine stanovništva, nekada i ekonomsku bedu, uz gubitke života i druge vrsta stradanja, uvek se smatralo nemoralnim da se u takvom vremenu i pre svega, zahvaljujući takvim društvenim okolnostima, stiče veći profit. To i predstavlja suštinski ratio legis „pravnog obračuna“ sa ratnim profiterima. Tako je bilo u većini evropskih država, a tako je bilo i u posleratnoj Jugoslaviji. Stoga je Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45), bio suštinski legitiman. On nije podrazumevao da se ratna dobit utvrđuje na temelju bilo kojeg posebnog diskriminatornog kriterijuma poput nacionalnog/ideološkog/verskog/političkog, već je suštinski bio utemeljen na načelnom stavu da nije prihvatljivo da se u vreme rata i okupacije stiče veća dobit od one koja bi bila moguća u redovnim/normalnim okolnostima.

Stoga, kako su to pravilno i zaključili redovni sudovi (Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu), uopšte i nije od značaja legalnost, odnosno legalno poreklo finansijskih sredstava kojima je kupljena konkretna nepokretnosg, a čime je stečena ratna dobit. Dakle, ratna dobit je stečena konkretnom kupovinom, a ne sticanjem novca/sredstava za kupovinu. Ni tadašnji nadležni organi shodno pravilima Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije se nisu u to upuštali, što znači da su praktično prihvatili da se radilo o legalno stečenim novčanim sredstvima, ali da je potom, iz načina i vremena njihovog „plasiranja“ proizišla konkretna ratna dobit. Drugim rečima i jednostavnije objašnjeno, ovo se svodi na zaključak da je konkretna nepokretnost kupljena suviše jevtino, a da je takva cena proizišla iz korišćenja ratnih/okupacionih okolnosti.

Ni tadašnji nadležni organi u postupku oduzimanja ratne dobiti, kao ni redovni sudovi u postupku rehabilitacije, ne samo da se suštinski, nisu ni upuštali u pitanje legalnosti novca kojim je kupljena konkretna nepokretnost u vreme rata i okupacije, već su u odnosu na to pitanje bili i prilično benovelentni, te praktično bez nekog posebnog razmatranja tog pitanja prihvatili tvrdnje kako lica od kojeg je oduzeta ratna dobit, tako potom i podnositeljke zahteva za rehabilitaciju. Tako je učinjeno jer se to s pravom, smatralo nebitnim za suštinu stvari koja se svodila na pitanje realne cene/vrednosti kupljene nepokretnosti, za šta je u postupku oduzimanja ratne dobiti ocenjeno da je praktično kupljena „ispod cene“, odnosno suviše/nerealno jevtino, što se svelo na sticanje ratne dobiti.

Već same tvrdnje da se radi o novcu (sto dukata), koji potiče iz miraza, koji prvo nije dat zbog udaje „protivno volji dede“, a da je potom naknadno ipak dat, jer se „deda pokajao, pa poslao miraz“, nisu verovatno mogle biti valjano proveravane, ni u vreme kada se oduzimala ratna dobit, a naravno, one su realno bile teške za nekakvo „istražno proveravanje“ u vanparničnom postupku i u vreme kada se odlučivalo o zahtevu za rehabilitaciju, pa je prvostepeni sud u tom pogledu poklonio veru iskazu same podnositeljke zahteva za rehabilitaciju i jednog svedoka, ali to u ovom slučaju u stvari, uopšte i nije bitno, jer kao što je prethodno objašnjeno, u samom postupku oduzimanja ratne dobiti nije ni bilo relevantno pitanje porekla novca kojim je kupljena konkretna nepokretnost.

…

Ova dva prethodno objašnjenja osnovna razloga zbog kojih nije potrebno rehabilitovati konkretno lice („M.N.“),čija se rehabilitacija zahtevala u postupku pred redovnim sudovima, koji su to opravdano odbili, međusobno su povezana i uslovljena, jer iz karaktera oduzimanja tzv. ratne dobiti i tog vida pravnog reagovanja na ratno profiterstvo/sticanje ratne dobiti, a što nije bilo ideološkog karaktera, proizlazi i da lice od kojeg je primenom takvog pravnog mehanizma oduzeta konkretna imovina, nema pravo na rehabilitaciju, te uopšte ni ne spada u „krug“ lica koja se mogu rehabilitovati shodno važećem Zakonu o rehabilitaciji.

Beograd, 20. maja 2024. godine

sudija

dr Milan Škulić

Slični dokumenti

Už 2597/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje