Ustavni sud: povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovarajućeg obrazloženja odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Sud je utvrdio da drugostepeni sud nije adekvatno odgovorio na ključne argumente tužilaca u vezi sa oduzetim vozilom, vezujući zakonitost postupanja MUP-a samo za trenutak oduzimanja, ignorišući ishod krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi N. V . i Lj . P, oboje iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. V . i Lj . P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2188/11 od 19. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2188/11 od 19. septembra 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 847/10 od 4. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. V . i Lj . P , oboje iz Vranja podneli su Ustavnom sudu, 9. novembra 2012. godine , preko punomoćnika D. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv odluke Apelacionog suda u Nišu navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnje o povredi označenih prava, podnosioci navode da im je MUP oduzeo motorno vozilo zbog postojanja osnovane sumnje da je ukucavanjem broja na šasiji vozila, podnosilac Lj . P . počinio krivično delo falsifikovanje isprave, da je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom, ali da je prethodno vođeni prekršajni postupak okončan na njegovu štetu. Smatraju da do okončanja krivičnog postupka njihovo vozilo nije smelo da bude predato „nikome, pa ni Carini“ i da im je ono nezakonitim radom zaposlenih u PU Vranje neosnovano oduzeto. Dodaju da oslobađajuću krivičnu presudu nisu mogli da upotrebe u prekršajnom postupku zbog proteka roka, te ističu da zbog toga ne mogu da snose štetne posledice neažurnog postupanja državnih organa, zbog čega su mišljenja da je legitiman njihov zahtev za vraćanjem vozila ili plaćanjem njegove protivvrednosti. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P . 847/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ovlašćena službena lica MUP RS – PS Bujanovac su 16. januara 2004. godine od Lj. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, privremeno oduzela putničko motorno vozilo marke „Ford“ tipa „Siera“, registarskih oznaka VR- ..., vlasništvo N. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Oduzimanje je izvršeno na osnovu čl ana 82. Zakonika o krivičnom postupku i o izvršenom privremenom oduzimanju je izdata potvrda u kojoj je navedeno da je vozilo oduzeto zbog postojanja osnovane sumnje da je „falcifikovano sa brojem šasije i motora“. Tom prilikom je sačinjena i službena beleška u kojoj je konstatovano da je predmetno vozilo zaustavljeno prilikom redovne kontrole saobraćaja, da je izvršena kontrola broja šasije i motora i da je zbog postojanja osnovane sumnje da se radi o vozilu sa falsifikovanom brojem šasije i motora (broj šasije PUS7407/03-00024, broj motora EA75427) ono oduzeto.

Rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Niš P. 63/04 od 4. oktobra 2004. godine Lj. P . je oglašen krivim za prekršaj iz člana 194. st. 1. i 3. u vezi člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona, zbog toga što je neutvrđenog dana 2003. godine kupio i preuzeo u svojinu i državinu putničko vozilo „Ford siera“ sa nepoznatim brojem šasije i motora koji su uklonjeni i zatim umetnuti brojevi šasije PUS 7407/03-00024 i brojevi motora EA 75427, pod kojima je vozilo bilo registrovano sa oznakama VR ..., mada je prema okolnostima mogao znati da je predmetnim putničkim vozilom prethodno učinjen prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 3) Carinskog zakona. Istim rešenjem je, na osnovu člana 200. stav 1. Carinskog zakona, izrečena zaštitna mera oduzimanje predmeta prekršaja – opisanog vozila. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da eventualna prethodna registracija vozila ne sadrži u sebi pretpostavku apsolutne tačnosti i nije nesporan garant ispravnosti, niti oslobađa kupca i držaoca vozila dodatnih mera opreza; da ako su nezakonitosti evidentne i ako je u njima neko učestvovao makar i neoprezno, kupac mora snositi posledice toga i da ne može tražiti od države da mu prizna nezakonitost; da kupovina vozila na auto-pijacama i sličnim mestima koja za to nisu zakonom određena, jeste rizik za koji država ne može da odgovara; da je za odgovornost okrivljenog dovoljna i mogućnost znanja da vozilo nije legalno, te da je u konkretnom slučaju nepobitno utvrđeno da saobraćajna dokumentacija koja je pratila vozilo nije originalna; da je Komisija prilikom ocene dokaza poklonila veru nalazu i mišljenju SUP Niš od 10. maja 2004. godine, kao i izveštaju o kriminalističko-tehničkom pregledu vozila SUP Bujanovac od 12. februara 2004. godine na osnovu kojih je utvrđeno da brojevi šasije i motora vozila nisu originalni.

Presudom Opštinskog suda u Bujanovcu K. 37/06 od 20. septembra 2006. godine optuženi Lj. P. je oslobođen od optužbe da je 16. januara 2004. godine, u mestu i na način bliže opisan u izreci presude, upotrebio putničko motorno vozilo marke „Ford sijera“, reg. oznake VR ..., sa preinačenim brojem šasije i brojem motora i da je znao da su broj šasije i broj motora na pomenutom vozilu preinačeni od za sada nepoznatih originalnih brojeva u broj šasije PUS 7407/03-00024 i brojevi motora EA 75427 i da su prilagođeni brojnim oznakama šasije i motora u saobraćajnoj dozvoli broj 17931 i da zato ne predstavljaju fabrički otisnute brojeve registrovane kod SUP Vranje, čime je počinio krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno i da je iz nalaza i mišljenja veštaka od 28. aprila 2006. godine utvrđeno da broj šasije nije falsifikovan, već da je ukucan po rešenju SUP u odgovarajućem servisu, a da je iz dopunskog nalaza utvrđeno da ni broj motora nije falsifikovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2188/11 od 19. septembra 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 847/10 od 4. maja 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca N . V . i Lj . P . kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – MUP RS, PU Vranje da im vrati u svojinu i državinu putničko motorno vozilo marke „Ford“ tip „Siera“, registarskih oznaka VR ... (broj šasije PUS7407/3-00024, broj motora EA75427) ili da im naknadi štetu isplatom proivvrednosti vozila prema cenama u vreme plaćanja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje drugostepeni sud ponavlja u obrazloženju svoje odluke, tužilja je vlasnica predmetnog vozila koje je tužilac, njen otac, koristio radi obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza. Tužilac je rešenjem MUP bio upućen da u ovlašćenom auto servisu ukuca broj šasije na predmetnom vozilu, zbog toga što je taj broj bio neprepoznatljiv usled oštećenja i k orozije. Nakon ukucavanja broja šasije, ovlašćena službena lica PU Vranje posumnjala su da je tužilac u servis predao drugo vozilo, iste marke, tipa i boje, zbog čega su 16. januara 2004. godine od tužioca oduzela sporno vozilo i protiv njega podnela krivičnu prijavu zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprave. Vozilo je 19. februara 2004. godine predato Saveznoj upravi carina – Odeljenju za prodaju i nabavku motornih vozila. Rešenjem Komisije za carinske prekršaje Niš P. 63/04 od 4. oktobra 2004. godine tužilac je oglašen krivim za prekršaj člana 194. st. 1. i 3. u vezi člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona, novčano je kažnjen i izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja vozila. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Ministarstva finansija od 13. maja 2005. godine. Presudom Opštinskog suda u Bujanovcu K. 37/06 od 20. septembra 2006. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprave i na onovu ove presude podneo je carinskom organu zahtev za ponavljanje postupka, koji je „odbijen kao neblagovremen“ rešenjem P. 63/04 od 12. maja 2008. godine. Po nalaženju drugostepenog suda, osnovan je žalbeni navod tužene da prigovor nedostatka pasivne legitimacije prvostepeni sud nije pravilno ocenio jer se, kako navodi Apelacioni sud, na konkretan slučaj ne može primeniti odredba člana 37. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (na kojoj je zasnovana nižestepena odluka) koja zahteva da tužioci dokažu da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti „tuženog ministarstva.“ Ukazujući na činjenicu da je sporno vozilo predato Carinskoj upravi u Nišu, da je bilo privremeno stavljeno pod carinski nadzor, te da je pravnosnažnim rešenjem Komisije za carinske prekršaje od 4. oktobra 2004. godine oduzeto od tužioca kao predmet prekršaja, drugostepeni sud zaključuje da se od tuženog MUP RS ne može tražiti vraćanje vozila zbog toga „što tuženo ministarstvo nije faktički držalac stvari.“ Takođe, po nalaženju drugostepenog suda, tužbeni zahtev nije osnovan ni zbog toga što u radnjama ovlašćenih službenih lica MUP RS – PU Vranje nema nepravilnosti ili nezakonitosti jer je vozilo, na osnovu ovlašćenja iz čl. 82. i 225. Zakonika o krivičnom postupku, privremeno oduzeto zbog postojanja osnovane sumnje o izvršenom krivičnom delu. Drugostepeni sud ističe i da radnici ministarstva nisu imali samo pravo, nego i obavezu „na takvo postupanje“ i da su u potpunosti postupili u skladu sa zakonom, te da se stoga ne može govoriti o odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosi oci u ustavnoj žalbi pozivaju, jemči se: pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); pravo na imovinu (član 58.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01, 68/02, 58/04, 85/05, 115/05 i 46/06), koji je bio na snazi u vreme vođenja krivičnog postupka protiv Lj. P, bilo je propisano: da će se predmeti koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje i da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1. ovog člana kad postupaju po čl. 225. i 238. ovog zakonika ili kad izvršavaju nalog suda (član 82. st. 1. i 4.); da će se predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti, vratiti vlasniku, odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (član 512.) i da će se predmeti vratiti vlasniku, odnosno držaocu i pre okončanja krivičnog postupka ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje (član 86.); da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, organi unutrašnjih poslova dužni su da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka i da u cilju ispunjenja dužnosti iz stava 1. ovog člana, organi unutrašnjih poslova mogu da traže potrebna obaveštenja od građana , da izvrše potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga , da za neophodno potrebno vreme ograniče kretanje na određenom prostoru , da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta, da raspišu potragu za licem i stvarima za kojima se traga , da u prisustvu odgovornog lica pregledaju određene objekte i prostorije državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica, ostvare uvid u njihovu dokumentaciju i da je po potrebi oduzmu, kao i da predu zmu druge potrebne mere i radnje i da će se o činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji, a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji s u pronađeni ili oduzeti sastaviti zapisnik ili službena beleška (član 225. st. 1. i 2.).

Carinskim zakonom ("Službeni list SRJ" br. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94, 28/96, 29/97, 59/98, 17/99, 23/01, 36/02 i 7/03) bilo je propisano: da će se roba koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10, člana 190. stav 1. tačka 3, člana 195. stav 1. tač. 1. do 3. i člana 198. stav 1. ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10. i člana 190. stav 1. tačka 3. i roba koja je predmet prekršaja iz člana 194. st. 1. i 3. u vezi sa članom 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10, člana 190. stav 1. tačka 3, člana 195. stav 1. tač. 1. do 3. i člana 198. stav 1. ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1 do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10. i člana 190. stav 1. tačka 3. ovog zakona, oduzeti i da vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor u smislu stava 5. ovog člana ima pravo na naknadu štete na teret saveznog budžeta ako se u sprovedenom carinskom postupku utvrdi da nije postojao carinski prekršaj (član 200. st. 1. i 6.).

Odredbama člana 223. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik SRS", broj 44/89 i “Službeni glasnik RS“, br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04) bilo je propisano: da se predmeti koji mogu biti oduzeti po ovom zakonu, mogu privremeno oduzeti i pre donošenja rešenja o prekršaju (stav 1.); da privremeno oduzimanje predmeta pismenom naredbom određuje sudija koji vodi prekršajni postupak (stav 2.); da se zakonom mogu ovlastiti i službena lica inspekcijskih organa i organa unutrašnjih poslova da mogu privremeno oduzeti predmete iz stava 1. ovog člana kad u vršenju službene dužnosti saznaju za prekršaj i da su ovi organi dužni da prvostepeni organ nadležan za vođenje prekršajnog postupka neodložno izveste o privremenom oduzimanju predmeta i da se pobrinu za čuvanje tih predmeta, ukoliko zakonom nije drukčije određeno (stav 3.).

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se podnosioci pozivaju, te stanovište da im je nezakonitim radom tužene vozilo neosnovano oduzeto s obzirom na činjenicu da se sumnja zbog koje je vozilo oduzeto pokazala neosnovanom donošenjem oslobađajuće krivične presude i da vozilo do okončanja klrivičnog postupka nije smelo da bude bilo kome predato, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Ovo pravo obavezuje sudove da navedu razloge na kojima su zasnovali svoje odluke, a koji su dovoljni da odgovore na suštinske aspekte činjenične i pravne argumentacije stranaka u sporu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91, st. 29. i 30.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom odlučivalo o osnovanosti zahteva podnosilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija da im vrati oduzeto vozilo ili da im isplati njegovu protivvrednost, a da se činjenični osnov tužbenog zahteva temeljio na navodima podnosilaca da im je vozilo neosnovano oduzeto imajući u vidu da je krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca Lj. P . zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično delo falsifikovanje isprave okončan oslobađajućom presudom. Drugostepeni sud je odluku o neosnovanosti zahteva podnosilaca zasnovao na dva sledeća razloga: prvom – da je zahtev za vraćanje vozila neosnovan zbog nedostatka pasivne legitimacije jer „tuženo ministarstvo nije faktički držalac stvari“ i drugom – da u radnjama ovlašćenih službenih lica MUP RS – PU Vranje nema nepravilnosti ili nezakonitosti u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima jer je vozilo, na osnovu ovlašćenja iz čl. 82. i 225. Zakonika o krivičnom postupku, privremeno oduzeto zbog postojanja osnovane sumnje o izvršenom krivičnom delu. Dakle, za drugostepeni sud su jedino pravno merodavne činjenice da MUP RS nije držalac vozila, budući da ga je predao Carinarnici Niš i da su ovlašćenja službena lica prilikom privremenog oduzimanja predmeta postupala u skladu sa ovlašćenjima iz čl. 82. i 225. ZKP.

Po nalaženju Ustavnog suda, ovakav pristup Apelacionog suda u Nišu doveo je do toga da za ocenu suda o pravilnom i zakonitom radu organa tužene bude dovoljno to što je prilikom privremenog oduzimanja vozila zakonski osnov za izvršeno oduzimanje postojao u odredbama ZKP. Po shvatanju Ustavnog suda, iznoseći ovakav stav, dugostepeni sud je ne samo izgubio iz vida svrhu i cilj zbog kojih je zakonodavac propisao obavezu/mogućnost privremenog oduzimanja predmeta – da se radi o predmetima u odnosu na koje se kasnije može izreći mera bezbednosti ili o predmetima koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, a čija sudbina zavisi od ishoda krivičnog postupka, već je propustio da uzme u obzir i okolnost da o sudbini vozila koje je privremeno oduzeto s pozivom na odredbe ZKP nije rešeno u krivičnom postupku okončanom oslobađajućom presudom, već u drugom postupku, i to nakon što je to vozilo, Ustavni sud ponovo naglašava , oduzeto na osnovu odredaba ZKP zarad vođenja krivičnog postupka, predato drugom organu.

Stoga, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud, vezujući (ograničavajući) svoju ocenu o pravilnom i zakonitom radu organa tužene – MUP RS isključivo za trenutak kada je izvršeno privremeno oduzimanje vozila na osnovu odredaba čl. 82. i 225. ZKP, nije odgovorio na ključne argumente podnosilaca ustavne žalbe na kojima su temeljili svoj zahtev za vraćanjem vozila, odnosno isplatom naknade štete.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2188/11 od 19. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 847/10 od 4. maja 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustav nom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz čl. 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLjENjE

na Odluku Ustavnog suda Už-8670/2012 od 29. septembra 2016. godine

Odlukom u odnosu na koju iskazujemo izdvojeno mišljenje, usvojena je ustavna žalbe podnosilaca N. V. i Lj. P, utvrđeno je da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2188/11 od 19. septembra povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništena je navedena drugostepena presuda i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 847/10 od 4. maja 2011. godine.

Osporenom preinačujućom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnosilaca da im tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova, PU Vranje, vrati u svojinu i državinu putničko motorno vozilo ili da im naknadi štetu isplatom protivvrednosti tog vozila prema cenama u vreme plaćanja. Činjenice slučaja su sadržane u Odluci Ustavnog suda protiv koje sm o glasa li, a ovom prilikom ističemo najvažnije. Podnositeljka N. V. je vlasnica predmetnog vozila, koje je podnosiocu ustavne žalbe Lj. P, njenom ocu, privremeno oduzeto od strane radnika policije PU Vranje, PS Bujanovac , dok je obavljao auto-prevozničku delatnost, "zbog osnova sumnje da je predmetno vozilo falsifikovano sa brojem šasije i motora", pri čemu se ne navodi nijedno konkretno krivično delo kao razlog oduzimanja vozila. Nakon toga je vozilo dato pod carinski nadzor, a protiv podnosioca ustavne žalbe Lj. P, po zahtevu PS Bujanovac , pokrenut je i vođen postupak za carinski prekršaj, u kom je , na osnovu izvedenih dokaza veštačenjem , utvrđeno da je on vozilo kupio neutvrđenog dana 2003. godine sa nepoznatim brojem šasije i motora koji su uklonjeni, a zatim su umetnuti drugi brojevi. Pravnosnažnim rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Niš podnosilac je oglašen krivim za učinjeni prekršaj iz člana 194. st. 1. i 3. u vezi člana 189. stav 1. tačka 3) u vezi člana 198. stav 1. Carinskog zakona, izrečena mu je novčana kazna, a istovremeno mu je izrečena i zakonom propisana obavezna zaštitna mera - oduzimanje putničkog vozila kao robe koja predstavlja predmet carinskog prekršaja. Dakle, predmetno vozilo je oduzeto od podnosioca u zakonito vođenom prekršajnom postupku od strane nadležnog državnog organa (Uprave carina), u okviru zaštitne mere koja se ex lege mora izreći za prekršaj za koji je podnosilac oglašen krivim i novčano kažnjen. Policija u Bujanovcu je protiv podnosioca Lj. P. istovremeno podnela i krivičnu prijavu za krivično delo falsifikovanje isprave, ali je on u sprovedenom krivičnom postupku pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio navedeno delo. Na osnovu činjenice da je sporno vozilo predato Carinskoj upravi u Nišu, te da je pravosnažnim rešenjem Komisija za carinske prekršaje od 4. oktobra 2004. godine oduzeto od podnosioca Lj. P. kao predmet prekršaja, drugostepeni sud je zaključio da se od tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova ne može tražiti vraćanje vozila jer nije faktički držalac stvari. Takođe, po nalaženju drugostepenog suda, tužbeni zahtev nije osnovan ni zbog toga što u radnjama službenih lica tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova – PU Vranje nema nepravilnosti i nezakonitosti jer je vozilo oduzeto na osnovu ovlašćenja iz čl. 82. i 225. Zakonika o krivičnom postupku. Drugostepeni sud ističe i da radnici Ministarstva nisu imali samo pravo, nego i obavezu na takvo postupanje, pa se ne može govoriti o odgovornosti tuženog Ministarstva u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Usvajajuća Odluka Ustavnog suda zasnovana je na sledećem: 1) da je za ocenu Apelacionog suda u Nišu o pravilnom i zakonitom radu organa tužene bilo dovoljno to što je prilikom oduzimanja vozila zakonski osnov za izvršeno oduzimanje postojao u odredbama ZKP; 2) da je drugostepeni sud propustio da uzme u obzir i okolnost da o sudbini vozila koje je oduzeto s pozivom na odredbe ZKP nije rešeno u krivičnom postupku okončanom oslobađajućom presudom, već u drugom postupku; 3) da drugostepeni sud nije odgovorio na ključne argumente podnosilaca ustavne žalbe na kojima su utemeljili svoj zahtev za vraćanje vozila, odnosno naknadu štete.

Sve izrečene ocene u Odluci Ustavnog suda su, po našem mišljenju, neprihvatljive. Najpre, netačna je tvrdnja da se osporena presuda Apelacionog suda u Nišu zasniva isključivo na tome da je prilikom oduzimanja spornog vozila postojao zakonski osnov u odredbama ZKP. Ustavni sud je, više nego očigledno, zanemario sve ostale razloge navedene u osporenoj presudi zbog kojih su odbijeni tužbeni zahtevi. Zatim, imajući u vidu sve činjenice i okolnosti ovoga slučaja, smatramo da je Ustavni sud pridao prevelik značaj donošenju oslobađajuće presude u krivičnom postupku koja, po našem mišljenju, ne može izmeniti ishod pravosnažno okončanog prekršajnog postupka u kome je izrečena zaštitna mera oduzimanja vozila, a samim tim ni dovesti u sumnju pravnu utemeljenost osporene parnične presude, i to iz sledećih razloga: vozilo je policija oduzela u okviru svojih zakonskih ovlašćenja zbog (ispostavilo se opravdane) sumnje da brojevi šasije i motora na njemu nisu originalni; policija je bila ovlašćena da nakon toga odluči da li će protiv podnosioca podneti zahtev za pokretanje carinskog prekršajnog postupka ili krivičnu prijavu, ili i jedno i drugo; vozilo je potom zakonito trajno oduzeto podnosiocu od strane nadležnog carinskog organa kroz obaveznu zaštitnu meru kao predmet prekršaja; na zakonitost takvog rešenja ne može da utiče činjenica da je podnosilac oslobođen u krivičnom postupku od optužbe da je izvršio krivično delo falsifikovanja isprave; oslobađajuća krivična presuda nije sama po sebi osnov za vraćanje vozila, jer vozilo nije ni oduzeto isključivo "radi obezbeđenja dokaza u krivičnom postupku" niti je vraćanje vozila neposredno zavisilo od ishoda krivičnog postupka. Sledom navedenog, ne možemo da prihvatimo ni zaključnu ocenu Ustavnog suda da drugostepeni sud „nije odgovorio na ključne argumente podnosilaca ustavne žalbe na kojima su temeljili svoj zahtev“, posebno u situaciji kada se ne navode ti „ključni argumenti“ na koje navodno nije dat odgovor u osporenoj presudi.

Da zaključimo - reivindikaciona tužba za predaju vozila je ovde prima facie neosnovana jer je kao tužena označena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova, PU Vranje, a jasno je da se vozilo ne nalazi kod navedenog organa uprave još od kad je stavljeno pod carinski nadzor, a zatim u pravosnažno okončanom carinskom prekršajnom postupku trajno oduzeto od podnosioca. Što se tiče alternativno postavljenog tužbenog zahteva za naknadu štete u visine vrednosti oduzetog vozila, očigledno je da nema nikakvog osnova ni da se takav zahtev usvoji, pošto nema ni nezakonitog ni ti nepravilnog rada državnih organa u konkretnom slučaju, štaviše, zakon je striktno primenjen. Zbog svega toga se sa donetom većinskom odlukom Ustavnog suda ne slažemo, te njeno obrazloženje smatramo nejasnim i pravno neutemeljenim . Napominjemo da se svaka sudska odluka formalno može poništiti s pozivom na to da "nije dovoljno obrazložena" i "da nije odgovoreno na ključne argumente žalioca", posebno kada se selektivno posmatra samo jedan deo obrazloženja odluke koja se osporava ustavnom žalbom a zanemare ostali delovi. Ali, poništaju osporene drugostepene presude svakako nije bilo mesta jer je u svemu razumljiva i argumentovano obrazložena, a pravni stavovi izneti u njoj su upravo zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog i procesnog prava. Smatram o da ovakve odluke Ustavnog suda nikako nisu na liniji zaštite ljudskih prava zagarantovanih najvišim pravnim aktom države, već da ugrožavaju funkcionisanje nadležnih državnih organa u sprovođenju jasnih i imperativnih zakonskih normi, te po našem najdubljem uverenju, ne bi smele da budu donošene sa bilo kakvim formalnim opravdanjima ili razlozima.

Sudije Ustavnog suda

Predrag Ćetković

Katarina Manojlović Andrić

Saglasna sam sa izdvojenim mišljenjem sudija Predraga Ćetkovića i Katarine Manojlović Andrić, jer sam iz istih razloga glasala protiv Odluke Ustavnog suda Už-8670/2012 od 29. septembra 2016. godine.

Sudija Ustavnog suda

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud: povreda prava na pravično suđenje zbog neodgovarajućeg obrazloženja odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti