Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za uređenje međe koji je trajao skoro 15 godina. Glavni uzrok kašnjenja je izuzetno neefikasno postupanje prvostepenog suda i višestruko ukidanje njegovih odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8674/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aguši Beriše i Mire Beriša, oboje iz Bečmena na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aguši Beriše i Mire Beriša i utvrđuje da je u vanparničnom postup ku koji je vođen pred pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 995/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 156/09) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aguši Beriša i Mira Beriša, oboje iz Bečmena, podneli su, 13. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Biljane Nikolić, advokata iz Zemuna, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 995/10 od 17. maja 2012. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5859/12 od 5. septembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 995/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su u stvojstvu predlagača podneli u oktobru 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za uređenje međe, a da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon 15 godina; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5859/12 od 5. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, jer su pretrpeli veliku štetu zbog nemogućnosti da koriste svoju parcelu, te zbog toga što su obavezani da plate troškove postupka koje nisu prouzrokovali; da su „zbog bahatog ponašanja međaša, a nakon toga zbog neadekvatnog postupanja suda“, sprečeni da mirno uživaju u imovini koju su stekli na zakonit način. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 995/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su, u svojstvu predlagača, podneli 16. oktobra 1997. godine predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv protivnika predlagača G. M. iz Bečmena, radi uređenja međe. Po predlogu je formiran predmet R1. 407/97.

Prvo ročište u postupku je održano 18. decembra 1997. godine.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 407/97 od 10. februara 1998. godine prekinut je vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. R. M. iz Bečmena. Postupak je nastavljen 4. novembra 1998. godine.

Nakon izvršenog uviđaja na licu mesta 25. novembra 1998. godine, Opštinski sud je 26. januara 1999. godine naložio veštaku geometru da dostavi sudu nalaz i mišljenje o uređenju međe, a 22. aprila iste godine je ponovio nalog. Opštinski sud je 8. juna, 30. septembra i 28. decembra 1999. godine, 2. marta, 2. juna i 29. septembra 2000. godine urgirao dostavljanje nalaza i mišljenja veštaka. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 13. oktobra 2000. godine, a do kraja 2000. godine održana su dva ročišta i saslušan je veštak M. V.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 349/98 od 16. januara 2001. godine određeno je sprovođenje veštačenja preko komisije veštaka Republičkog geodetskog zavoda. Komisija veštaka je dostavila nalaz i mišljenje 22. marta 2001. godine. Ročište zakazano za 12. jun 2001. godine nije održano, zbog toga što strankama nisu dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka. Do kraja 2001. godine održana su još četiri ročišta.

Opštinski sud je rešenjem R1. 349/98 od 6. decembra 2001. godine obustavio vanparnični postupak i uputio stranke na ostvarivanje prava u parničnom postupku. Protiv ovog rešenja predlagači su izjavili žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5558/02 od 7. juna 2002. ukinuo rešenje ožalbeno Opštinskog suda R1. 349/98 od 6. decembra 2001. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj R1. 205/02, a prvo ročište je održano 4. oktobra 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 205/02 od 14. marta 2003. godine određeno je sprovođenje veštačenja preko veštaka S. P. iz Beograda, koji je nalaz i mišljenje dostavio 16. juna 2003. godine, a dopunski nalaz 18. avgusta iste godine. Opštinski sud je do kraja 2003. godine održao još dva ročišta.

U toku 2004. godine, održana su tri ročišta, a postupak je prekinut 16. jula 2004. godine do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu tog suda P. 5234/03, po tužbi G. M. protiv tuženih Aguši Beriše, Mire Beriša i Republike Srbije – Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti – Odeljenje Zemun. Protiv navedenog rešenja predlagači su izjavili žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 850/05 od 28. juna 2005. godine ukinuo ožalbeno rešenje Opštinskog suda R1. 205/02 od 16. jula 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj R1. 178/05. U toku 2005. i 2006. godine održano je osam ročišta.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 178/05 od 20. februara 2007. godine odbijen je predlog predlagača od 13. marta 1998. godine da se nastavi predmetni vanparnični postupak prekinut rešenjem tog suda R1. 407/97 od 10. februara 1998. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9649/07 od 11. decembra 2007. godine, u žalbenom postupku, ukinuo rešenje Opštinskog suda R1. 178/05 od 20. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu, zbog toga što je predmetni vanparnični postupak, prekinut 10. februara 1998. godine, nastavljen na predlog predlagača još iste godine.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 17/08 od 12. februara 2009. godine vanparnični postupak je ponovo prekinut, a do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. R. M. iz Bečmena.

Postupajući po žalbi predlagača, Okružni sud je rešenjem Gž. 6790/09 vod 2. juna 2009. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda R1. 17/08 od 12. februara 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu.

U ponovnom prvostepenom postupku u predmetu R1. 156/09, do kraja 2009. godine, dva zakazana ročišta nisu održana zbog nedolaska predlagača.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je osporenim rešenjem R1. 995/10 od 17. februara 2010. godine odbio kao neosnovan predlog predlagača.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. maja 2012. godine doneo dopunsko rešenje R1. 995/10.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5859/12 od 5. septembra 2012. godine potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda R1. 995/10 od 17. februara 2010. godine i dopunsko rešenje istog suda R1. 995/10 od 17. maja 2012. godine. Rešenje je 11. oktobra 2012. dostavljeno punomoćniku predlagača.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi , predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak , započet 16. oktobra 1997. godine a pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5859/12 od 5. septembra 2012. godine, trajao skoro 15 godina, s tim što je od 10. februara do 4. novembra 1998. godine postupak bio u prekidu.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak je bio složeniji, imajući u vidu da je u toku postupka čak tri puta sprovođeno veštačenje preko veštaka geometara, kao i jedna dopuna veštačenja.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj vanparničpni postupak bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe kao predlagače, jer se radilo o predlogu kojim je traženo uređenje međe. Ispitijući postupanje podnosilaca, Ustavni sud je utvrdio da su oni u izvesnoj meri doprineli dužem trajanju postupka, s obzirom na to da dva ročišta zakazana u toku 2009. godine nisu održana zbog nedolaska podnosilaca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nala zi da je dugom trajanju postupka doprinelo prevashodno izuzetno neefikasno postupanje Opštinskog suda koji tokom više od 12 godina koliko se postupak vodio pred tim sudom nije doneo nijedno meritorno rešenje, a čak tri puta su procesna rešenja tog suda (jedno rešenje o obustavi postupka i upućivanja stranaka na parnicu, kao i dva rešenja o prekidu vanparničnog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, odnosno okončanja ostavinskog postupka) ukidana rešenjima Okružnog suda u postupku po žalbi, i predmet vraćan prvostepenom sudu na ponovni postupak. S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu postupali ažurno, s obzirom da je, nakon 1. januara 2010. godine, postupak pravnosnažno okončan za dve godine i devet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 995/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 156/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog vanparničnog postupka , činjenicu da je postupak bio u prekidu, složenost postupka, kao i izvestan doprinos podnosilaca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja su da. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe da su im rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 995/10 od 17. maja 2012. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5859/12 od 5. septembra 2012. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, zato što su pretrpeli veliku štetu zbog nemogućnosti da koriste svoju parcelu, te zato što su obavezani da plate troškove postupka koje nisu prouzrokovali, kao i „zbog bahatog ponašanja međaša, a nakon toga zbog neadekvatnog postupanja suda“, Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenih ustavnih prava.

U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ustavnog prava ili slobod e, za koje, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti