Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje prekoračenjem tužbenog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je, odlučujući po žalbi tuženog, dosudio tužiocu dinarski iznos koji je značajno prevazilazio vrednost prvobitnog zahteva u evrima, prekoračivši time tužbeni zahtev.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. d . „V . T .“ d.o.o, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. d . „V . T .“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2598/13 od 11. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2598/13 od 11. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 6934/12 od 11. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. d . „V . T .“ d.o.o, Beograd , izjavilo je 26. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2598/13 od 11. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, koji je u predmetnom parničnom postupku imao procesno svojstvo tuženog, pored ostalog je naveo: da sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje vezano za to na koji način je izvršena montaža spornih uređaja i njihove povezivanje, što je na kraju dovelo do njihovog kvara; da su odredbe Zakona o obligacionim odnosima primenjene na njegovu štetu; da su sudovi pogrešno primenili procesno pravo saslušavajući svedoka po osnovu naknadnog predloga tužioca; da je drugostepeni sud dosudio tužiocu iznos koji tužilac nije potraživao u tužbenom zahtevu, čime je prekoračio zahtev postavljen u postupku; da je tužilac potraživao iznos od 18.750,60 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, a da je Privredni apelacioni sud dosudio iznos od 2.885.611,74 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, što daleko prevazilazi navedeni iznos u evrima. Podnosilac je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i dosudi mu iznos u visini štete koju je pretrpeo u parničnom postupku zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac „C. G .“ d.o.o, Subotica , podneo je tužbu Privrednom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) kojom je tražio da sud obaveže tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da mu na ime naknade štete isplati iznos od 18.785,60 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS) na dan isplate, sa domicilnom kamatom počev od 25. februara 2010. godine pa do isplate, kao i iznos od 275.155,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. februara 2010. godine pa do isplate. O ovom drugom, dinarskom delu tužbenog zahteva, u međuvremenu je pravnosnažno presuđeno odbijanjem istog.

Presudom Privrednog suda P. 6934/2012 od 11. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je postavljeni tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu isplati iznos od 18.785,60 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka (u daljem tekstu: ECB) na evro počev od 25. februara 2010. godine pa do isplate , a stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2598/13 od 11. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, pa je presuda Privrednog suda P. 6934/2012 od 11. februara 2013. godine potvrđena u delu stava drugog njene izreke u kome je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 280.602,82 dinara: u stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tuženog, pa je presuda Privrednog suda P. 6934/2012 od 11. februara 2013. godine preinačena u stavu prvom izreke i u delu stava drugog njene izreke u kome je obavezan tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od 280.602,82 dinara počev od 22. decembra 2011. godine, pa do isplate i odlučeno je – da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.885.611,74 dinara, sa zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate za vremenski period od 25. februara 2010. godine pa do 25. decembra 2012. godine, a od 25. decembra 2012. godine sa zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati, i da se delimično odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 18.785,60 evra, sa kamatom po stopi ECB počev od 25. februara 2010. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, kao i u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi: da su tužilac i tuženi bili u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji; da je obligacioni odnos stranaka zasnovan tako što je tužilac 22. avgusta 2008. godine tuženom uputio zahtev za ponudu, kojom je tražio od tuženog da mu dostavi ponudu za nabavku i montažu klima uređaja proizvođača „Midea“ sa opisanim karakteristikama; da je tužilac 10. septembra 2008. godine uputio tuženom ponudu za isporuku klima uređaja proizvođača „Fujitsu General“ Ltd, za ukupnu cenu od 2.885.611,74 dinara, sa pripadajućim porezom na dodatu vrednost; da navedena cena nije obuhvatala montažu navedenih klima uređaja, već prevoz i puštanje u rad, a na samoj ponudi sadržana je konstatacija da važi kompletna garancija od pet godina; da je tuženi fakturisao tužiocu iznos od 2.885.611,74 dinara na ime isporuke klima uređaja „Fujitsu General“ Ltd; da je tužilac 10. septembra 2008. godine platio tuženom iznos od 2.885.611,74 dinara, nakon čega su 16. septembra 2009. godine predmetni klima uređaji isporučeni; da je tužilac 11. decembra 2009. godine obavestio tuženog o postojanju greške pri radu klima uređaja i pozvao tužioca da grešku otkloni; da je tužilac reklamacijom od 23. decembra 2009. godine obavestio tuženog da se kod spoljne jedinice javlja greška; da je serviser tužioca ustanovio da je kontaktor kompresora zalepljen, da je zamenjen kontaktor i ustanovljeno da je kompresor u kvaru; da je pozvao tuženog da izvrši garancionu popravku na spoljnoj jedinici; da je 24. februara 2010. godine izvršeno demontiranje klima uređaja i da su isti zamenjeni uređajima drugog proizvođača; da je tužilac reklamacijom od 12. marta 2010. godine obavestio tuženog o demontaži navedenih klima uređaja i zameni uređajima drugog proizvođača i obavestio ga da se demontirani uređaji nalaze u magacinu tužioca; da je tužilac tvrdeći da su isporučeni klima uređaji imali materijalne nedostatke koje tuženi nije otklonio po pozivu tužioca, predložio sudu da obaveže tuženog na isplatu utuženog iznosa; da se tuženi tokom postupka branio navodeći da tužiocu pravo na traženu isplatu ne pripada, s obzirom na to da su nedostaci u funkcionisanju klima uređaja prouzrokovani nepravilnom montažom uređaja i činjenicom da tužilac nije pozvao tuženog da po montaži klima uređaja iste pusti u rad, te ukazao na neblagovremenu reklamaciju uočenih nedostataka, pa samim tim i gubitak prava tužioca kao kupca da zahteva isplatu traženog novčanog iznosa; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prvostepeni sud utvrdio da je uzrok kvara na navedenim klima uređajima, pogrešna montaža dve spoljne jedinice koje „Fujitsu General“ Ltd isporučuje za rad kao vodeće (master) koje su povezane kao vodeća-vođena (master-slave); da je tužilac prilikom montaže klima uređaja raspolagao uputstvom za upotrebu iz koje je mogao da izvede pogrešan zaključak da se isporučeni uređaji mogu povezati kao vodeća-vođena kombinacija, odnosno da tužilac nije imao kompletnu informaciju o tome da li se mogu povezati dva isporučena uređaja u konfiguraciji (master-slave); da je iz nalaza utvrđeno da je ponuda tuženog data po osnovu upita tužioca bila adekvatna kapacitetu ponuđenih uređaja uz minimalne razlike u kapacitetu hlađenja i grejanja u nekoliko procenata, što je bez uticaja, ali da je tužilac u zahtevu za ponudu tražio nabavku i montažu spoljne klima jedinice u digital multi split izvedbi toplotna pumpa, dva komada koji se povezuju kao vodeća-vođena; da je iz izjašnjenja veštaka sud utvrdio da bi se kvar mogao otkloniti ako se uređaji povežu pravilno i oštećeni delovi zamene.

Dalje je navedeno: da je odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud, na osnovu člana 479. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da navedeni klima uređaji nemaju potrebna svojstva za upotrebu za koju je kupac (tužilac) nabavljao, a koja su tuženom morala biti poznata, kao i da navedeni uređaji nemaju svojstva koja su bila prećutno ugovorena i propisana; da je ugovor zaključen između parničnih stranaka raskinut i nesumnjivo je pravo tužioca da od tuženog traži vraćanje datog, kao i pravo da traži zateznu kamatu od dana kada je isplata primljena; da nasuprot utvrđenju prvostepenog suda, u prihvaćenoj ponudi tuženog nije ugovorena devizna, odnosno valutna klauzula; da je cena iskazana u dinarima i da sa pripadajućim porezom na dodatu vrednost iznosi 2.885.611,74 dinara; da je tužilac taj iznos po osnovu ugovora isplatio tuženom 10. septembra 2008. godine; da je u zahtevu za isplatu iznosa od 18.795,60 evra, sa kamatom po stopi ECB počev od 25. februara 2010. godine, pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sadržan i zahtev za isplatu dinarskog iznosa; da tužiocu nesumnjivo na osnovu odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo da zahteva vraćanje datog, a to je iznos od 2.885.611,74 dinara; da tuženi ima obavezu da tužiocu plati i zateznu kamatu od dana kada je isplatu primio; da , međutim, prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku , sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku; da kako je kamata tražena od 25. februara 2010. godine, a ne i za vremenski period pre toga, to je na dosuđeni iznos od 2.885.611,74 dinara kamata dosuđena od dana kako je to opredeljeno u tužbenom zahtevu, a ne i za vremenski period pre toga; da stoga zahtev tužioca za isplatu iznosa od 18.785,60 evra, sa kamatom po stopi ECB od 25. februara 2010. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, nije osnovan; da pošto nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 525. Zakona o obligacionim odnosima, jer postojanje uslova za primenu te zakonske odredbe tužilac nije dokazao, irelevantno je samo tvrđenje tužioca da je od trećeg lica za iznos koji od tuženog traži kupio ispravne uređaje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 49/13-Odluka US ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku, dok je odredbom člana 395. propisano da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu.

Odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1.), da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.), da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (stav 3.), da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi (stav 4.), kao i da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (stav 5.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.

Razmatrajući najpre navode ustavne žalbe vezane za to da činjenično stanje nije pravilno niti potpuno utvrđeno, kao i to da su odredbe ZOO primenjene na njegovu štetu, Ustavni sud ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola načina na koji je utvrđeno činjenično stanje, ocena dokaza ili primena zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je iz osporenog akta utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje, a u kome je, pored ostalog, navedeno da, kako je predmetni ugovor o kupoprodaji raskinut, to tužilac ima pravo da od podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 132. ZOO, traži vraćanje datog, kao i pravo na zateznu kamatu od dana kada je isplata primljena. Ovakvo obrazloženje osporene presude u delu u kome je utvrđeno postojanje osnova tužbenog zahteva, po mišljenju Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca vezani za pogrešnu primenu materijalnog prava ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Sa druge strane, analizirajući da li je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje sa stanovišta procesnih pravila propisanih ZPP i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je tužilac postavljenim tužbenim zahtevom tražio da sud obaveže podnosioca ustavne žalbe da mu na ime naknade štete isplati iznos od 18.785,60 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa domicilnom kamatom počev od 25. februara 2010. godine, pa do isplate (tužbeni zahtev usvojen prvostepenom presudom na koju se tužilac nije žalio). Uprkos tome, postupajući isključivo po žalbi podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, Privredni apelacioni sud, uz obrazloženje da ugovorom između parničnih stranaka nije dogovorena devizna klauzula, nalazi da podnosilac treba da isplati tužiocu iznos od 2.885.611,74 dinara, koliko je tužilac platio podnosiocu za predmetne klima uređaje, sa pripadajućom zateznom kamatom, pa zbog toga (preinačenjem pr vostepene presude) usvaja tužbeni tužbeni zahtev koji nikad nije ni postavljen, dok stvarno istaknuti zahtev tužioca pravnosnažno odbija.

Ustavni sud najpre ukazuje da, iako je tužilac tužbeni zahtev opredelio (valutno) u evrima, a drugostepeni sud dosudio iznos u dinarima, to ne znači automatski da je suđeno van granica istaknutog tužbenog zahteva. Naime, drugostepeni sud nalazi da je u zahtevu za isplatu predmetnog deviznog iznosa (u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja), sadržan i zahtev za isplatu dinarskog iznosa. Ovakvo obrazloženje je ustavnopravno prihvatljivo za Ustavni sud (videti Odluku Ustavnog suda Už-865/2009 od 15. decembra 2011. godine). Međutim, u konkretnom slučaju, dinarski iznos koji je pravnosnažno dosuđen osporenim aktom značajno prevazilazi iznos u evrima koji je tužilac postavljenim tužbenim zahtevom potraživao od podnosioca, i to po bilo kom srednjem kursu NBS, u celom periodu od nastanka spornog odnosa, pa do pravnosnažnog okončanja postupka. Privredni apelacioni sud je dosuđujući tužiocu uvećani iznos od 2.885.611,74 dinara koji on nije tražio, i to navodnim uvažavanjem žalbe tuženog kao jedinog apelanta, postupio suprotno imperativnoj odredbi člana 3. stav 1. ZPP, nedvosmisleno prekoračujući granice postavljenog tužbenog zahteva. Bez obzira na to što Privredni apelacioni sud smatra da tužiocu na osnovu odredbe člana 132. ZOO pripada pravo da zahteva vraćanje datog iznosa kupoprodajne cene od 2.885.611,74 dinara, koje bi bilo ustavnopravno prihvatljivo u konkretnom slučaju, parnični sud ima zakonsku obavezu da postupa i odlučuje u granicama postavljenog zahteva, kako je to uostalom učinio prvostepeni sud prilikom presuđenja spornog odnosa stranaka. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da osporena drugostepena presuda u navedenom delu predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, te da je njom povređeno i načelo striktne zabrane preinačenja odluke na štetu jedinog žalioca (lat. reformatio in peius).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2598/13 od 11. septembra 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 6934/12 od 11. februara 2013. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje prekoračenjem tužbenog zahteva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti