Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje je odbijen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Ranđića iz Parcana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Ranđića i utvrđuje da je u postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 2251/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.1. 2251/05 od 1. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1156/06 od 28. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1297/07 od 5. marta 2008. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv rešenja d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. 38/99 od 31. decembra 1999. godine i odluke Upravnog odbora d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. III-UO-89 od 4. februara 2000. godine.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragoslav Ranđić iz Parcana je, preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, 24. jula 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. 38/99 od 31. decembra 1999. godine, odluke upravnog odbora d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. III-UO-89 od 4. februara 2000. godine, presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.1. 2251/05 od 1. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1156/06 od 28. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1297/07 od 5. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je navedeni radni spor neopravdano trajao duže od sedam godina i smatra da je rasprava mogla biti završena faktički na jednom ročištu, a takođe traži i obustavu izvršenja svih navedenih akata.

Podnosilac detaljno i hronološki obrazlaže činjenično stanje u osporenom postupku i navodi da sudovi pri donošenju odluka nisu uzimali u obzir činjenične navode kojima se dokazuje da nisu postojali preduslovi za vođenje disciplinskog postupka. Navodi "da u vođenim postupcima nije ostvario pravično suđenje najviše zato što su sudovi stavili naglasak na činjenice i dokaze kojima se opravdava predmetna sporna odluka o prestanku radnog odnosa.“

Iako podnosilac ustavne žalbe osporava navedene pojedinačne akte, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.1. 2251/05, budući da se ustavna žalba svodi na osporavanje dugogodišnjeg trajanja sudskog postupka u vođenju radnog spora u kome je zakonska obaveza suda bila da odluku donese u roku od šest meseci. Dakle, suština ustavne žalbe je povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u sudskom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P.1. 2251/05 koji se odnosi na radni spor i koji je po navodima podnosioca neopravdano trajao više od sedam godina.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kad je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Rešenjem d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. 38/99 od 31. decembra 1999. godine podnosiocu ustavne žalbe je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa jer je utvrđeno da je odgovoran što je učestvovao u krađi hladnjaka, pet akumulatora i 100 kg. kablova iz Brodoremonta Beograd d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo, prikrivao izvršenje teže povrede radne obaveze ne obavestivši generalnog direktora o izvršenoj krađi tih sredstava, a učinjenim delom je pribavio materijalnu korist. Na sednici Upravnog odbora d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo od 4. februara 2000. godine doneta je odluka III U. 0-89 kojom je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje 38/99 od 30. decembra 1999. godine kojim mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 604/00 od 6. oktobra 2003. godine odbijena je optužba protiv više okrivljenih, među njima i podnosioca ustavne žalbe za krivično delo sitne krađe, zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 31. decembra 2000. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Jugoslovensko rečno brodarstvo, a.d. Beograd sa tužbenim zahtevom da se ponište odluke tuženog, i to rešenje broj 38/99 od 31. decembra 1999. godine kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa i odluka Upravnog odbora IIIU.O.-89 od 04.februara 2000. godine kojom je odbijen njegov prigovor i potvrđeno prvostepeno rešenje, kao i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i na radno mesto na kome je radio.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u ovoj parnici bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedolaska predstavnika tužene strane a jedno zbog izostanka tužioca.

Osporenom presudom Četvrtom opštinskog suda u Beogradu P1 - 2251/05 od 1. decembra 2005. godine odlučeno je na sledeći način: stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja br. 38/99 od 31. decembra.1999. godine i odluke br. III -UO-89 od 4. februara 2000. godine o prestanku radnog odnosa tužioca, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na iste ili slične poslove koje je obavljao do 4. februara 2001. godine, kao dana prestanka radnog odnosa i tužiocu naknadi parnične troškove od 200.000,00 dinara; stavom drugim izreke odbijen je predlog tužioca za obezbeđenje privremenom merom da se obaveže tuženi da vrati tužioca na isto ili slično radno mesto koje je obavljao do dana prestanka radnog odnosa po osnovu rešenja br. 38/99 od 31. decembra 1999. godine.

U obrazloženju ove osporene presude se navodi: da je tužilac u saizvršilaštvu sa još tri lica u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi sebi i Ž.N. iz magacinskog prostora tuženog uzeo i u prikolicu traktora Ž.N. utovario saće hladnjaka, pet akumulatora i 100 kg kablova, koje je potom ovaj izvezao, te je na taj način tužilac izvršio težu povredu radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 2.) tada važećeg Zakona o radnim odnosima; da je povreda radne obaveze predviđena kao teža i u članu 131. stav 1. tačka 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, za koju se izriče mera prestanka radnog odnosa; da se prema članu 44. stav 3. Opšteg kolektivnog ugovora, mera prestanka radnog odnosa izriče za teže povrede radne obaveze utvrđene zakonom, ako su učinjene namerno, a u konkretnom smislu su oba ta uslova ispunjena; da je povreda radne obaveze utvrđena zakonom, a učinjena je namerno (tužilac je bio svestan nedozvoljenosti nezakonitog raspolaganja sredstvima tuženog, ali je i pored toga izvršio tu radnju sa ciljem da sebi i drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist).

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž-1156/06 od 28. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II -1297/07 od 5. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž-1156/06 od 28. februara 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude se navodi: da su se u radnjama tužioca stekli svi elementi povrede radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 2.) Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96) - nezakonito raspolaganje sredstvima, zbog koje se izriče mera prestanka radnog odnosa; da je ista povreda radne obaveze predviđena članom 131. tačka 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, dok su tač. 13, 26, 31. i 32. predviđene kao teže povrede radnih obaveza - neovlašćena posluga sredstvima poverenim radnicima za izvršavanje poslova i radnih zadataka, prikrivanje izvršene teže povrede radne obaveze od strane odgovornog rukovodioca ili stručnog radnika unutrašnje kontrole, neobaveštavanje generalnog direktora, odnosno rukovodioca sektora o izvršenoj težoj povredi radne obaveze i neosnovano pribavljanje materijalne koristi, primanje poklona i drugih pogodnosti u vezi sa radom, osim uobičajenih poklona; da je u pravilno sprovedenom disciplinskom postupku doneta odluka o odgovornosti tužioca, kao i odluka o prigovoru. Dalje se navodi da su neosnovani revizijski navodi kojima se ističe da tuženom nije prouzrokovana šteta, jer se radilo o oštećenom, neupotrebljivom ulošku za hladnjak, te parčićima akumulatora i kablova. Mera prestanka radnog odnosa, u smislu člana 44. stav 3. Opšteg kolektivnog ugovora, koji se na osnovu člana 2. ovog kolektivnog ugovora primenjuje na sve zaposlene, izriče se za teže povrede radnih obaveza utvrđene zakonom i kolektivnim ugovorom, ako su te povrede učinjene namerno ili iz grube nepažnje ili ako su prouzrokovale teže štetne posledice, pa iz te odredbe proizlazi da se mera prestanka radnog odnosa može izreći kada se ispuni samo jedan od tri predviđena uslova. To znači da u slučaju kada je povreda učinjena namerno, nije nužna za kvalifikaciju povrede visina materijalne štete i činjenica da li je ona prouzrokovala teže štetne posledice. Za izricanje mere prestanka radnog odnosa dovoljno je, kao što je to u konkretnom slučaju utvrđeno, da je povreda radne obaveze (nezakonito raspolaganje sredstvima) izvršena namerno, s obzirom da je tužilac bio svestan nedozvoljenosti i nezakonitosti raspolaganja sredstvima tuženog, ali je i pored toga izvršio navedenu radnju, i time sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stanka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Takođe, i odredbom člana 434. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 61/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je važio u vreme podnošenja tužbe, propisana je hitnost rešavanja u parnicama iz radnog odnosa.

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro šest godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 31. decembra 2000. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti – sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Naime, od 2001. do 2005. godine bilo je zakazano samo devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedolaska predstavnika tuženog, jedno ročište zbog nedolaska tužioca. Takođe, drugostepena odluka je doneta posle godinu i po dana od donošenja prvostepene presude a revizijska presuda je doneta godinu dana posle podnete revizije. Navedeno trajanje parničnog postupka koji je trajao preko sedam godina samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu odredbu člana 435. Zakona o parničnom postupku koji se odnosi na parnice iz radnih odnosa koje zahtevaju hitno rešavanje.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja predmetnog sudskog postupka jer se uredno odazivao na sve pozive suda i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja a izostanak podnosioca sa jednog ročišta nije od uticaja na drugačije odlučivanje Ustavnog suda.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P.1.2251/05 odluči u razumnom roku, jer je ova parnica iz radnog odnosa trajala preko sedam godina. Budući da Ustavni sud donosi konačnu odluku, nema osnova za odlučivanje o zahtevu za obustavu izvršenja osporenih pojedinačnih akata.

Ustavni sud se u svojoj odluci kretao u granicama navoda ustavne žalbe, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu nematerijalne štete. Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede navedenog ustavnog prava može ostvariti objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", odlučujući kao u tač. 1. i 4. izreke.

5. U pogledu dela ustavne žalbe izjavljenog protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.1. 2251/05 od 1. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1156/06 od 28. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1297/07 od 5. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da su navedene odluke obrazložene i da ocena suda u prvostepenoj, drugostepenoj i revizijskoj presudi nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog merodavnog prava, pa Sud zaključuje da je predmetni parnični postupak vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje. Naime, u osporenim odlukama je utvrđeno da su se u radnjama podnosioca ustavne žalbe stekli elementi povrede radne obaveze u vidu nezakonitog raspolaganja sredstvima zbog koje se izriče mera prestanka radnog odnosa, a za čije izricanje je dovoljno da je utvrđena povreda radne obaveze izvršena namerno. Takođe, podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove. Dakle, po nalaženju Ustavnog suda, izneti stavovi sudova u prvostepenoj, drugostepenoj i revizijskoj presudi ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, već su izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da su o tužbi, žalbi i reviziji podnosioca ustavne žalbe odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su nakon zakonito sprovedenog postupka i u granicama svoje nadležnosti doneli valjano obrazložene odluke. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da osporenim odlukama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu osporavanja rešenja d.d. Jugoslovensko rečno brodarstvo br. 38/99 od 31. decembra 1999. godine i odluke upravnog odbora Jugoslovensko rečno brodarstvo broj III -UO-89 od 4. februara 2000. godine, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnim aktima kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe iz člana 170. Ustava, odnosno člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba. Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena kao nedopuštena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, pa je rešeno kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević