Odluka Ustavnog suda o povredi časti i ugleda javne ličnosti u medijima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu javne ličnosti koja je tužila novine zbog teksta sa uvredljivim izrazima. Sud je stava da javne ličnosti moraju imati viši stepen tolerancije, a da upotrebljeni „žargonski“ izrazi, iako oštri, spadaju u domen slobode izražavanja medija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić , Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023. godine , doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 44/17 od 19. aprila 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1369/19 od 16. maja 2019. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 17 . januara 2020. godine, preko punomoćnika Z . A , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 44/17 od 19. aprila 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1369/19 od 16. maja 2019. godine , zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na pravično suđ enje, zajemčenih odredbama člana 23. i člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka podnela tužbu protiv tuženog R. kao izdavača dnevnog lista „A .“, koji je 11. marta 2015. godine objavio naslov „K . r . D . tuži JK zbog krađe“, dok je na strani 9 . objavljen tekst pod istim naslovom; da se arbitrerna primena prava u osporenim aktima bazira na nepostojećoj argumentaciji i drugačijem utvrđenju činjeničnog stanja drugostepenom odlukom od onog koje je utvrdio prvostepeni sud u svojoj odluci, a koje je kao takvo prihvatio i Vrhovni kasacioni sud kada je odbio reviziju podnositeljke; da je Viši sud u Beogradu utvrdio da je neistinita informacija da je podnositeljka u određenom postupku tužena i da je predmet spora krađa pesme „K . r .”, kao i da je neistinita informacija da je podnositeljka „ukrala, maznula pesmu“ i da su podnositeljka i pevačica R . K . na sudu zbog lopovluka podnositeljke ; dalje je navedeni sud utvrdio da su navodi iz spornog teksta da je podnositeljka „ukrala/maznula pesmu“, da su navedena lica na sudu zbog lopovluka podnositeljke grubi, neprimereni i senzacionalistički, te da su isti uvredljivi i omalovažavajući, kao i to da su ove neistinite informacije objavljene bez poš tovanja dužne novinarske pažnje; da drugostepeni sud menja ovako pravilno utvrđeno činjenično stanje, i to bez otvaranja rasprave; da je u osporenoj drugostepenoj presudi navedeno da su neistinite informacij e samo one koje se odnose isključivo na zamenu postupaka u kojima je podnositeljka stranka i, u vezi sa tim, zamenu procesnih uloga podnositeljke i pevačice R. K . u postupcima koje vode, dok prećutkuje da su neistinite informacije i one kojima se navodi da je podnositeljka „ukrala, maznula pesmu“, te da su navedena lica na sudu zbog lopovluka podnositeljke ; da ne samo da drugostepeni sud prikriva navedene informacije, već i prikriva da su ove neistinite informacije od strane prvostepenog suda utvrđene kao grube, neprimerene i senzacionalističke; da drugostepeni sud i onda utvrđuje ove izjave kao „žargonske”, navodno masovno rasprostranjene i kao navodno nepodobne da povrede čast i ugled podnositeljke , čime je utvrdio nove činjenice, ali ne daje nijedan razlog za tako nešto; da se podnositeljka poistovećuje sa izvršiocem krivičnog dela krađe, zbog korošćenje izraza krađa, lopov, lopovluk; da se predmetnim žargonskim izrazima povređuje i pretpostavka nevinosti, a što se direktno održava i na njen profesionalni ugled; da revizijski sud takođe ponavlja grešku drugostepenog suda, tj. ne ulaže ni najmanji napor da nepravilnosti u radu drugostepenog suda ispravi, već ostavlja da takva nezakonita odluka apelacionog suda egzistira.

Podnositeljka ustavne žalbe je predlo žila da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja J. K, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Višem sudu u Beogradu protiv tuženog R. kao izdavača dnevnog lista „A .“, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. U dnevnom listu „A.“ od 11. marta 2015. godine objavljen je tekst sa naslovom „ K. r . D . tuži JK zbog krađe“, dok je na strani 9 . objavljen tekst pod istim naslovom koji između ostalog sadrži sledeće : „Pevačica i njen suprug tužili J. jer je maznula „K . r .”, „D . tuži JK zbog krađe B . potražila pravdu na sudu zbog lopovluka K, J, međutim, nije izašla D . na crtu. Estradni rat koji traje poslednjih meseci između pevačica D . B . i J . K . ne jenjava, čak je epilog dobio na sudu. Naime, „A.!“ je juče slikao D . B . ispred Prvog suda na Novom Beogradu, gde se pojavila kako bi dala svoj iskaz povodom tužbe koju je podnela protiv J, jer joj je navodno ukrala pesmu „K. r .“, a koja je u vlasništvu produkcijske kuće koju drži njen muž M.“.

Viši sud u Beogradu je presudom P3. 317/16 od 24. novembra 2016. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi podnositeljke kao tužilje protiv tužene pevačice R . K . – D. B, a radi naknade nematerijalne štete zbog izjava koja je tužena dala u dnevnom listu „S .“ i ročište u tom predmetu je održano 10. marta 2015. godine, dan pre objavljivanja spornog teksta u dnevnom listu „A.“, dakle, zahtev tužbe u parničnom postupku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu nije vezan za pesmu „K. r .“, niti je tužilja u tom postupku pevačica D. B, već je to podnositeljka, a da tužena u tom postupku nije podnositeljka ustavne žalbe, već je to pevačica D . B. Takođe, utvrđeno je da je pred Višim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi tužilje pevačice D . B . protiv podnositeljke ustavne žalbe kao tužene, a povodom povrede autorskih prava na pesmi ,,K . r .“; da činjenica da se između podnositeljke i pevačice D . B . vodi više postupaka pred različitim sudovima gde se i jedna i druga pojavljuju kao stranke, kako u ulozi tužilje, tako i u ulozi tužene, ne znači da je bez značaja to što je tuženi „A .“ u svom spornom tekstu izneo neistinit navod da je u određenom postupku tužena ovde podnositeljka, pri čemu je ona u predmetnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu imala procesnu ulogu tužilje, dok je pevačica D. B . bila tužena, kao i to da je neistinito izneto da je predmet postupka krađa pesme „K. r .“; da je podnositeljka estradna ličnost koja svakako treba da pokaže spremnost da podnese različita mišljenja i komentare javnosti, ali da sporne informacije, po stavu suda, ne predstavljaju vid kritike koju podnositeljka kao javna ličnost mora da toleriše, s obzirom na to da je reč o neistinitim informacijama; da ne postoji interes javnosti da sazna određenu neistinitu informaciju onda kada je bilo moguće pre objavljivanja takvu informaciju proveriti i ustanoviti kako stoje stvari sa njenom istinitošću; da obaveza novinara-autora teksta da postupa sa dužnom novinarskom pažnjom podrazumeva da je svakako potrebno uložiti određeni napor da se utvrde činjenice u pogledu istinitosti određene informacije, što u konkretnom slučaju autor nije učinio, niti je to pokušao da učini na neki drugi način; da bi objavljeni naslovi, nadnaslovi i podnaslovi bili uvredljivi i omalovažavajući za bilo koju osobu i kao takvi bi prouzrokovali duševnu bol, povredu časti i ugleda kod prosečnog čoveka, posebno kod podnositeljke koja je poznata širem krugu ljudi zbog posla kojim se bavi i posebno s toga da su iznete neistinite informacije; da se u samom tekstu pored toga što sadrži neistinite informacije, bez poštovanja obaveze novinarske pažnje, upotrebljavaju grubi, neprimereni i senzacionalistički termini da je reč o krađi, da je tužilja „maznula“ pesmu, te da su navedena lica na sudu zbog lopovluka podnositeljke.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž3. 44/17 od 19. aprila 2018. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1369/19 od 16. maja 2019. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnositeljke i potvrdio osporenu drugostepenu presudu. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da otvaranje glavne rasprave ne predstavlja obavezu, već samo mogućnost drugostepenog suda, ukoliko je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, što nije konkretan slučaj; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da se neistinite informacije u predmetnom tekstu odnose isključivo na zamenu postupaka u kojima je podnositeljka stranka i u vezi sa tim zamenu procesnih uloga podnositeljke i pevačice D. B . u postupcima koje vode, dok je protiv ovde podnositeljke zaista pred Višim sudom u Beogradu vođen postupak zbog povrede autorskog prava na pesmi ,,K. r .“, te da to nisu informacije koje poseduju takav lezioni potencijal da povrede čast i ugled podnositeljke; da je , takođe, drugostepeni sud pravilno našao da je podnositeljka kao javna ličnost trebalo da pokaže viši stepen tolerancije prema objavljenim informacijama, uključujući i primenu žargonske terminologije u vidu termina „krađa, maznula i lopovluk“, budući da se radi o uobičajenom novinarskom izražavanju koji je sastavni deo slobode izražavanja i slobode medija koji podrazumeva pribegavanje određenom stepenu preterivanja, uključujući i provokaciju u kombinaciji sa vrednosnim sudovima, čija se istinitost ne može utvrđivati.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.).

Zakonom o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ , br. 83/14, 58/15, 12/ 16 – autentično tumačenje)), propisano je : da se putem medija objavljuju informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona i da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju (član 5 .); da urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 9. stav 1.); da dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pijetet) lica na koje se odnosi informacija pravno je zaštićeno (član 79. stav 1.); da o bjavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda ili pijeteta, odnosno lice prikazuje u lažnom svetlu pripisivanjem osobina ili svojstava koje ono nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstava koje ima, nije dopušteno ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi (član 79. stav 2) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.).

5. U fokusu ovog ustavnosudskog spora jeste međusobni odnos raznih Ustavom zajemčih ljudskih prava i sloboda. Osnovno načelo u vezi primene ljudskih prava i sloboda jeste da se univerzalna prava i slobode uživaju na način da se pri tome ljudska prava drugih uvažavaju i poštuju. Konkretno, pravo na integritet ličnosti ograničeno je pravom drugih da slobodno izražavaju svoje mišljenje, kao i sa pravom građana na informisanost o svim pitanjima od javnog interesa. Kao što pravo na zaštitu ličnosti i privatnosti nije apsolutno, tako nije apsolutno ni pravo drugih da iznesu svoje mišljenje o nekome , odnosno da se informišu o stvarima koje se tiču ličnosti i privatnog života nekog lica . Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvala podnositeljka ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava – u daljem tekstu: ESLjP, u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.). Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 74.).

Ustavni sud pri tome ukazuje da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge. Iako mediji ne smeju da prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova dužnost je da saopštavaju, na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Ne samo da su mediji dužni da saopštavaju takve informacije i ideje, već javnost ima pravo da ih prima. Da je drugačije, mediji ne bili u mogućnosti da vrše svoju ulogu „čuvara javnosti“ . Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju. Mediji objavljuju informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna , saglasno odredbi člana 5. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima . Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji, dakle da se nešto neumereno izjavi (videti presudu ESLjP u predmetu Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 45.).

Granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , koju prihvata Ustavni sud, znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Stoga, navedena lica moraju da imaju veći stepen tolerancije na kritike koje se odnose na njih, u odnosu na pojedince čiji rad nije javan, niti izložen javnom mnjenju.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenica ma od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu ESLjP u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). Vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, presuda od 17. decembra 2004. godine, stav 76.). Ograničenje vrednosnog suda može biti neophodno u demokratskom društvu samo ako je određeni vrednosni sud potpuno lišen činjeničnog osnova (vidi presudu ESLjP u predmetu Steel and Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva br. 68416/01, od 15. februara 2005. godine).

Primenjujući napred navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje da je u dnevnom listu „A.“ od 11. marta 2015. godine objavio tekst sa naslovom „K. r . D . tuži JK zbog krađe“, dok je na strani 9 objavljen tekst pod istim naslovom koji između ostalog sadrži sledeće: „Pevačica i njen suprug tužili J . jer je maznula „K . r .” „D. tuži JK zbog krađe B . potražila pravdu na sudu zbog lopovluka K, J, međutim, nije izašla D . na crtu. Estradni rat koji traje poslednjih meseci između pevačica D . B . i J . K . ne jenjava, čak je epilog dobio na sudu. Naime, „A.!“ je juče slikao D . B . ispred Prvog suda na Novom Beogradu, gde se pojavila kako bi dala svoj iskaz povodom tužbe koju je podnela protiv J, jer joj je navodno ukrala pesmu „K . r .“, a koja je u vlasništvu produkcijske kuće koju drži njen muž M.“. Ustavni sud ocenjuje da je predmetni tekst u navedenom dnevnom listu doprineo debati od opšteg interesa i informisanje javnosti o tome bilo je u skladu sa ulogom medija koju ima ju u društvu . U konkretnom slučaju, stavlja se znak jednakosti između javnog interesa i javne radoznalosti. Naime, održavanje statusa slavne ličnosti često zahteva zadovoljenje javne radoznalosti, drugim rečima, slavna ličnost stvara privlačnost publike ne samo kroz suštinska dostignuća koja joj donose slavu, već i na račun privatnosti koju mora da preda da bi postao javna ličnost .

U parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom je utvrđeno da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi podnositeljke kao tužilje protiv tužene pevačice R . K . – D. B, a radi naknade nematerijalne štete zbog izjava koja je tužena dala u dnevnom listu „S .“ i ročište u tom predmetu je održano 10. marta 2015. godine, dan pre objavljivanja spornog teksta u dnevnom listu „A.“, dakle, zahtev tužbe u parničnom postupku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu nije vezan za pesmu „K . r .“, niti je tužilja u tom postupku pevačica D. B, već je to podnositeljka, a da tužena u tom postupku nije podnositeljka ustavne žalbe, već je to pevačica D . B. Takođe, utvrđeno je da j e pred Višim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi tužilje pevačice D . B . protiv podnositeljke ustavne žalbe kao tužene , a povodom povrede autorskih prava na pesmi ,,K. r .“.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenim aktima dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da se neistinite informacije u predmetnom tekstu odnose isključivo na zamenu postupaka u kojima je podnositeljka stranka i u vezi sa tim zamenu procesnih uloga podnositeljke i pevačice D. B . u postupcima koje vode, dok je protiv podnositeljke zaista pred Višim sudom u Beogradu vođen postupak zbog povrede autorskog prava na pesmi ,,K. r .“, te da to nisu informacije koje poseduju takav lezioni potencijal da povrede čast i ugled podnositeljke. Znači, po oceni Ustavnog suda, suštinski, u spornom tekstu nije saopštena lažna informacija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu stavove ESLjP, koje prihvati i ovaj sud, po kojima sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koji mediji obavlja ju u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (videti presudu ESLjP u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske, predstavka broj5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.).

Ustavni sud dalje ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe javna ličnost, i to poznata medijska ličnost, te je ona morala da ima veći stepen tolerancije prema spornom tekstu, kao što je to na ustavnopravno način utvrđeno i u osporenim aktima.

Kada je reč o samim spornim izrazima koji su navedeni u spornom tekstu „krađa“, „maznula“ i „lopovluk“, Ustavni sud ukazuje da se ovi izrazi ne mogu izolovani posmatrati, već se moraju posmatrati u kontekstu spornog teksta, a u kojem se govori o parničnom postupku koji je vođen protiv podnositeljke zbog povrede autorskih prava na pesmi „K . r .“, koju izvodi podnositeljka, tako da su ovi izrazi napisani povodom predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište zauzeto u osporenim aktima da se ovde radi o vrednosnim sudovima koji donekle imaju činjenični osnov. U stavni sud, dalje, ukazuje da se ovde radi o jakim, oštrim izrazima, ali ovi izrazi sami po sebi još nisu dovoljni da bi se govorilo o uvredljivom jeziku u spornom tekstu . Po oceni Ustavnog suda, cilj korišćenja ovih izraza nije bio da se uvredi ličnost podnositeljke ustavne žalbe, već da se privuče pažnja javnosti povodom ovog društvenog događaja i da su ovi izrazi korišćeni u stilsku svrhu. Ovde se radi o jednom stilu pisanja, koji je svojstven za štampani medij u kojem je objavljen sporni tekst i koji se pretežno bavi estradom , a koji stil pisanja, zajedno sa sadržinom izjave, u lazi u domen zaštite slobode izražavanja (videti presudu ESLjP u predmetu Losantosprotiv Španije, br. 53421/10, od 14juna 2016. godine, stav 50.).

U vezi sa posebnom tvrdnjom podnositeljke ustavne žalbe da je drugostepeni sud utvrdio činjenično stanje koje je drugačije od činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, a da pri tome nije otvorio glavnu raspravu, Ustavni sud ocenjuje da je očigledno da je drugostepeni sud samo dao drugačiju pravnu ocenu povodom činjeničnog stanja koje je utvrđeno pred prvostepenim sudom. U vezi sa tvrdnjom podnositeljke ustavne žalbe da je njoj spornim tekstom povređena pretpostavka nevinosti, Ustavni sud ukazuje da Ustavom zajemčena pretpostavka nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava može biti povređena, između ostalog, ako se u aktu državnog organa izražava stav o krivici nekog lica za izvršeno krivično delo, a da to lice prethodno nije oglašeno krivim za to krivično delo u krivičnom postupku sprovedenom u skladu sa zakonom. Izuzetno, pitanje eventualne povrede pretpostavke nevinosti kroz vršenje slobode izražavanja medija se pokreće u situaciji kada postoji negativna medijiska kampanja protiv lica protiv koga se vodi krivični postupak (videti presudu ESLjP u predmetu Paulikas protiv Litvanije, broj 57435/09, od 24. januara 2017. godine).

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 44/17 od 19. aprila 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1369/19 od 16. maja 2019. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ).

6. Kako podnositeljka navode o povredi prava iz 23. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava , a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke , Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 23. Ustava.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi časti i ugleda javne ličnosti u medijima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti