Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao deset godina i devet meseci. Dugo trajanje postupka prouzrokovano je neefikasnim postupanjem sudova obe instance.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Bradaša iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rajka Bradaša i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2411/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 73/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Bradaš iz Beograda podneo je, 3. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Milenka Maleševića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5597/13 od 25. septembra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ističe da je "daleke" 2004. godine podneo tužbu protiv poslodavca, ali da je njegov spor okončan za "neverovatnih" 12 godina, tako što je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5597/13 od 25. septembra 2014. godine, najpre, poništeno rešenje poslodavca kojim je premešten na druge poslove kao nezakonito, a istovremeno, potpuno "kontradiktorno", odbijen njegov tužbeni zahtev za vraćanje na "staro" radno mesto i isplatu izgubljene zarade. Istovremeno ističe da je ovaj predmet mogao biti rešen na četiri ročišta, ali da je sudu trebalo 12 godina da presudi, i to opet "nezakonito". Smatra da su mu "takvim suđenjem" povređena "osnovna ljudska prava", te predlaže da se usvoji ustavna žalba i da mu se "prizna" pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120.000,00 dinara. Takođe, podnosilac traži i troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P1. 2411/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 16. februara 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog, sada JP "Železnice Srbije" Beograd, kojom je tražio poništaj rešenja o premeštaju zaposlenog i poništaj ugovora o radu pod izmenjenim uslovima, zaključenog između njega i poslodavca, te raspoređivanje na radno mesto na kojem je radio pre donošenja osporenog rešenja i naknadu štete u vidu izgubljene zarade. Povodom tužbe je formiran predmet P1. 73/04.

Do donošenja prvostepene presude od 20. septembra 2004. godine, zakazana su i održana tri ročišta. Punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev u pogledu naknade štete 10. septembra 2004. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 73/04 od 20. septembra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u pogledu poništaja, raspoređivanja i naknade štete u celosti, dok je delimično usvojen tužbeni zahtev u pogledu troškova postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2809/04 od 22. decembra 2004. godine je ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U drugom po redu prvostepenom postupku, Opštinski sud je nakon tri održana ročišta i jednog neodržanog - zbog sprečnosti postupajućeg sudije, presudom P1. 6/05 od 28. septembra 2004. godine (a ispravno je 28. septembra 2005. godine) u celosti odbio tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 12. oktobra 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3606/05 od 8. decembra 2006. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja nejasnoća i eventualne ispravke presude u uvodu u pogledu dana zaključivanja glavne rasprave i prezimena punomoćnika tužioca.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 6/05 od 18. januara 2007. godine je ispravljena prvostepena presuda u uvodu povodom dana zaključenja. Tužilac je urgirao da se okonča postupak po žalbi hitno. Naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu data je 20. februara 2007. godine. Međutim, novim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 911/07 od 12. novembra 2008. godine su ponovo vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, jer nije postupljeno u potpunosti po prethodnom drugostepenom rešenju. Rešenjem Opštinskog suda P1. 6/05 od 28. januara 2009. godine je ispravljena prvostepena presuda u uvodu povodom pravilnog označavanja prezimena punomoćnika tužioca.

Nakon ovih ispravki, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 745/09 od 2. jula 2009. godine ukinuo presudu P1. 6/05 od 28. septembra 2005. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Treći po redu prvostepeni postupak je započeo pred Opštinskim sudom pod brojem P1. 533/09, a nastavljen je, do zaključenja glavne rasprave 8. novembra 2010. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 2411/10.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2411/10 od 8. novembra 2010. godine, kojim je u celosti odbijen tužbeni zahtev tužioca, održano je pet ročišta za glavnu raspravu od šest zakazanih. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 879/11 od 7. decembra 2012. godine su opet vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, a radi dopune postupka i izviđaja o urednom zastupanju tuženog.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5597/13 od 25. septembra 2014. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2411/10 od 8. novembra 2010. godine u delu prvog stava izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da ga rasporedi na radno mesto na kome je radio pre donošenja rešenja, i to na radno mesto pomoćnika šefa stanice Beograd, te u drugom, trećem i četvrtom stavu kojim je tražio da se poništi kao nezakonit ugovor pod izmenjenim uslovima broj 15/1-436 zaključen između tužioca i tuženog, da mu se na ime naknade štete isplate pojedinačano opredeljeni iznosi sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti do isplate i zahtev za naknadu troškova postupka. Drugim stavom izreke iste drugostepene presude je preinačena prvostepena presuda u preostalom delu prvog stava izreke, pa je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 15/1-436 od 2. aprila 2004. godine, a trećim stavom je odbijen zahtev tužioca a naknadu troškova postupka po žalbi. Punomoćniku tužioca, ovde podnosiocu ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 19. novembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe, sem paušalnih navoda da je u ovoj pravnoj stvari Apelacioni sud u Beogradu "presudio kontradiktorno", ne navodi druge razloge na kojima zasniva povredu načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i činjenicu da u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za utvrđenje povrede označenog načela i prava osporenom presudom, niti tražio njen poništaj, Ustavni sud ove navode nije ni razmatrao, već se bavio izričito istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 16. februara 2004. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a pravnosnažno je okončan 25. septembra 2014. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5597/13, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 19. novembra 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao deset godina i devet meseci.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman materijalni interes da se ovaj radni spor okonča i u razumnom roku odluči o njegovim zahtevima.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda dva puta ukidane od strane drugostepenog suda u celini, te da je postupak okončan preinačenjem prvostepene presude. Pritom, Opštinskom sudu su u žalbenom postupku dva puta vraćani nerazmotreni spisi radi ispravke uvoda presude, a Prvom osnovnom sudu u Beogradu jednom, radi dopune prvostepenog postupka izviđajem. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, na neopravdano dugo trajanje spora uticalo je i to što je drugi po redu postupak po žalbi tužioca okončan nakon skoro četiri godine. Do ovoga je dovelo, ne samo to što Opštinski sud nije u prvom navratu ispravio sve nedostatke presude, nego što je i Okružni sud u Beogradu prvi put vratio nerazmotrene spise predmeta posle godinu i dva meseca, a drugi put nakon još godinu i skoro deset meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2411/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 73/04). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, a krećući se u granicama zahteva postavljenog ustavnom žalbom, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, kao i visinu postavljenog zahteva za naknadu nematerijalne štete od starane podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti