Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u izvršnom postupku radi viđanja deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja u izvršnom postupku. Utvrđeno je da su objektivne okolnosti, poput izrečenih mera zaštite od nasilja u porodici, opravdale nesprovođenje izvršenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8688/2012
03.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Janka Brođaka iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Janka Brođaka i zjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava i dužnosti roditelja iz člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu I. 501/13.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janko Brođak iz Stare Pazove podneo je Ustavnom sudu 13. novembra 2012. godine , preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Stare Pazove , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava i dužnosti roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu I. 746/11. Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi I. 746/11 od 25. maja 2011. godine odr eđeno sprovođenje izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom, ali da do podnošenja ustavne žalbe izvršenje nije sprovedeno, zbog čega smatra da su mu povređena označena ustavna prava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Takođe je tražio troškove na ime sastava ustavne žalbe od strane punomoćnika iz reda advokata .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična navedenoj odredbi Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , uvidom u spis e predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi I. 501/13 (ranije predmet I. 746/11), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno sudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca, 18. aprila 2011 . godine podneo Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi predlog za izvršenje radi viđanja maloletnog deteta, protiv izvršnog dužnika M.K , na osnovu izvršne isprave - presude Opštinskog suda u S taroj Pazovi P. 474/08 od 26. decembra 2008. godine. Navedenom pre sudom razveden je brak izvršnog poverioca i izvršnog dužnika , utvrđeno zajedničko vršenje roditeljskog prava nad zajedničkim maloletnim detetom i uređen je način održavanja ličnih odnosa poverioca i deteta.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi doneo je 25. maja 2011. godine rešenje I. 746/11 kojim je: odredio izvršenje i naložio izvršnom dužniku da u vreme, na način i mestu kako je to određeno izvršnom ispravom, preda maloletno dete izvršnom poveriocu radi viđenja (stav 1. izreke); upozorio izvršnog dužnika da će se, ukoliko ne izvrši činidbu iz stava 1. rešenja, izvršenje sprovesti prinudnom naplatom izrečene novčane kazne u iznosu od 50.000,00 dinara, te izricanjem novih novčanih kazni sve do desetorostrukog iznosa prvobitno izrečene novčane kazne , odnosno oduzimanjem i predajom deteta izvršnom poveriocu (stav 2. izreke); odredio troškove izvršnog postupka i način njihovog namirenja (stav 3. izreke ).

Protiv rešenja o izvršenju izvršni dužnik je izjavio žalbu 1. juna 2011. godine, u kojoj je, između ostalog, predložio da se izvršni postupak prekine zbog toga što se protiv izvršnog poverioca vodi parnični postupak radi zaštite od nasilja u porodici. Uz dopunu žalbe od 9. juna 2011. godine izvršni dužnik je sudu dostavio nepravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi P2. 1398/10 od 5. maja 2011. godine kojom je izvršnom poveriocu izrečena mera zaštite od nasilja u porodici zab ranom prilaska maloletnom detetu i izvršnom dužniku na udaljenosti manjoj od 50 metara i zabranom pristupa oko mesta stanovanja izvršnog dužnika u trajanju od godinu dana.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi je dopisom od 2 8. novembra 2011. godine nadležnom Centru za socijalni rad naložio da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja u smislu člana 228. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, budući da je izvršnom poveriocu izrečena mera zaštite od nasilja u porodici.

Izvršni poverilac je 1. februara 2012. godine sud u dostavio rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 755/11 od 12. decembra 2011. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda kojom mu je bila izrečena mera zaštite od nasilja u porodici i koji m je predmet vraćen na ponovno suđenje.

Centar za socijalni rad je 13. februara 2012. godine dostavio sudu traženo mišljenje, sa preporukom da se viđanje oca i deteta realizuje u kontrolisanim uslovima, u prostorijama organa starateljstva uz prisustvo stručnih radnika jednom nedeljno u trajanju od sat vremena. Datu preporuku stru čni tim je obrazložio aktuelnom potrebom deteta za postepenim uspostavljanjem kontakata sa ocem sa kojim je odnos u prekidu godinu dana uz uv ažavanje činjenice da se protiv oca vodi postupak radi zaštite od nasilja u porodici. Takođe je navedeno da je izvršnom poveriocu sugerisano da kroz savetodavni ili terapijski tretman radi na vlastitoj promeni koja bi doprinela prihvatanju postojećih porodičnih okolnosti i boljem sagledavanju realnih mogućnosti deteta, ali da poverilac nije preduzeo aktivnosti na tom planu. Uz mišljenje su dostavljeni i zapisnici sa izjavam a oba roditelja, koji su prilikom saslušanja pred organom starateljstva izrazili spremnost i saglasnost da se viđanje oca i deteta odvija u kontrolisanim uslovima pod nadzorom stručnih radnika. Iz dostavljenih zapisnika proizlazi da je izvršni poverilac izjavio i da je saglasan da organ starateljstva odredi vreme i mesto za viđanje deteta.

Na ročištu održanom 27. marta 2012 . godine izvršni poverilac je obavestio sud da je dete video u vrtiću nakon što je ukinuta presuda kojom mu je izrečena zaštitna mera, i insistirao je na tome da dete viđa na način kako je određeno pravnosnažnom sudskom odlukom , istakavši da ne pristaje na to da dete viđa u Centru, dok je njegov punomoćnika izjavio da smatra d a je mišljenje Centra irelevantno u ovoj fazi postupka. Na istom r očištu izvršni dužnik je istakao da je saglasan da dete viđa oca ali u kontrolisanim uslovima zbog dužeg perioda neviđanja. Punomoćnik dužnika je izjavio da je, imajući u vidu otpor deteta prema ocu, viđanje nepohodno organizovati na nač in kako je to predložio Centar za socijalni rad do prevavazilaženja takvog stanja , a nakon toga viđanje realizovati na način kako je regulisano pravnosnažnom presudom. Član stručnog tima Centra za socijalni rad je ostao pri mišljenju koje je dostavljeno sudu.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv rešenja o izvršenju, veće prvostepenog suda je rešenjem Ipv. 105/12 od 20. aprila 2012. godine spise predmeta vratilo izvršnom sudu na dalje postupanje , sa nalogom da sud u daljem toku postupka ili pozove nadležni Centar za socijalni rad da u ostavljenom roku pokrene sudski postupak sa ciljem izmene izvršne isprave ili da u protivnom nastavi sprovođenje izvršenja, s obzirom na to da izvršni sud nije ovlašćen da u konkretnom slučaju menja sadržinu pravnosnažne odluke parničnog suda.

Dopisom od 28. maja 2012. godine izvršni sud je pozvao Centar za socijalni rad da u roku od pet radnih dana pokrene sudski postupak, odnosno da u okviru postojećih postupaka koji se vode između stranaka, inicira izmenu odluke kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem u cilju zaštite interesa deteta.

Nakon što je izvršni poverilac podneskom od 12. juna 2012. godine tražio hitno sprovođenje izvršenja, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi je 22. juna 2012. godine doneo rešenje I. 746/11 kojim je: naložio izvršnom dužniku da prvog nastupajućeg vikenda u vreme, na način i mestu kako je to određeno izvršnim naslovom, preda maloletno dete izvršnom poveriocu radi viđenja (stav 1. izreke); odredio sprovođenje izvršenja novčane kazne izrečene rešenjem I. 746/11 od 25. maja 2011. godine popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika (stav 2. izreke); izrekao novu uvećanu novčanu kaznu izvršnom dužniku u slučaju da ne izvrši činidbu iz stava 1. izreke (stav 3. izreke).

Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 2. jula 2012. godine.

Na zahtev suda direktor predškolske ustanove koju je pohađalo maloletno dete dostavio je 29. juna 2012. obaveštenje o tome da je izvršni dužnik nekoliko puta dolazio da vidi dete i da je sa detetom provodio po 15 minuta. Nadležni organ starateljstva je dopisom od 29. juna 2012. godine obavestio sud da je podneo tužbu radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava nad maloletnim detetom. U prilogu dopisa dostavljen je primerak tužbe od 12. juna 2012. godine kojom je traženo da se dete poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu oca da doprinosi njegovom izdržavanju. Podnetom tužbom traženo je da se privremenom merom uredi način održavanja ličnih odnosa između oca i deteta tako da se viđanje odvija u kontrolisanim uslovima, jednom nedeljno u trajanju od sat vremena.

Podnescima od 2, 9. i 23. jula 2012. godine izvršni poverilac je tražio hitno sprovođenje izvršenja jer dužnik nijednom nije postupio po nalogu iz rešenja o izvršenju.

Veće Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici je 18. januara 2013. godine odlučujući o prigovoru dužnika protiv rešenja o izvršenju I. 746/11 od 25. maja 2011. godine spise predmeta vratilo prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji - utvrđivanja činjenice da li je i na koji način okončan parnični postupak radi zaštite od nasilja u porodici.

Nakon združenja parničnih spisa, veće prvostepenog suda je rešenjem Ipv. 30/13 od 4. februara 2013. godine usvojilo prigovor izvršnog dužnika i ukinulo rešenje tog suda I. 746/11 od 25. maja 2011. godine, sa obrazloženjem da u ponovnom postupku sud ceni novonastale okolnosti koje se odnose na to da je pravnosnažnom presudom tog a suda P2. 85/12 od 30. maja 2012. godine izvršnom poveriocu izrečena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom prilaska maloletnom detetu i izvršnom dužniku na udaljenosti manjoj od 50 metara i zabranom pristupa oko mesta stanovanja izvršnog dužnika.

Podneskom od 5. februara 2013. godine izvršni dužnik je obavestio sud da je protekao period od šest meseci na koji mu je izrečena zaštitna mera presudom P2. 95/12 od 30. maja 2012. godine (poverilac je ovako označio donetu presudu kao P2. 95/12) i ponovo je tražio sprovođenje izvršenja.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi doneo je 12. februara 2013. godine rešenje I. 501/13 kojim je: odredio izvršenje i naložio izvršnom dužniku da u vreme, na način i mestu kako je to određeno izvršnim naslovom, preda maloletno dete izvršnom poveriocu radi viđenja (stav 1. izreke); upozorio izvršnog dužnika da će se, ukoliko ne izvrši činidbu iz stava 1. rešenja, izvršenje sprovesti prinudnom naplatom izrečene novčane kazne u iznosu od 50.000,00 dinara, te izricanjem novih novčanih kazni sve do desetorostrukog iznosa prvobitno izrečene novčane kazne, odnosno oduzimanjem i predajom deteta izvršnom poveriocu (stav 2. izreke); odredio troškove postupka i način njihovog namirenja (stav 3.).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i da su u tome ravnopravni, kao i da sva ili pojedinačna prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. suštinski i sadržinski ne razlikuj e od odred be člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede označenog prava cenio u odnosu na naveden u odredbu Ustava.

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), propisano je: da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, kao i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1, 2. i 3.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i da postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da žalba ne zadržava izvršenje presude o određivanju ili produženju mere zaštite od nasilja u porodici (član 288.).

Zakonom o i zvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnosšenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne ( član 224. st. 1. i 2.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11) propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1:); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja (član 228. stav 1. ); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, i da se rešenje o izvršenju dostavlja najkasnije deset dana pre dana sprovođenja izvršenja (član 230. st. 1, 2. i 3.); da oduzimanje deteta od lica kod koga se dete nalazi i predaju deteta roditelju, odnosno drugom licu ili ustanovi kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje, sprovodi sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima, po potrebi uz pomoć policije (član 231. stav 2.); da se u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 237.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se prema dosadašnjoj praksi ovog suda, odredba člana 32. stav 1. Ustava primenjuje i na postupke u kojima se izvršava pravnosnažna sudska odluka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je, bez obzira na činjenicu da se izvršenje sprovodi protiv privatnog lica, na sudu i drugi m nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere da se izvrši pravnosnažna sudska odluka, da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa, te da propust suda da to učini nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava (videti: uz odgovarajuće izmene, u kontekstu vršenja roditeljskog prava nad detetom, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Pini i drugi protiv Rumunije '', br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174. – 189 , u predmetu ''Damnjanović protiv Srbije'' od 18. novembra 2008. godine, broj 5222/07, st. 67. i 68, u predmetu ''Felbab protiv Srbije'' od 14. aprila 2009. godine, broj 14011/07, st. 61. i 62. i u predmetu Krivošej protiv Srbije od 13. aprila 2010. godine, broj 42559/09, st. 45. i 46. ). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je potrebna "naročita marljivost nadležnih vlasti" u predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu ''Borgese protiv Italije'' od 26. februara 1992. godine). S druge strane, Ustavni sud ističe da svaka prinuda u izvršenj u odluka iz oblasti porodičnog prava mora biti ograničena, jer je potrebno pažljivo razmotriti i oceniti interese i prava svih zainteresovanih strana, prvenstveno vodeći računa o najboljem interesu deteta. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj u slučajevima u kojima kontakt sa roditeljem može izgledati kao pretnja interesima deteta, domaće vlasti treba da vode računa o postojanju pravične ravnoteže suprotstavljenih interesa pojedinaca i društva u celini (videti presude ''Hokkanen protiv Finske'' od 23. septembra 1994. godine i ''Keegan protiv Irske'' od 26. maja 1994. godine). Dakle, priroda i obim mera koje je sud uz druge nadležne organe dužan da preduzme u cilju izvršenja sudske odluke zavisi od svakog konkretnog slučaja, pri čemu je odlučujuće to da li su sudovi i drugi organi preduzeli sve neophodne radnje da bi omogućili izvršenje onako ka ko se to razumno moglo očekivati u posebnim okolnostima svakog predmeta. Ovo stanovište zastupa i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu ''Sylvester protiv Austrije'' od 24. aprila 2003. godine).

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je postupak izvršenja pravnosnažne sudske odluke o održavanju ličnih odnosa između podnosioca ustavne žalbe i maloletnog deteta započeo 18 . aprila 2011. godine, te da još uvek nije okončan. Dakle, predmetni izvršni postupak do sada traje nepune dve godine.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud konstatuje da se paralelno sa osporenim izvršnim postupkom, protiv podnosioca ustavne žalbe vodio parnični postupak radi zaštite od nasilja u porodici, u kojem su dva puta bile donete presude kojima je podnosiocu izrečena mera zaštite od nasilja u porodici zabranom prilaska maloletnom detetu. Podnosiocu je mera zaštite prvi put izrečena presudom od 5. maja 2011. godine, koja je izvršnom sudu dostavljena 9. juna 2011. godine. Saznanje o tome da je pomenuta presuda ukinuta rešenjem drugostepenog suda izvršni sud je imao 1. februara 2012. godine. Za postojanje presude od 30. maja 2012. godine (donete u ponovnom postupku) , kojom je podnosiocu izrečena istovetna zaštitna mera, izvršni sud je saznao tek kada je po nalogu veća združio parnične spise tog postupka. Zbog ove činjenice veće prvostepenog izvršnog suda je rešenjem Ipv. 30/12 od 4. februara 2013. godine ukinulo rešenje o izvršenju od 25. maja 2011. godine, ali je poverilac već narednog dana obavestio izvršni sud da je protekao rok od šest meseci na koji mu je bila izrečena zaštitna mera drugom po redu donetom parničnom presudom . Iz izloženog sledi da su u toku dosadašnjeg trajanja predmetnog izvršnog postupka dva puta nastupale okolnosti koje su objektivno sprečavale sprovođenje izvršenja. Ove objektivne okolnosti tiču se činjenice da je podnosiocu ustavne žalbe dva puta izricana mera zaštite od nasilja u porodici koja je po svojoj prirodi i sadržini u koliziji sa pravom koje je podnosiocu utvrđeno izvršnim naslovom čije je prinudno izvršenje tražio. Naime, Ustavni sud ukazuje da jedno od prava roditelja koji ne živi sa detetom jeste da sa njim održava lične odnose, pri čemu ovo pravo može biti ograničeno samo u slučaju donošenja sudske odluke o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, odnosno donošenja odluke o meri zaštite od nasilja u porodici. Polazeći od toga da je u svim postupcima iz oblasti porodičnog prava obaveza suda i drugih organa da prevashodno vode računa o najboljem interesu deteta, Ustavni sud smatra da pravo deteta da bude zaštićeno od radnji koje su pravnosnažnom sudskom odlukom kvalifikovane kao nasilje u porodici, nesumnjivo ima prednost nad pravom roditelja da održava lične odnose sa detetom, u slučaju kada je reč o roditelju kojem je izrečena zaštitna mera zbog nasilja u porodici . Stoga je, Ustavni sud ocenio da su, u konkretnom slučaju , u periodu od juna 2011. godine (kada je sud saznao da je podnosiocu nepravnosnažnom presudom izrečena zaštitna mera), do februara 2012. godine (kada je sud imao saznanje o tome da je nepravnosnažna presuda ukinuta) , kao i u periodu kada je na snazi bila druga po redu doneta parnična presuda zbog nasilja u porodici - od početka juna 2012. godine do februara 2013. godine kada je podnosilac obavestio sud da je protekao rok na koji mu je mera izrečena, postojali opravdani razlozi za nesprovođenje izvršenja.

Analizirajući postupanje suda u periodu u kojem nisu postojali objektivni razlozi koji su sprečavali sprovođenje izvršenja, Ustavni sud je pošao od toga da je postupak izvršenja odluke o održavanju ličnih odnosa delikatan i izuzetno osetljiv zbog s jedne strane, iznalaženja pravične ravnoteže između interesa svih učesnika u postupku i s druge strane, obaveze da se zaštiti najbolji interes deteta, što podrazumeva angažovanje organa starateljstva i drugih stručnih službi u postupku izvršenja. U vezi sa iznetim, Ustavni sud primećuje da se izvršni sud, zbog činjenice da je podnosiocu bila izrečena zaštitna mera zbog nasilja u porodici, obratio Centru za socijalni rad tražeći mišljenje o najpogodnijem sredstvu i načinu izvršenja. Ustavni sud takođe konstatuje da je izvršni sud, po dobijanju traženog mišljenja, u kojem je izneto da su oba roditelja saglasna da se viđanje odvija u kontrolisnim uslovima, zakazao ročište. Međutim, na ovom ročištu podnosilac je odustao od prethodno iskazane spremnosti da dete viđa u kontrolisanim uslovima. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je sud, posle održanog ročišta, a nakon što je podnosilac u junu 2012. godine tražio sprovođenje izvršenja, istoga meseca ponovo odredio izvršenje prinudnom naplatom izrečene novčane kazne uz izricanje uvećane novčane kazne. Pored toga, sud je odmah po saznanju da je protekao rok na koji je podnosiocu ponovo izrečena zaštitna mera, doneo novo rešenje o izvršenju 12. februara 2013. godine. Po nalaženju Ustavnog suda, činjenica da je postupak po prigovoru dužnika pred većem prvostepenog suda trajao šest meseci, nije od uticaja na dužinu postupka, jer je u tom periodu (jul 2012. godine – februar 2013. godine) na snazi bila pravnosnažna presuda kojom je podnosiocu izrečena mera zaštite od nasilja u porodici .

U odnosu na ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud primećuje da podnosilac, osim što je odustao od prvobitno iskazane saglasnosti da dete viđa u kontrolisanim uslovima, nadležni sud nijednom nije obavestio o nastupanju razloga koji su objektivno onemogućavali sprovođenje izvršenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio, da je nadležni izvršni sud, do sada preduzeo sve neophodne radnje u cilju sprovođenja izvršenja u meri u kojoj se to razumno moglo očekivati, s obzirom na sve specifičnosti konkretnog slučaja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da u dosadašnjem toku predmetnog izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu I. 501/13, podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava i dužnosti roditelja vezuje za navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na koje je utvrđeno da nije povređeno, Ustavni sud je ocenio da su navodi o povredi prava iz člana 65. Ustava neosnovani.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove. Ustavni sud takođe ukazuje da je odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno da svako lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu i preduzimati druge radnje u postupku, što znači da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika iz reda advokata. Pored toga, odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i u slučaju kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za određivanje tražene naknade na ime sastava ustavne žalbe od strane punomoćnika iz reda advokata.

6. Imajući u vidu sve izloženo , Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u izvršnom postupku radi viđanja deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti