Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao 24 godine, što je, uprkos složenosti predmeta i doprinosu podnositeljke, posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8689/2012
11.06.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija D raškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hloda Ane iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Hloda Ane i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 822/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 92/09) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ana Hloda iz Stare Pazove podnela je, 13. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 822/11.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela da je osporeni parnični postupak, u kome je imala svojstvo tužene, započeo u decembru 1988. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije bio pravnosnažno okončan, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 822/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

J. V. iz Stare Pazove podneo je 13. decembra 1988. godine Opšinskom sudu u Staroj Pazovi (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi raskida ugovora o poklonu Ov. 1532/79 od 20. marta 1979. godine, zaključenog između tužioca kao poklonodovca i tužene kao poklonoprimca, koji je za predmet imao ½ prava svojine na nepokretnostima u KO Stara Pazova. Po tužbi je formiran predmet P. 900/88.

Rešenjem Opštinskog suda P. 900/88 od 9. oktobra 1990. godine postupak je prekinut do okončanja ostavinskog postupka iza pok. J. T. i Z. T. Do prekida postupka održano je deset ročišta za glavnu raspravu.

Tužilac je podneskom od 25. novembra 1999. godine predložio nastavak postupka. Postupak je nastavljen 4. aprila 2000. godine u predmetu P. 637/99.

Tužena je 30. maja 2000. godine podnela protivtužbu, kojom je tražila od suda da se utvrdi njeno pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima.

U toku 2000. i 2001. godine održano je devet ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, kao i sedam svedoka, a 6. marta 2001. godine doneto je rešenje o sprovođenju građevinskog veštačenja. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni su sudu u junu 2003. godine. U periodu od 6. decembra 2001. do 13. oktobra 2003. godine zakazano je i održano samo jedno ročište - 27. novembra 2002. godine.

Tužilac–protivtuženi je podneskom od 29. januara 2004. godine istakao i eventualni tužbeni zahtev, kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na 9/10 predmetnih nepokretnosti po osnovu sticanja u bračnoj zajednici.

U periodu od 21. januara 2004. do 13. septembra 2005. godine zakazana su samo dva ročišta (23. februara i 5. maja 2005. godine), koja nisu održana zbog nedolaska tužene–protivtužilje.

Opštinski sud je 1. novembra 2005. godine zaključio glavnu raspravu, da bi istu rešenjem istu ponovo otvorio i zakazao glavnu raspravu za 23. maj 2006. godine. Nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave, prvo sledeće ročište je opdržano 5. februara 2007. godine, kada je postupak prekinut, na predlog parničnih stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Tužena–protivtužilja je podneskom od 4. januara 2008. godine predložila nastavak postupka. Postupak je nastavljen 13. maja iste godine.

Presudom Opštinskog suda P. 92/09 od 19. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, dok je u stavu drugom izreke usvojen protivtužbeni zahtev tužene–protivtužilje. Presuda je 22. februara 2010. godine dostavljena punomoćniku tužene–protivtužilje, a 2. marta iste godine punomoćniku tužioca–protivtuženog.

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 822/11 od 17. maja 2011. godine ispravljena je presuda Opštinskog suda P. 92/09 od 19. maja 2009. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2857/11 od 11. avgusta 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 822/11 od 27. aprila 2012. godine odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5253/12 od 26. decembra 2012. godine potvrđene su presuda Opštinskog suda P. 92/09 od 19. maja 2009. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 822/11 od 17. maja 2011. godine i dopunska presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 822/11 od 27. aprila 2012. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 13. decembra 1988. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Gž. 5253/12 od 26. decembra 2012. godine, trajao 24 godine, s tim što je postupak bio u prekidu od 9. oktobra 1990. do 4. aprila 2000. godine, kao i u periodu od 5. februara 2007. do 13. maja 2008. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio složeniji, imajući u vidu da je nadležni sud trebalo da odluči o tužbi i protivtužbi, te da su u postupku izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, kao i građevinskim veštačenjem.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao tuženu–protivtužilju, jer se radilo o tužbi i protivtužbi kojima je tražen raskid ugovora o poklonu, odnosno utvrđenje prava svojine na nepokretnostima. Međutim, ispitujući postupanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona doprinela dužem trajanju postupka, s obzirom na to da dva zakazana ročišta (23. februara i 5. maja 2005. godine) nisu održana zbog njenog nedolaska, kao i da je postupak drugi put prekinut 5. februara 2007. godine na predlog obe parnične stranke radi pokušaja mirnog rešenja spora. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da se u periodima neaktivnosti suda podnositeljka ponašala pasivno i nije urgirala zakazivanje ročišta i nastavak postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, u periodu od 6. decembra 2001. do 13. oktobra 2003. godine sud je održao samo jedno ročište (27. novembra 2002. godine), a u periodu od marta 2001. do juna 2003. godine nije urgirao dostavljanje nalaza i mišljenja od veštaka. Takođe, u postupku nije održano nijedno ročište ni u periodu od 21. januara 2004. do 13. septembra 2005. godine. Pored toga, prvostepena presuda P. 92/09 od 19. maja 2009. godine dostavljena je parničnim strankama tek u februaru i martu 2010. godine. Konačno, Opštinski sud navedenom prvostepenom presudom nije odlučio o svim tužbenim zahtevima istaknutim u postupku, pa je po nalogu drugostepenog suda Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi 27. aprila 2012. godine doneo dopunsku presudu P. 822/11. Na ovakvu ocenu Ustavnog suda nije od uticaja činjenica da je postupak bio dva puta u prekidu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 822/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 92/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava a suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka, njeno pasivno ponašanje tokom postupka, kao i činjenicu da je postupak dva puta bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti