Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da je Vrhovni sud povredio pravo na pravično suđenje time što je preinačio nižestepene odluke zasnivajući svoju odluku na drugačijem činjeničnom stanju i ignorišući relevantne odredbe kolektivnog ugovora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-869/2008
07.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Perovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Perovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 139/08 od 27. marta 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 139/08 od 27. marta 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji A.D. „Imlek“ Beograd izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 538/07 od 18. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Perović iz Čačka podneo je 24. jula 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 139/08 od 27. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo: da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije preinačene presude Okružnog suda u Čačku Gž. 538/07 od 18. aprila 2007. godine i Opštinskog suda u Čačku P1. 481/05 od 15. novembra 2006. godine, kojima je usvojen njegov tužbeni zahtev i poništena rešenja njegovog bivšeg poslodavca na osnovu kojih mu je prestao radni odnos; da osporena presuda nije „pravilna“, jer je „nepravilno i nepravedno“ stanovište tog suda da „ne stoji zakonska obaveza pozivanja podnosioca na sednicu drugostepenog disciplinskog organa povodom razmatranja njegovog prigovora; da se „postavlja pitanje pravednosti stava ... u vezi pozivanja preko oglasne table“, s obzirom da je on bio udaljen sa posla, te da se o njegovom prigovoru pred drugostepenim organom raspravljalo u Beogradu, iako je njegovo prebivalište i mesto rada bilo u Čačku. Takođe je navedeno da je „grubo“ prekršena odredba člana 407. Zakona o parničnom postupku, jer je u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije mogao samo da ukine nižestepene odluke ukoliko „nije prihvatio utvrđeno činjenično stanje od nižestepenih sudova da podnosilac nije učinio povrede radnih obaveza koje su mu stavljene na teret“, ali ne i da ih preinači. Od Ustavnog suda je traženo da poništi presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 139/08 od 27. marta 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u ustavnu žalbu i u dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen kao računopolagač u jednom diskontu u Čačku kod poslodavca A.D. „PKB Imlek“ Beograd. Nakon popisa koji je obavljen 17. i 18. marta 1999. godine u prodavnici u kojoj je podnosilac radio, konstatovano je da postoji manjak u iznosu od 75.350,04 dinara. Do ovog manjka je došlo jer je podnosilac prodavao robu sa odloženim plaćanjem. Veći deo navedenog iznosa podnosilac je predao kao pazar 18. marta 1999. godine, a ostatak nekoliko dana kasnije. Zahtevom broj 76 od 5. maja 1999. godine, protiv podnosioca je pokrenut disciplinski postupak, zbog osnovane sumnje da je učinio povredu radne obaveze utvrđene članom 27. tač. 8, 9, 14, 32. i 39. pojedinačnog kolektivnog ugovora poslodavca, jer je tokom marta meseca 1999. godine zloupotrebio svoj položaj i nesavesno izvršavao svoje obaveze i poslove, tako što je bez odobrenja i znanja pretpostavljenih i suprotno utvrđenoj poslovnoj politici davao robu iz diskonta u kojem je radio bez naplate i bez ikakvih instrumenata obezbeđenja, čime je prouzrokovao pomenuti manjak. U toku disciplinskog postupka pribavljeno je mišljenje sindikata poslodavca i sprovedena je rasprava, nakon koje je poslodavac 18. maja 1999. godine doneo rešenje kojim je podnosilac oglašen odgovornim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Protiv ovog rešenja podnosilac je izjavio prigovor, koji je razmatran na sednici upravnog odbora poslodavca, kao drugostepenog organa, 30. jula 1999. godine. Poziv za ovu sednicu je bio urađen 12. jula 1999. godine, a potom je stavljen na oglasnu tablu preduzeća i u svim poslovnim jedinicama. U to vreme podnosilac je bio suspendovan i nije dolazio na posao. Razmatrajući prigovor podnosioca ustavne žalbe, upravni odbor poslodavca je na navedenoj sednici doneo rešenje broj 1323, kojim je odbio prigovor i potvrdio prvostepenu odluku disciplinskog organa, nakon čega je direktor poslodavca doneo odluku broj 1509 od 9. avgusta 1999. godine, kojom je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu, zbog izrečene mere prestanka radnog odnosa.

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak na osnovu optužnice kojom mu je stavljeno na teret da je u svojstvu računopolagača određenog diskonta njegovog poslodavca u vremenskom periodu od 1. januara do 17. marta 1999. godine, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, prisvojio novac od dnevnih pazara, koji su poticali od prodaje robe u diskontu, u iznosu od 75.350,00 dinara. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Čačku K. 368/02 od 16. oktobra 2003. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo pronevere iz člana 251. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon okončanog krivičnog postupka, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv bivšeg poslodavca AD „PKB Imlek“ Beograd, kojom je tražio da sud utvrdi da su nezakonita rešenja disciplinskog organ tuženog broj 76 od 18. maja 1999. godine, odluka Upravnog odbora tuženog broj 1323 od 30. jula 1999. godine i odluka direktora tuženog broj 1509 od 9. avgusta 1999. godine kojom mu je otkazan ugovor o radu, kao i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na radno mesto koje odgovara njegovim stručnim i radnim sposobnostima, a sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Po ovoj tužbi formiran je predmet P1. 481/2005. Nakon sprovedene glavne rasprave, Opštinski sud u Čačku je 15. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 481/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove odluke navedeno je da je za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa zbog povreda koje su tužiocu stavljene na teret, bilo potrebno da budu ispunjeni i uslovi iz člana 29. stav 1. pojedinačnog kolektivnog ugovora, odnosno da je povreda počinjena namerno ili grubom nepažnjom, da je počinjenom povredom prouzrokovan poremećaj u procesu rada i izazvana znatnija materijalna šteta, pri čemu se, saglasno stavu 3. tog člana, pod znatnijom materijalnom štetom podrazumeva ona šteta koja je veća od iznosa prosečno ostvarenog ličnog dohotka po radniku u preduzeću u prethodnoj godini, s tim da vrednost nije od značaja ukoliko je povreda učinjena namerno, ili sa umišljajem. U obrazloženju iste presude je, dalje, navedeno da je Opštinski sud u Čačku, s obzirom na to da je tužilac robu i ranije prodavao na poček i da su to znali njegovi pretpostavljeni, kao da se roba tako prodavala i u dva druga diskonta, zaključio da „u radnji tužioca nema namere ni grube nepažnje, odnosno da je tužilac smatrao da davanjem robe na odloženo plaćanje čini dozvoljenu radnju“, te da tako nisu ni učinjene povrede iz tač. 8, 9. i 14. pojedinačnog kolektivnog ugovora, a s obzirom na to da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Čačku K. 368/02 od 16. oktobra 2003. godine odbijena optužba protiv tužioca za krivično delo pronevere iz člana 251. Krivičnog zakona Republike Srbije, sud je smatrao da nisu učinjene ni povrede iz tač. 32. i 39. pojedinačnog kolektivnog ugovora. Po pitanju uslova postojanja znatne materijalne štete za izricanje disciplinske mere prestanak radnog odnosa, prvostepeni sud je zaključio da se manjkom može smatrati samo iznos od 2.993,00 dinara, jer je ostatak iznosa predat kao pazar za dane kad je popis izvršen, te da navedeni iznos ne predstavlja znatnu materijalnu štetu, koja se, saglasno odredbi člana 29. stav 3. pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, tražila kao uslov za izricanje mere prestanak radnog odnosa, a s obzirom na to da je parnični sud utvrdio da u radnji tužioca nije bilo namere, odnosno umišljaja. U pogledu poziva za sednicu upravnog odbora, na kojoj se razmatrao prigovor tužioca na prvostepenu odluku disciplinskog organa tuženog, po nalaženju opštinskog suda, tužilac o toj sednici nije bio uredno obavešten, odnosno nije bio obavešten saglasno članu 41. pojedinačnog kolektivnog ugovora, jer se isticanje poziva za sednicu, sa dnevnim redom na oglasnoj tabli tuženog, bez izričitog dostavljanja poziva tužiocu na kućnu adresu, posebno u situaciji kada je tužilac bio pod suspenzijom i nije se nalazio na svom radnom mestu, ne može smatrati urednim pozivanjem. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.

Okružni sud u Čačku, odlučujući o žalbi tuženog, doneo je 18. aprila 2007. godine presudu Gž. 538/07, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 481/05 od 15. novembra 2006. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i dao jasne i pravilne razloge, pravilno primenjujući materijalno pravu kada je zaključio da su osporeni akti nezakoniti s obzirom na to da tužiocu nije bilo omogućeno da raspravlja pred drugostepenim organom, jer su učinjene povrede odredba čl. 34. i 41. kolektivnog ugovora tuženog poslodavca. Prema oceni drugostepenog suda, tužilac na raspravu pred drugostepenim disciplinskim organom nije ni bio pozvan, jer je poziv za sednicu drugostepenog disciplinskog organa koji je odlučivao o prigovoru tužioca, bio oglašen stavljanjem na oglasnu tablu u preduzeću, u vreme kada je tužilac bio suspendovan, odnosno udaljen sa rada. Takođe je navedeno da je odredbom člana 34. pojedinačnog kolektivnog ugovora izričito propisano da se zaposlenom obavezno dostavlja zahtev za pokretanje disciplinskog postupka i poziv za raspravu pred disciplinskim organom, a da je odredbom člana 41. navedenog kolektivnog ugovora propisano da radnik mora biti uredno pozvan najkasnije pet dana pre sednice drugostepenog disciplinskog organa i ima pravo da prisustvuje sednici drugostepenog organa i da se o svim bitnim pitanjima lično izjasni. U pogledu zaključka prvostepenog suda o nepostojanju namere ili grube nepažnje tužioca kada je robu prodavao na poček umesto za gotovinu, prema oceni drugostepenog suda, takav zaključak nije prihvatljiv, s obzirom na to da je tužilac bio upozoren od strane rukovodilaca da je takvo ponašanje nedozvoljeno i bile su mu predočene posledice takvog ponašanja, te se stoga „ne može govoriti o nepostojanju grube nepažnje i namere“, kao i da je tužilac opisanim ponašanjem nedozvoljeno raspolagao poverenim sredstvima, što je sve bilo „dovoljno za izricanje disciplinske mere“. Takođe je navedeno da, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, kao i da je pravilno našao da su osporene odluke poslodavca nezakonite, jer tužiocu nije bilo omogućeno da raspravlja pred drugostepenim disciplinskim organom usled povrede odredaba čl. 34. i 41. kolektivnog ugovora poslodavca, a kako je, u međuvremenu, vođenje disciplinskog postupka zastarelo, shodno odredbi člana 36. pojedinačnog kolektivnog ugovora, to je, po ocenio Okružnog suda u Čačku, „valjalo potvrditi odluku prvostepenog suda“.

Protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 538/07 od 18. aprila 2007. godine tuženi je izjavio reviziju, navodeći da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 41. pojedinačnog kolektivnog ugovora tog preduzeća, ističući da smatra da je poziv tužiocu za sednicu drugostepenog disciplinskog organa bio u potpunosti u skladu sa navedenom odredbom kolektivnog ugovora.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tuženog, doneo osporenu presudu Rev. II 139/08 od 27. marta 2008. godine, kojom je reviziju usvojio i preinačio navedene presude Opštinskog suda u Čačku i Okružnog suda u Čačku, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

U obrazloženju osporene presude Vrhovni sud Srbije je naveo: da je revizija izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je ispitujući pobijanu presudu „u smislu čl. 396. i 399. ZPP ... našao da revizija nije osnovana“, kao i da „u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti“. Dalje je navedeno da, po oceni Vrhovnog suda Srbije, stanovište nižestepenih sudova, koji su poništili kao nezakonita rešenja tuženog, „nije pravilno i tuženi u reviziji osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava“; da u konkretnom slučaju tužiocu nije uskraćeno pravo na odbranu, jer je saslušan pred disciplinskim organom koji mu je izrekao meru prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze; da se „u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o radnim odnosima, koji ni u jednom članu ne predviđa izričitu obavezu tuženog poslodavca da radnika poziva na sednicu drugostepenog organa kada odlučuje o prigovoru tog radnika“. U obrazloženju osporene presude je navedeno i da je po oceni tog suda objavljivanje poziva za sednicu organa koji raspravlja o prigovoru tužioca na oglasnoj tabli preduzeća - uredan način dostave poziva, te da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da tužiocu nije omogućeno da prisustvuje navedenoj sednici. Takođe je navedeno da je Vrhovni suda Srbije usvojio reviziju tuženog, preinačio odluke nižestepenih sudova i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, s obzirom na to da je tužiocu pravilno izrečena mera prestanak radnog odnosa zbog povrede radnih obaveza.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako u bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili, zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, kao i da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. (član 405.); da će revizijski sud, ako utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu, a ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407.).

Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), koji se primenjivao u vreme izricanja disciplinske mere prestanka radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da disciplinske mere iz člana 88. ovog zakona izriče nadležni organ poslodavca, a da protiv rešenja o izrečenoj disciplinskoj meri - prestanak radnog odnosa, zaposleni ima pravo, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, da podnese prigovor upravnom odboru (član 90. st. 1. i 2.); da je rešenje nadležnog organa poslodavca, odnosno odluka upravnog odbora, doneta u drugom stepenu o izrečenoj disciplinskoj meri iz člana 90. st. 2. i 3. ovog zakona – konačna (član 91. stav 1.); da se zahtev za pokretanjem disciplinskog postupka dostavlja organu nadležnom za vođenje disciplinskog postupka, zaposlenom i sindikatu, kao i da su u postupku za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog disciplinski organi dužni da omoguće učešće predstavnika sindikata (član 93. st. 3. i 4.); da je disciplinski postupak hitan, da zaposleni ima pavo da u disciplinskom postupku uzme branioca, da je rasprava pred organom nadležnim za vođenje disciplinskog postupka usmena i javna, da zaposleni mora biti saslušan pred disciplinskim organom, osim ako se bez opravdanih razloga ne odazove na uredno dostavljen poziv, i ne može mu se uskratiti odbrana, kao i da na zahtev, odnosno uz pristanak zaposlenog, u disciplinskom postupku može da ga zastupati sindikat (član 95. st. 1, 2. i 3.);

Odredbom člana 27. Kolektivnog ugovora preduzeća MDD „PKB IMLEK“ Beograd - Padinska skela od jula 1991. godine, koji je važio u vreme donošenja odluka poslodavca na osnovu kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, bilo je propisano da su, između ostalog, teže povrede radne obaveze: neizvršavanje, nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih obaveza (tačka 8.); nezakonito i neovlašćeno raspolaganje sredstvima (tačka 9.); zloupotreba položaja i prekoračenje datog ovlašćenja (tačka 14.); neosnovano pribavljanje materijalne koristi na radu ili u vezi sa radom (tačka 32.); povreda radne obaveze koja istovremeno predstavlja i krivično delo (tačka 39.). Odredbom stava 3. člana 28. ovog opšteg akta bilo propisano da se za navedene teže povrede radne obaveze izriče ili disciplinska mera prestanka radnog odnosa ili disciplinska mera novčana kazna, u zavisnosti od toga da li se kod počinjene povrede stekao uslov za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa predviđen članom 29. ovog kolektivnog ugovora. Navedenim članom 29. bilo je propisano da se disciplinska mera prestanka radnog odnosa za navedene povrede radne obaveze izriče ukoliko je povreda počinjena namerno ili grubom nepažnjom i ukoliko je počinjenom povredom prouzrokovan poremećaj u procesu rada, poremećaj u vršenju poslova i radnih zadataka, prouzrokovano onemogućavanje ili otežavanje poslova svog radnog mesta i rada drugih radnika, izazvana znatnija materijalna šteta, odnosno znatna šteta ugledu Preduzeća u javnosti, izazvana vanredna i očigledna opasnost po život i zdravlje ljudi i imovine i teško povređeno ostvarivanje pripadajućih prava radnika (stav 1.), pri čemu je odredbom stava 3. ovog člana bilo propisano da se pod znatnom materijalnom štetom podrazumeva ona šteta koja je veća od iznosa prosečno ostvareno ličnog dohotka po radniku Preduzeća u toku prethodne kalendarske godine, izuzev ukoliko je šteta pričinjena namerno i izuzev kod težih povreda radne obaveze iz tač. 9, 30, 32. i 33. člana 27. ovog ugovora, gde se mera prestanak radnog odnosa izriče na osnovu umišljajnog rada na realizaciji protivpravne koristi, bez obzira na vrednost protivpravno pribavljenog, osim ako ukradeni predmet očigledno ne može biti osnov izricanja najteže mere (npr. jedan šrafciger ...). Odredbom stava 3. člana 33. navedenog posebnog kolektivnog ugovora bilo je propisano da za sve teže povrede radnih obaveza disciplinski postupak i utvrđivanje odgovornosti radnika sprovodi nadležna disciplinska komisija, dok je odredbom člana 41. stav 3. peta rečenica bilo propisano da radnik mora biti uredno pozvan najkasnije 5 dana pre sednice i ima pravo da prisustvuje sednici drugostepenog organa koji razmatra njegov zahtev i da se o svim bitnim činjenicama lično izjašnjava.

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na pristup sudu, jer se odredba člana 32. stav 1. Ustava ne može razumeti samo kao detaljan opis procesnih garancija, već najpre kao pogodnost da se one stvarno koriste, budući da pristup sudiji, pravičnost, javnost i brzina postupka nemaju nikakvo značenje u odsustvu postupka (videti odluku Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, serija A, nº 18). Sa tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije svoje stanovište da tužiocu nije bilo uskraćeno pravo na odbranu, jer je saslušan pred disciplinskim organom koji mu je izrekao meru prestanka radnog odnosa, obrazložio činjenicom da Zakon o radnim odnosima, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, ni u jednom članu ne predviđa izričitu obavezu poslodavca da radnika pozove na sednicu drugostepenog disciplinskog organa koji odlučuje o prigovoru tog radnika. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, prilikom zauzimanja takvog stava, Vrhovni sud Srbije nije imao u vidu odredbu člana 41. stav 3. pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog preduzeća, prema kojoj radnik mora biti uredno pozvan najkasnije pet dana pre sednice i ima pravo da prisustvuje sednici drugostepenog organa koji razmatra njegov zahtev. Dakle, u konkretnom slučaju, zaštita zaposlenog je bila u većoj meri predviđena kolektivnim ugovorom. Navedeni Zakon o radnim odnosima je odredbom člana 2. propisivao da se radni odnos uređuje zakonom i kolektivnim ugovorom, dok je odredbom člana 119. stav 2. ovog zakona bilo propisano samo da kolektivni ugovor ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, ostavljajući tako mogućnost da se kolektivnim ugovorom utvrde veća prava ili bolja zaštita zaposlenih.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava mora ispitati da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maa 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43). Sud je utvrdio da Vrhovni sud Srbije nije naveo niti jedan razlog kojim bi obrazložio svoj stav da se objavljivanje poziva za sednicu drugostepenog disciplinskog organa na oglasnoj tabli preduzeća, a ne lično pozivanje, smatra urednom dostavom poziva, posebno imajući u vidu način na koji je bila izvršena dostava poziva ovde podnosiocu ustavne žalbe za sednicu prvostepenog disciplinskog organa.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da Vrhovni sud Srbije nije mogao svoju odluku da zasnuje na temelju drugačijeg činjeničnog stanja od onog koje je utvrđeno prvostepenom presudom, te da ukoliko je smatrao da je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, onda je mogao samo da ukine nižestepene odluke i predmet vrati na ponovno suđenje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), stavom 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je stavom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, tako što je poništio osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i odredio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 538/07 od 18 aprila 2007. godine i presude Opštinskog suda u Čačku P1. 481/05 od 15. novembra 2006. godine.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti