Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava zaključak izvršnog suda kojim je okončan postupak za izricanje sudskih penala. Stav suda da je postupak okončan jer poverioci nisu tražili izvršenje izrečenih penala ocenjen je kao proizvoljan i neutemeljen u zakonu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8692/2018
05.12.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Snežana Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . i S . M, o boje iz Ravnog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M . i S . M . i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe zaključkom Osnovnog suda u Vrbasu I . 231/2017 od 18. juna 201 8. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se zaključak Osnovnog suda u Vrbasu I. 231/2017 od 18. juna 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . i S . M, oboje iz Ravnog Sela, izjavili su Ustavnom sudu, 21. jula 2018. godine , preko punomoćnika M. V, advokata iz Zmajeva, ustavnu žalbu protiv zaključka Osnovnog suda u Vrbasu I. 231/2017 od 18. juna 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl ana 32 . stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ode: da je stav Osnovnog suda u Vrbasu da izvršni postupak izricanja sudskih penala okončan, samo zbog toga što oni kao izvršni poverioci nisu u istom postupku podneli i predlog za izvršenje izrečeni h sudski h penala , proizvoljan; da se predlog za izvršenje izrečenih sudskih penala može podneti sve dok izvršni dužnik ne ispuni svoju nenovčanu obavezu ili dok izvršni poverioci ne podnesu predlog za izvršenje izvršne isprave kojom je utvrđena nenovčana obaveza izvršnog dužnika; da je u pravnoj pouci u osporenom zaključku navedeno da protiv njega nije dozvoljen pravni lek, što je po njihovom mišljenju pogrešno, čime im je uskraćeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 1089/14 od 11. maja 2016. godine obavezana je tužena Opština Vrbas, da sa predmetnih nepokretnosti koje su u javnoj svojini izmesti divlju deponiju koja se nalazi u blizini kuće u kojoj stanuju tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, i izvrši degazaciju terena i obezbedi predmetnu lokaciju , kako bi se izbeglo dalje odlaganje otpada, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Podnosioci ustavne žalbe , u svojstvu izvršn ih poveri laca, podne li su 29. maja 2017. godine predlog kojim su predložili da Osnovni sud naloži izvršnom dužniku – Opštini Vrbas, da u roku od osam dana ispuni obavezu utvrđenu navedenom presudom , te da ukoliko to ne učini, da im na ime sudskih penala plati po 5.000 dinara za svaki dan zadocnjenja za period od isteka roka do podnošenja predloga za izvršenje.

Postupajući po navedenom predlogu, Osnovni sud je doneo rešenje I. 231/2017 od 19. septembra 2017. godine kojim je naloženo izvršnom dužniku da ispuni svoju obavezu utvrđenu presudom Osnovnog suda P. 1089/14 od 11. maja 2016. godine, u roku od osam dana od dana prijema tog rešenja, dok je stavom drugim propisano da ukoliko izvršni dužnik ne ispuni svoju obavezu u datom roku, dužan je da izvršnim poveriocima plaća iznos od po 1.000 dinara za svaki dan zadocnjenja za period od isteka roka , pa do podnošenja predloga za izvršenje izvršne isprave.

Osporenim zaključkom Osnovnog suda I. 231/2017 od 18. juna 2018. godine izvršni postupak protiv izvršnog dužnika radi izricanja sudskih penala je zaključen. U obrazloženju zaključka je navedeno da je članom 342. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisan o da sud koji je izrekao sudske penale donosi na predlog izvršnog poverioca i u istom izvršnom postupku rešenje o izvršenju rešenja o izrečenim sudskim penalima, te kako je takav predlog izvršn ih poveri laca izostao, sud smatra da je postupak radi izricanja sudskih penala okončan, pa je na osnovu shodne primene člana 130. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, doneo takav zaključak. U pouci o pravnom leku je navedeno da protiv tog zaključka pravni lek nije dozvoljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih , podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – Autentično tumačenje i 113/17 – Autentično tumačenje) (u daljem tekstu: ZIO) je propisano: da ako izvršni dužnik ne ispuni obavezu na činjenje, nečinjenje ili trpljenje utvrđenu izvršnom ispravom, sud može u izvršnom postupku, na predlog poverioca kao izvršnog poverioca, da naloži izvršnom dužniku da u roku od osam dana ispuni svoju obavezu (naknadni rok) i izrekne mu da, ako obavezu ne ispuni u naknadnom roku, plati izvršnom poveriocu određeni iznos novca za svaki dan zadocnjenja ili neku drugu jedinicu vremena (sudski penali), za raspon vremena od isteka naknadnog roka pa dok izvršni poverilac ne podnese predlog za izvršenje izvršne isprave (stav 1.), da naknadni rok počinje da teče od dana kada izvršni dužnik primi rešenje o izricanju sudskih penala, a prigovor ne utiče na tok roka (stav 2.) (član 340.); da obaveza da se plate sudski penali prestaje kad izvršni dužnik ispuni obavezu ili kad izvršni poverilac podnese predlog za izvršenje izvršne isprave kojom je utvrđena nenovčana obaveza izvršnog dužnika (član 341. stav 4); da sud koji je izrekao sudske penale donosi, na predlog izvršnog poverioca i u istom izvršnom postupku, rešenje o izvršenju rešenja o izrečenim sudskim penalima, pre njegove pravnosnažnosti, da protiv rešenja o izvršenju dozvoljen je prigovor (član 342.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da kad dužnik ne izvrši o roku neku svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom odlukom, sud može, na traženje poverioca, odrediti dužniku naknadni primeren rok i izreći, a u cilju uticanja na dužnika i nezavisno od svake štete, da će dužnik, ako ne izvrši svoju obavezu u tom roku, biti dužan isplatiti poveriocu izvesnu svotu novca za svaki dan zadocnjenja, ili za koju drugu jedinicu vremena, počev od isteka tog roka, da kad dužnik naknadno ispuni obavezu, sud može smanjiti tako određenu svotu, vodeći računa o svrsi zbog koje je naredio njeno plaćanje (član 294.).

5. Analizirajući osporeni akt sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosi oci ustavne žalbe smatra ju da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Osnovni sud proizvoljno primenio odredbe procesnog zakona, okončavši izvršni postupak, u situaciji kada za to nije bio zakonskih uslova.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4231/2016 od 20. septembra 2017. godine).

Ustavni sud podseća da su podnosi oci ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne i izvršne presude podneli predlog izvršnom sudu radi donošenja rešenj a o sudskim penalima. Izvršni sud je rešenjem naložio izvršnom dužniku da ispuni svoju obavezu utvrđenu izvršnom ispravom (presudom) u roku od osam dana od dana prijema tog rešenja, dok je stavom drugim propisao da ukoliko izvršni dužnik ne ispuni svoju obavezu u datom roku, dužan je da izvršnim poveriocima plaća po 1.000 dinara za svaki dan zadocnjenja za period od isteka roka, pa do podnošenja predloga za izvršenje izvršne isprave. Iz izloženog sledi da su se podnosioci ustavne žalbe , slobodni u svom izboru, umesto podnošenja predloga za izvršenje, opredelili da podnesu predlog za donošenje rešenja o sudskim penalima, sa namerom da primora ju dužnik a da ispuni obavezu nametnut u izvršnom ispravom. Što se tiče samog instituta sudskih penala, njegov materijalnopravni aspekt je regulisan odredbama člana 294. ZOO, kojima su određeni uslovi za njegovu primenu i koji moraju biti kumulativno ispunjeni, dok je procesnopravni aspekt regulisan odredbama čl. 339. do 342. ZIO.

Ustavni sud ukazuje da se, u konkretnom slučaju , kao ključno postavlja pitanje do kada je izvršni dužnik dužan da plaća sudske penale. Navedena odredba člana 294. stav 1. ZOO daje odgovor pitanje od kog momenta je dužnik dužan da plaća sudske penale, a to je – od isteka naknadnog primerenog roka (za izvršenje obaveze) , ali ne propisuje do kada je dužnik dužan da ih plaća. Međutim, kako se svrha prinudnog izvršenja sastoji u tome da se faktičko stanje na terenu upodobi sa pravnim stanjem utvrđenim izvršn om ispravom, to se kao logičan zaključak nameće da dužnik plaća sudske penale sve do momenta dok dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu utvrđenu izvršnom ispravom, kao što to uostalom propisuje odredba člana 341. stav 4. ZIO. Pored toga, istom odredbom je propisano i da obaveza plaćanja sudski h penal a prestaje kad a poverilac podnese predlog za izvršenje izvršne isprave kojom je utvrđena nen ovčana obaveza dužnika. Drugim rečima, kada se poverilac opredeli za svoje primarno pravo i podnese predlog za izvršenje odluke na kojoj zasniva svoje pravo, od tog momenta njegovo pravo na sudske penale prestaje , a ukoliko su bili određeni , oni se više ne obračunavaju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, za Ustavni sud je, sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, sporno to što je izvršni sud uzeo, kao (trenutak) osnov prestanka prava na sudske penale , činjenicu da podnosioci nisu podneli predlog za donošenje rešenja o izvršenju izrečenih sudski h penala . Ovakav zaključak se ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiv, jer iz sadržine navedenih odredaba ZIO i ZOO, ne proizlazi obaveza izvršnog poverioca da uopšte podnese takav predlog, niti je bilo gde propisano da će ukoliko to ne uradi, sud obustaviti, odnosno okončati izvršni postupak. Ustavni sud stoga ocenjuje da se, u situaciji kada dužnik nije ispunio svoju obavezu utvrđenu izvršnom ispravom , niti su podnosioci ustavne žalbe podneli predlog za izvršenje iste, zaključak Osnovnog suda da je postupak radi izricanja sudskih penala okončan iskazuje kao proizvoljan, zbog toga što nije utemeljen , niti u normama procesnog prava , niti u normama relevantnog materijalnog prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim zaključkom Osnovnog suda u Vrbasu I. 231/2017 od 18. juna 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio označeni zaključak.

7. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica poništajem osporenog akta , Ustavni sud nije posebno razmatrao da li je došlo do povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom čl ana 36. stav 2. Ustava.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti