Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosio na meritum odluke o isplati terenskog dodatka je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. V. iz sela J. kod Kline, M. V. iz Pančeva i D. S. iz V. kod Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. V, M. V. i D. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P 1. 1265/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1097/05) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. V, M. V. i D. S. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014 . godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. V. iz sela J. kod Kline i M. V. iz Pančeva, koje zastupa punomoćnik D. N, advokat iz Smederevske Palanke, kao i D. S. iz V. kod Smederevske Palanke, su 3. decembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i načela da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu i zakonu iz člana 145. stav 2. Ustava kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 1265/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su 26. septembra 2005. godine podneli pojedinačne tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog „G.“ a.d. iz Velike Plane, radi isplate terenskog dodatka i tužbe su zatim spojene radi jednovremenog odlučivanja; da je presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1265/10 od 4. aprila 2012. godine usvojen tužbeni zahtev, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, čime je postupak pravnosnažno okončan posle više od devet godina, te im je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje kao i pravo na sudsku odluku zasnovanu na Ustavu i zakonu jer je dato pravo tuženom da terenski dodatak obračunava po svom Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, a što je u znatno manjem iznosu od visine terenskog dodatka utvrđenog članom 30a Opšteg kolektivnog ugovora.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1265/10 od 4. aprila 2012. godine.

Zahtevali su naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 1265/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i drugi tužioci su 26. septembra 2005. godine podneli pojedinačne tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog „G.“ a.d. iz Velike Plane, radi isplate terenskog dodatka za period od avgusta 2002. do jula 2005. godine.

Tužba N. V. je zavedena pod brojem P. 1101/05, tužba M. V. pod brojem P. 1099/05, a tužba D. S. pod brojem P. 1102/05.

Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 30. septembra 2005. godine podnete tužbe su spojene predmetu P. 1097/05 radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 1097/05.

Pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani bilo je održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, saslušan je sudski veštak i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok pet ročišta nije bilo održano, i to četiri iz procesnih razloga, a jedno jer veštak nije dostavio svoj nalaz.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1097/05 od 9. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se tuženi obaveže da im na ime terenskog dodatka isplati pojedinačno određene mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da uplati doprinose Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih i tužioci su obavezani da tuženom solidarno isplate troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3113/10 od 13. maja 2010. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda tako što je tuženi obavezan da tužiocima na ime terenskog dodatka isplati pojedinačno određene mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, na način određen u izreci presude, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet je upućen Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani na ponovno suđenje.

Tuženi je 20. septembra 2010. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, prema članu 395. Zakona o parničnom postupku i Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 630/11 od 5. oktobra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani predmet je dobio broj P1. 1265/10 i pred tim sudom su održana dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1265/10 od 4. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca D. D. povučena; u stavovima drugom i trećem izreke delimično je usvojen a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca Z.J; u stavu četvrtom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca M. V. i obavezan je tuženi da mu na ime terenskog dodatka isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom bliže označene u izreci; u stavu petom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca M. V. da se obaveže tuženi da mu na ime terenskog dodatka isplati za 2004. godinu za oktobar mesec iznos od 9.542,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu šestom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca M. P; u stavu sedmom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca N. V. i obavezan je tuženi da mu na ime terenskog dodatka isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu osmom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca D. S. i obavezan je tuženi da mu na ime terenskog dodatka isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu devetom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da izvrši uplatu doprinosa Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih, Filijala Smederevo; u stavu desetom izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime nužnih parničnih troškova isplati iznos od po 66.500,00 dinara.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1265/10 od 1. juna 2012. godine ispravljena je navedena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014, u stavu prvom izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stavova drugog, četvrtog, šestog, sedmog i osmog njene izreke, koji se odnosi na isplatu na ime terenskog dodatka za maj mesec 2004. godine, sa kamatom i stav deseti izreke i u tom delu žalba tuženog je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stavova drugog, četvrtog, šestog, sedmog i osmog izreke i odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi za isplatu terenskog dodatka za periode od juna 2004. do jula 2005. godine; u stavu trećem izreke obavezani su tužioci da tuženom isplate iznos od 181.000,00 dinara na ime troškova postupka po žalbi; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tuženog da mu tužioci plate troškove na ime takse za žalbu i odluku.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog, da su obavljali rad na terenu i da im je za sporni period isplaćen terenski dodatak na osnovu Pravilnika tuženog o uslovima rada radnika na terenu i na montaži do potpisivanja Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a nakon toga po osnovu Pojedinačnog kolektivnog ugovora i njegovog aneksa; da dosuđeni iznosi predstavljaju pozitivnu razliku naknade za terenski dodatak između isplaćenog iznosa i iznosa obračunatih prema odredbi člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke pravilno primenio materijalno pravo, dok je u preinačenom delu ožalbene presude na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je presuda u tom delu preinačena i odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude; da kako je Aneks br. 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora zaključen 26. maja 2004. godine, pravilno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilaca u pogledu isplate manje isplaćenog terenskog dodatka za maj mesec 2004. godine, s obzirom na to da je za ovaj period bila merodavna odredba člana 30a tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 22/97...31/2000), jer nije bio donet Aneks broj 1, te je normativni osnov za to sadržan u odredbi člana 109. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog, prema kojoj zaposlenom pripadaju troškovi boravka na terenu (terenski dodatak) u visini koju utvrdi poslodavac, a koja će se urediti aneksom uz ovaj ugovor; da kako je Aneks donet 26. maja 2004. godine, sa momentom njegovog stupanja na snagu danom potpisivanja, stekli su se uslovi za primenu njegovih normi o terenskom dodatku ali ne i pre tog datuma; da je tuženi tužiocima isplatio terenski dodatak u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pa time i ovim aneksom, pa nema osnova za primenu odredbe člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora, a za period potraživanja tužilaca u delu u kome je preinačena pobijana presuda i odbijeni njihovi tužbeni zahtevi; da prema odredbi člana 8. Zakona o radu, kolektivni ugovor i pravilnik o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava i utvrđuju nepovoljniji uslovi od prava i uslova utvrđenih zakonom; da kako je tuženi tužiocima obračunao i isplatio terenski dodatak za ovaj period potraživanja u skladu sa Aneksom Kolektivnog ugovora kod poslodavca, u celosti je ispunio i svoju obavezu prema tužiocima, zbog čega je pobijana presuda u tom delu preinačena, a tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 145. stav 2. Ustava utvrđeno je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.)

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao do 23. marta 2005. godine, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu; da zaradu, u smislu stava 1 ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89 ovog zakona i drugih primanja iz člana 90 stav 1 ovog zakona (član 81. st. 1, 2. i 3.). Odredbom člana 89. stav 1. istog zakona bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i za vreme provedeno na službenom putu u zemlji, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, a članom 90. stav 3. istog zakona, da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo i na druga primanja.

Prema odredbi člana 118. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05), koji je stupio na snagu 23. marta 2005. godine, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade.

Prema odredbi člana 109. stav 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 26. septembra 2002. godine, zaposlenom pripadaju troškovi boravka na terenu (terenski dodatak) u visini koju utvrdi poslodavac, a koja će se urediti aneksom uz ovaj ugovor. Odredbama čl. 3-6. Aneksa broj 1 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 26. maja 2004. godine propisano je da se zaposlenom, koji je zasnovao radni odnos za rad na gradilištu, obezbeđuje, ukoliko za to postoje mogućnosti, smeštaj, ishrana, kao i naknada za rad na gradilištu, da ta naknada zavisi i od udaljenosti gradilišta od sedišta firme, odnosno Velike Plane, prema tabeli, i da upravni odbor donosi odluku o visini osnovice naknade za rad na gradilištu za određeni vremenski period.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbi 26. septembra 2005. godine, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao skoro devet godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi drugostepeni sud pred kojim je prvi žalbeni postupak trajao dve i po godine. Ustavni sud konstatuje da su ostali postupajući sudovi delotvorno postupali. Tako je prva prvostepena odluka doneta nakon dve i po godine od podnete tužbe a u ponovnom prvostepenom postupku taj sud je odlučio za dve godine, dok je drugostepeni postupak kojim je pravnosnažno okončan postupak trajao oko dve godine. Međutim, za ukupno trajanje postupka od skoro devet godina nema bilo kakvog opravdanja te navedena dužina trajanja postupka predstavlja njegovo nerazumno trajanje.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen, imajući u vidu da je odlučivano o više tužbenih zahteva više tužilaca.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca i da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja postupka, kao i da su imali legitiman interes da sud u primerenom roku okonča predmetnu parnicu koju su vodili u svojstvu tužilaca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 1265/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 1097/05), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. Analizirajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014. godine sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje su u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu terenskog dodatka odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosilaca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je tuženi podnosiocima isplatio terenski dodatak u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, i Aneksom, za sporni period potraživanja od juna 2004. do maja 2005. godine, odnosno za period posle stupanja na snagu Aneksa. Naime, donošenjem Aneksa broj 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 26. maja 2004. godine, regulisano je pitanje načina i visine obračuna terenskog dodatka, po kome su utvrđeni kriterijumi i merila utvrđivanja terenskog dodatka, te je podnosiocima terenski dodatak isplaćen na osnovu tog aneksa, imajući u vidu da su se njegovim stupanjem na snagu stekli uslovi za primenu odredbe člana 109. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog, kojim je propisano da zaposlenom pripadaju troškovi boravka na terenu u visini koju utvrdi poslodavac, a koja će se urediti aneksom uz ovaj ugovor.

Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da je Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog, sa Aneksom, tuženi uredio način i visinu isplate terenskog dodatka, a na osnovu zakonskog ovlašćenja, i s obzirom na činjenično utvrđenje da su podnosioci, kao zaposleni, imali od strane tuženog, kao poslodavca, obezbeđen smeštaj i ishranu za vreme rada, kao i na terenu obezbeđen prevoz vozilima tuženog za odlazak i dolazak sa terena, uz topli obrok, kao i da je tuženi za ovaj period obračunavao i isplatio terenski dodatak u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, i Aneksom, pa samim tim nema osnova za primenu odredbe člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora za period potraživanja tužilaca od juna 2004. do maja 2005. godine. U vezi navoda podnosioca da se Aneksom Kolektivnog ugovora kod poslodavca zaposlenom daju manja prava od prava utvrđenih Opštim kolektivnim ugovorom, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 118. tačka 4. Zakona o radu, za određivanje vrednosti naknade troškova za rad i boravak na terenu merodavno da li je poslodavac zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu ili se o tome ne radi, kao i uslovi propisani opštim aktom, dok član 30a Opšteg kolektivnog ugovora ne pravi razliku polazeći od ovih elemenata, ni razliku na okolnost vrste gradilišta sa stanovišta njegove udaljenosti od sedišta poslodavca, koju je napravila norma Aneksa, te samim tim odredba člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora nije povoljnija za zaposlenog od naznačenih normi Aneksa Kolektivnog ugovora kod poslodavca.

Dakle, stav drugostepenog Suda u osporenoj presudi je obrazložen na ustavnopravno prihvatljiv način, a što u potpunosti prihvata i ovaj sud.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, prvi deo, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4806/12 od 4. juna 2014. godine.

U vezi navoda o povredi člana 145. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da se odredbom člana 145. stav 2. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje sudske vlasti u jedinstvenom pravnom poretku. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do povrede tog načela, navodi o učinjenoj povredi moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode na osnovu nekog ličnog svojstva, isto u konkretnom slučaju nije utvrđeno.

Stoga je u drugom delu tačke 3. izreke ustavna žalba u odnosnom delu odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.