Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, dok je zahtev za troškove odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7476/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo P. D . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. D . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 26. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7476/18.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnica u sporu za raskid ugovora o zakupu stana i predaju stana u posed podnosiocu, koji je dokazao da je vlasnik nepokretnosti, trajala 12 godina , što predstavlja očiglednu povred u na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinar a, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7476/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. maja 2007. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog T. K . iz Beograda , radi raskida ugovora o zakupu stana i predaje stana u posed. Predmet je zaveden pod brojem P. 4625/07.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 21. avgusta 2007. godine. Pripremno ročište je održano 13. septembra 2007. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet nisu održana . Jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu, jedno zbog dojave o podmetnutoj bombi u zgradi suda , jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije , dva zbog neurednog pozivanja parničnih stranaka. Vremenski interval između ročišta kretao se od dva do četiri meseca. Nakon što je utvrđeno da tuženi nije dostupan na adresi iz tužbe (ročište od 22. juna 2009. godine), njegovo pozivanje za glavnu raspravu , u ovoj fazi postupka , vršen o je preko oglasne table suda.

Na ročištu održanom 12. septembra 2008. godine doneto je rešenje kojim se tužba smatra povučenom, jer se uredno pozvane parnične stranke nisu pojavile na ročištu. Međutim, kako je već istog dana utvrđeno da punomoćnik tužioca nije kriv za propuštanje ročišta ( neadekvatna prozivka stranaka u čekaonici sud a), dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje rešenjem od 11. novembra 2008. godine.

U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje tri svedoka, kao i tužioca u svojstvu parnične stranke. Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dodeljen mu je broj P. 5665/10. Glavna rasprava je zaključena 4. juna 2010. godine.

Presudom Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 5665/10 od 4. juna 20 10. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca.

Tuženi je 30. septembra 20 10. godine izjavio žalbu . Podneskom od 12. oktobra 2010. godine, M. Đ, kao treće lice, zatražio je da stupi u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog, sa tvrd njom da su on i tuženi suvlasnici spornog stana, te da su ugovor o kupoprodaji stana , kao i pobijani ugovor o zakupu, koje je tuženi zaključio sa tužiocem, ništavi.

Spisi parničnog predmeta su početkom februara 2011. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž. 416/11 od 7. novembra 2011. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu, kako bi se odlučilo o zahtevu za mešanje u parnicu. Prvostepeni sud je rešenjem od 12. januara 2012. godine priznao M. Đ . svojstvo umešača na strani tuženog. On je 24. januara 2012. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude.

Predmet je Apelacionom sudu u Beogradu ponovo prosleđen 26. jula 2012. godine. Rešenjem Gž. 5200/12 od 12. oktobra 2012. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P. 21102/12.

Nakon četiri održana ročišta (20. novembar 2012. godine, 20. februar, 26. april i 16. septembar 2013. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužioca i umešača, te izvršen uvid u tri predmeta istog suda, doneto je rešenje od 25. septembra 2013. godine, kojim je postupak prekinut do okončanja parnice u predmetu P. 19826/13, pokrenute po tužbi tuženog i umešača, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji predmetnog stana.

Predlog tužioca za nastavak postupka od 31. oktobra 2013. godine usvojen je rešenjem od 28. novembra 2013. godine. Postupajući po žalbi umešača, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1594/14 od 19. septembra 2014. godine ukinuo odluku o nastavku postupka, konstatujući da prvostepeni sud nije prethodno izvršio uvid u spise predmeta zbog kojeg je prekid određen.

Nakon što je konstatovao da je parnica u predmetu P. 19826/13 pravnosnažno okončana „odlukom Višeg suda u Jagodini od 17. jula 2015. godine“, prvostepeni sud je rešenjem od 27. novembra 2015. godine odredio nastavak postupka. Žalba tuženog odbijena je kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 731/17 od 3. avgusta 2017. godine. Spisi parničnog predmeta su u drugostepenom sudu bili u periodu od 15. aprila 2016. do 7. avgusta 2017. godine.

Postupak je nastavljen pod brojem P. 17175/17. Ročište je zakazano za 25. decembar 2017. godine, ali uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka nisu pristupili, te je doneto rešenje kojiim se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca je 28. decembra 2017. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je kao razlog propuštanja naveo zdravstveni problem. Rešenjem od 7. februara 2018. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P. 7476/18.

Umešač je podneskom od 7. marta 2018. godine obavestio sud da nema više pravni interes za učestvovanje u parnici. Tužilac je u podnesku od 29. marta 2018. godine istakao da se ne protivi istupanj u umešača iz parnice. Na ročištu održanom 3. jula 2018. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7476/18 od 3. jula 2018. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca.

Tuženi je 24. septembra 2018. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 9. oktobra 2018. godine.

Spisi praničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 21. novembra 2018. godine. Rešenjem Gž. 9401/18 od 21. decembra 2018. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka, tačnije, kako bi se pobijana presuda dostavila umešaču, imajući u vidu da nije odlučeno o njegovom istupanju iz parnice.

Nakon što je postupio po navedenom nalogu, prvostepeni sud je 8. aprila 2019. godine predmet ponovo prosledio Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Gž. 3438/19 od 13. juna 2019. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke kojom je usvojen tužbeni zahtev za raskid ugovora o zakupu, a preinačena u delu kojim je odlučeno o predaji stana u posed, tako što je taj tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18 ), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5665/10 od 4. juna 2010. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 30. maja 2007. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 3438/19 od 13. juna 2019. godine.

Iz napred iznetog sledi da je osporeni parnični postupak trajao 1 2 godina . Napred izneto, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvanaestogodišnje trajanje postupka u sporu za raskid ugovora o zakupu i predaju nepokretnosti u posed ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efik asnosti prvostepenog suda. Činjenice da je za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz saslušanj em petoro lica (troje svedoka, tužioca kao parnične stranke i umešača) i izvršen uvid u tri sudska predmeta, da su oba žalben a postup ka nepotrebno produžen a zbog propusta prvostepenog suda da odluči o zahtevima umešača (prvi put da stupi u parnicu, a drugi put da iz nje istupi), da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskom intervalu od dva do pet meseci, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupao efikasno i ažurno . Pored navedenog, Ustavni sud ima u vidu i da je Viši sud u Beogradu o žalbi protiv rešenja o nastavku postupka odlučivao skoro godinu i po dana, uprkos tome što se prvostepeni sud jasno osvedočio da je parnica zbog koje je prekid određen okončana.

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari činjenic u da se postupak nalazio u prekidu do okončanja parnice u predmetu P. 19826/13. Taj period se ne može staviti na teret postupajućem sudu, ali samo do 17. jula 2015. godine, kada je, prema stanju u spisima, ta parnica okončana. Pored toga, Ustavni sud konstatuje i da je postupak dodatno produžen za oko tri meseca, jer je punomoćnik podnosioca propustio ročište za glavnu raspravu, što je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom .

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tačk i 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, period u kome se isti nalazio u opravdanom prekidu i utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti