Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo, jer je Vrhovni sud Srbije neosnovano odbacio reviziju podnosioca. Sud je pogrešno uzeo početnu vrednost spora, ignorišući zakonito povećanje, i time uskratio meritorno odlučivanje o reviziji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Mandžukovića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Mandžukovića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine i određuje se da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1079/06 od 6. februara 2008. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Mandžukovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 155/04.

4. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Mandžukovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 5. decembra 2005. godine, rešenja Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 18. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1079/06 od 6. februara 2008. godine, kao i protiv „postupanja Opštinskog suda u Smederevu u pogledu dostavljanja odluka“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Mandžuković iz Smedereva podneo je 20. januara 2009. godine, preko punomoćnika Tatjane Vasović, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 5. decembra 2005. godine, rešenja Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 18. januara 2006. godine, presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1079/06 od 6. februara 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine, kao i protiv „postupanja Opštinskog suda u Smederevu u pogledu dostavljanja odluka“, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na obaveštenost, prava na imovinu i prava na zaštitu deteta od ekonomskog iskorišćavanja, zajemčenih čl, 32, 36, 51, 58. i 64. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena revizija ovde podnosioca ustane žalbe, jer je u tužbi bila označena vrednost spora od 6.000 dinara, iako je, na zahtev suda koji tu vrednost nije prihvatio, podnosilac na prvom ročištu pre početka raspravljanja povećao vrednost spora na 300.100 dinara, što je u tom momentu predstavljalo mogućnost za izjavljivanje revizije i njenu dozvoljenost, te je, s obzirom na to da je Vrhovni sud neosnovano odbacio reviziju, podnosiocu navedenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Podnosilac je naveo da mu je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je tužbu podneo 17. februara 2004. godine, da je između ročišta proticalo i po pet do šest meseci, a da je postupak pred okružnim sudom trajao dve godine. Takođe je navedeno da u toku označenog parničnog postupka sud nije prihvatio ni jednu činjenicu niti dokaz koji je on kao tužilac izneo, te da su mu osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Smederevu i drugostepenom presudom Okružnog suda u Smederevu povređena prava na pravično suđenje, na imovinu i pravo deteta, zajemčena čl. 32, 58. i 64. Ustava. U pogledu istaknute povrede prava na obaveštenost, zajemečenog članom 51. Ustava, podnosilac je naveo da mu je prvostepeni sud povredio navedeno pravo time što je odbio da mu lično uruči revizijsku odluku, jer je podnosilac „angažovao advokata samo za sačinjavanje i potpisivanje revizije, ali ne i za prijem odluke po reviziji“. Od Ustavnog suda je traženo da osporene odluke poništi i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili da tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe usvoji u celini, uz naknadu troškova postupka i da donese odluku kojom mu se priznaje pravo na naknadu štete zbog navedenih ljudskih prava, kao i naknadu troškova u postupku pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04, kao i u svu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. februara 2004. godine kao tužilac podneo Opštinskom sudu u Smederevu tužbu protiv tuženih Ljubomira Mandžukovića, Radmile Milentijević i Živke Janković, kojom je tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik određenih katastarskih parcela, što su tuženi dužni da priznaju i trpe, kao i da ih predaju tužiocu u „svojinu“ i državinu, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 155/04.

Opštinski sud u Smederevu je 23. februara 2004. godine doneo rešenje P. 155/04, kojim je tužiocu vratio primerak tužbe i naložio mu da istu uredi tako što će, između ostalog, označiti vrednost predmeta spora i da uređenu tužbu vrati sudu u roku od sedam dana od dostavljanja tog rešenja, uz napomenu da će se ukoliko ne vrati tužbu smatrati da je ista povučena, a ukoliko ponovo dostavi neurednu tužbu – tužba biti odbačena.

Postupajući po nalogu suda, tužilac je 3. marta 2004. godine dostavio tužbu, u kojoj je kao vrednost spora označio iznos od 6.000 dinara.

Pripremno ročište u ovom predmetu održano je 6. maja 2004. godine. Na ovom ročištu, pre izjašnjenja o tužbi i tužbenom zahtevu, tužilac je izjavio da kao vrednost predmeta spora označava iznos od 300.100 dinara.

U toku prvostepenog postupka održano je četiri ročišta za glavnu raspravu, dok su dva odložena. Na održanim ročištima izveden je dokazni postupak, u okviru koga su saslušani svedoci i parnične stranke i pročitani su pismeni dokazi koji su dostavljeni sudu. Glavna rasprava zaključena je 5. decembra 2005. godine.

Opštinski sud u Smederevu je 5. decembra 2005. godine doneo osporenu presudu P. 155/04, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, dok je 18. januara 2006. godine doneo osporeno rešenje P. 155/04, kojim je odbio zahtev tužioca za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi u označenom parničnom postupku. U uvodnom delu ovih odluka navedeno je da je vrednost predmeta spora 300.100 dinara.

Protiv navedenih akata Opštinskog suda u Smederevu, tužilac je 6. februara 2006. godine izjavio žalbu. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Smederevu doneo je osporenu presudu Gž. 1079/06 od 6. februara 2008. godine, kojom je navedene žalbe tužioca odbio kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 5. decembra 2005. godine i rešenje istog suda P. 155/04 od 18. januara 2006. godine. Tužilac je protiv navedene presude Okružnog suda u Smederevu izjavio reviziju 17. marta 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tužioca, osporenim rešenjem Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može izjaviti. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da je predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari nenovčano potraživanje; da je tužba podneta 17. februara 2004. godine, ali da u tužbi nije bila označena vrednost predmeta spora; da je, postupajući po rešenju prvostepenog suda od 23. februara 2004. godine, kojim je naloženo tužiocu da uredi tužbu tako što će navesti vrednost predmeta spora, tužilac podneskom od 3. marta 2004. godine označio vrednost premeta spora od 6.000 dinara; da je označena vrednost spora od 6.000 dinara ispod zakonom propisanog limita za dozvoljenost revizije (300.000 dinara); da iako je tužilac na ročištu za glavnu raspravu održanom 6. maja 2004. godine označio vrednost spora u iznosu od 300.100 dinara, ta promena vrednosti nije relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije, jer nije izvršena prema članu 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da je kao vrednost premeta spora za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna ona vrednost koju je tužilac opredelio u podnesku od 3. marta 2004. godine, jer je ista izvršena u skladu sa članom 40. Zakona o parničnom postupku, pa se docnije nije mogla menjati.

Nakon donošenja prvostepene presude, Opštinski sud u Smederevu naložio je tužiocu da plati taksu za tužbu u iznosu od 11.002 dinara i na presudu u iznosu od 12.502 dinara.

Tužiocu je više puta (17. decembra 2008. godine; 11. avgusta 2009. godine) slata opomena za plaćanje sudske takse za reviziju u iznosu od 2.600 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 3.900 dinara.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 65. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažene odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Zakonom o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja označenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, stim da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, kao i da će sud u tom slučaju, ako je tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 40.); da sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 300.000 novih dinara (član 43. stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara, kao i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. st. 2. i 3.).

Zakonom o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 i 29/04), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, odnosno donošenja prvostepene presude, u delu Taksene tarife, u tarifnom broju 1. u trećoj alineji stava (1) bilo je propisano da se, između ostalog, za tužbu, kada je vrednost predmeta spora od 100.000 do 500.000 dinara, plaća taksa u visini 5.000 dinara uvećana za 2 % od vrednosti predmeta spora, dok je tarifnim brojem 2. bilo propisano da se za prvostepenu presudu plaća prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1, s tim što je izmenama ovog zakona objavljenim u „Službenom glasniku RS“, broj 61/05, iznos od 5.000 dinara, zamenjen iznosom od 6.500 dinara.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta citiranih odredaba ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koji je u konkretnom slučaju merodavan, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije odbacio reviziju koju je izjavio ovde podnosilac ustavne žalbe, s pozivom na odredbu člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što je u tužbi kao vrednost predmeta spora označen iznos od 6.000 dinara, iako je na pripremnom ročištu tužilac kao vrednost predmeta spora označio iznos od 300.100 dinara, smatrajući da ta promena nije relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije, jer nije izvršena saglasno članu 40. stav 3. navedenog Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije obrazloženje osporenog rešenja nije zasnovao na ustavnopravno prihvaljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, prema stanovištu Ustavnog suda, odredba člana 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku predstavlja samo ovlašćenje parničnom sudu da u slučajevima kada od vrednosti predmeta spora zavisi stvarna nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije, a tužilac je očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, brzo i na pogodan način proveri tačnost označene vrednosti predmeta spora, s tim da ovu radnju sud može da preduzme najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako ono nije održano - na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari. Dakle, ako bi parnični sud u zakonom utvrđenom roku utvrdio da je vrednost predmeta spora suviše visoko ili nisko određena, sud bi odluku o stvarnoj nadležnosti i sastavu suda doneo u odnosu na vrednost predmeta spora koju je sam utvrdio, bez obzira na onu vrednost koja je naznačena u tužbi, a isto pravilo bi se onda moralo primeniti kada je u pitanju rok za utvrđivanje vrednosti predmeta spora, odnosno, za ocenu ispunjenosti uslova za izjavljivanje revizije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prihvatio novooznačenu vrednost predmeta spora koju je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izvršio na pripremnom ročištu, te je u uvodu presude P. 155/04 od 5. decembra 2005. godine i rešenja P. 155/04 od 18. januara 2006. godine naveo da je vrednost predmeta spora 300.100 dinara. Samim označavanjem vrednosti predmeta spora od 300.100 dinara, sud je ukazao parničnim strankama na mogućnost izjavljivanja revizije. Takođe, prvostepeni sud je i odredio taksu za tužbu i presudu u skladu sa novooznačenom vrednosti predmeta spora

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je tužbenim zahtevom osim utvrđivanja prava svojine, tražena i predaja određenih nepokretnosti. S obzirom na to, Vrhovni suda Srbije je dozvoljenost revizije trebalo da ceni i saglasno odredbi člana 382. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a što taj sud nije učinio u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine u situaciji kada je revizija odbačena, iako je o njoj trebalo meritorno odlučivati, suštinski povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Naime, Ustavni sud je stanovišta da se pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnopravnom smislu kroz mogućnost njihovog izjavljivanja, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, odnosno da nadležan sud oceni sve relevantne navode revizije i pravično raspravi i odluči o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud doneo novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije argumentovao svoj navod da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, pa stoga Sud nije ni vršio ocenu tog navoda.

6. S obzirom na to da će Vrhovni kasacioni sud kao sud najviše instance tek zauzeti pravni stav o osnovanosti revizije podnosioca ustavne žalbe, tj. da će ispitati da li su postupajući sudovi u predmetnom parničnom postupku pravilno primenili materijalno pravo, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 5. decembra 2005. godine, rešenje Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 18. januara 2006. godine i presuda Okružnog suda u Smederevu Gž. 1079/06 od 6. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava deteta, iz člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 64. stav 3. Ustava preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavom sud, u ovom delu odbacio, kao u tački 4. izreke.

7. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu – 17. februara 2004. godine i da je predmetni parnični postupak okončan donošenjem osporenog revizijskog rešenja – 21. oktobra 2008. godine, te da je ukupno trajao četiri godine i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja je u konkretnom slučaju otpočela podnošenjem tužbe 17. februara 2004. godine, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da je isti okončan u okviru roka za koji se ne može smatrati da nije razuman. Međutim, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa koji vode, odnosno koji su vodili postupak, kao i značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su postupci po tužbi za utvrđenje, posebno kada je u pitanju utvrđenje prava svojine na više nepokretnosti, postupci složenog činjeničnog stanja. Stoga je parnični sud morao da izvede veći broj dokaza, među kojima i dokaz saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka, kao i da izvrši uvid u veći broj pisanih dokumenata. S druge strane, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u označenom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od velikog značaja, s obzirom na to da se radilo o utvrđenju prava svojine na većem broju nepokretnosti.

S obzirom na navedeno, kao i činjenicu da su u predmetnom parničnom postupku prvostepena i drugostepena presuda, kao i odluka o vanrednom pravnom sredstvu doneti za manje od pet godina, Ustavni sud je saglasno svojim stavovima i praksi Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravno na suđenje u razumnom roku, te je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na obaveštenost zajemčenu članom 51. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o postojanju povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud, povodom navoda podnosioca da je „angažovao advokata za izjavljivanje i potpisivanje revizije, ali ne i za prijem odluke o reviziji“, te da je Opštinski sud u Smederevu bio dužan da odluku o reviziji dostavi podnosiocu ustavne žalbe, a ne njegovom advokatu, ukazuje na to da je odredbom člana 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da se dostavljanje kada stranka ima zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika vrši zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku. Ustavni sud konstatuje i da je, kako to proizlazi iz dopisa Opštinskog suda u Smederevu P. 155/04 od 21. maja 2009. godine, dva puta pokušana lična dostava osporenog revizijskog rešenja, ali da podnosilac nije bio zatečen u stanu, te je pismeno uručeno njegovom sinu.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević