Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog nedelotvornog postupanja suda po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti u izvršnom postupku. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak i odbija deo žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-870/2008
07.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Mišića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Mišića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu I. 1098/2002 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Zaječaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

4. Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Mišića izjavljena protiv “nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Mišić iz Zaječara je 23. jula 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv “nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je, kao pravno neuka stranka, preko Opštinskog suda u Zaječaru, Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv “nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”; da je od tada prošlo skoro dve godine, a Vrhovni sud nije pokrenuo postupak po zahtevu, niti je obavestio podnosioca o razlozima odugovlačenja. Smatra da “ceo sudski proces u ovom slučaju nije sproveden po Ustavu i zakonu kao deo šire političke diskriminacije kojoj su podnositelj sa porodicom, kao i ostali politički protivnici i neistomišljenici, podvrgnuti od “komunističkih” i njihovih naslednika “današnjih demokrata” i njihove revolucionarne vlasti od 1941-1944. i 1948. godine (Rezolucija IB), do danas”.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih Ustavom garantovanih prava, podnosiocu prizna pravo na materijalnu i nematerijalnu štetu i da donese privremenu meru obustave izvršenja akata i radnji u predmetu I. 1098/2002 Opštinskog suda u Zaječaru do pravnosnažnog okončanja ovog ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njenu dopunu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Miroslav Mišić iz Zaječara, ovde podnosilac ustavne žalbe, je preko Opštinskog suda u Zaječaru, 24. oktobra 2006. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv “nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”. Kako je od momenta podnošenja navedenog zahteva prošlo gotovo dve godine, a Vrhovni sud nije pokrenuo postupak po zahtevu, niti je obavestio podnosioca o razlozima nepokretanja postupka, Ustavnom sudu je 23. jula 2008. godine podneo ustavnu žalbu.

Dopisom od 18. novembra 2008. godine Ustavni sud se, na osnovu člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), obratio Vrhovnom sudu Srbije, sa molbom da obaveste ovaj sud, da li je i kako postupao Vrhovni sud povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, protiv “nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”, koji je podnosilac ustavne žalbe podneo Vrhovnom sudu Srbije preko Opštinskog suda u Zaječaru, 24. oktobra 2006. godine. Dopis Ustavnog suda je 18. novembra 2008. godine primljen u Vrhovnom sudu Srbije.

Povodom navedenog, Ustavnom sudu nije dostavljen nikakav odgovor.

Ustavni sud je 20. novembra 2008. godine, u cilju stvaranja pretpostavki za vođenje postupka, saglasno članu 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda, dostavio dopis podnosiocu ustavne žalbe kojim je tražio da obavesti Sud da li se obraćao Republičkom javnom tužilaštvu sa inicijativom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, kao i da dostavi dokaze kojima potvrđuje navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu načela zabrane diskriminacije. Podnosilac ustavne žalbe je 24. novembra 2008. godine dostavio Ustavnom sudu odgovor.

Tokom daljeg postupka, Ustavni sud se dopisom od 16. aprila 2010. godine obratio Osnovnom sudu u Zaječaru sa molbom da obaveste Ustavni sud da li je podnesak Miroslava Mišića Opštinski sud u Zaječaru prosledio Vrhovnom sudu Srbije, ili eventualno Republičkom javnom tužiocu, ako jeste – kada, ili je sam preduzeo neke radnje – kada i koje, da li u spisima predmeta koji je vođen pod brojem I. 1098/2002 ima bilo kakvih podataka da li je o podnesku odlučivano, tj. da li postoji rešenje o odbačaju i da li je stranka obaveštavana o nedostacima koje podnesak sadrži, o tome protiv kojih akata, na koji način i iz kojih razloga se može izjavljivati zahtev za zaštitu zakonitosti i sl. Uz dopis je dostavljena i kopija „zahteva za zaštitu zakonitosti“, priloženog uz ustavnu žalbu.

Osnovni sud u Zaječaru je obavestio Ustavni sud da su spisi predmeta I. 1098/2002 dostavljeni Ustavnom sudu, 15. jula 2008. godine. Povodom navedenog, Ustavni sud je obavestio Osnovni sud u Zaječaru da spisi predmeta I. 1098/2002 nisu mogli biti dostavljeni Ustavnom sudu 15. jula 2008. godine, pošto je ustavna žalba podneta 23. jula 2008. godine, što bi praktično značilo da su spisi predmeta dostavljeni pre nego što je ustavna žalba podneta Ustavnom sudu. Kako Ustavnom sudu nisu dostavljena potrebna obaveštenja, u dopisu je navedeno da će Ustavni sud razmatrati ustavnu žalbu prema navodima podnosioca i priloženoj dokumentaciji.

Ustavni sud se dopisom od 28. jula 2010. godine još jednom obratio i podnosiocu ustavne žalbe u cilju njegovog izjašnjenja da li se posle podnošenja ustavne žalbe, a povodom istog, još nekome pismeno obraćao, odnosno da li je primio neko obaveštenje. Podnosilac ustavne žalbe je 3. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu dostavio izjašnjenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 22. stav 1. Ustava jemči se pravo svakog na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. stav 3. Ustava zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) kojima je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3. stav 1.); da je u postupkuu izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno (član 14.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku iz razloga što dve godine nije odlučeno o „zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv nezakonitog rada i odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/02“, koji je 24. oktobra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Zaječaru, a naslovljen je „Vrhovnom sudu Srbije u Beogradu“; da Osnovni sud u Zaječaru nije dostavio spise predmeta I. 1098/2002, kao ni potrebna obaveštenja Ustavnom sudu povodom istog, ni nakon upozorenja da će Ustavni sud ustavnu žalbu razmatrati prema navodima podnosioca i priloženoj dokumentaciji; da se podnosilac ustavne žalbe izjasnio da se nakon podnošenja ustavne žalbe nije više nikom pismeno obraćao, niti je primio bilo kakvo obaveštenje u vezi sa podnetim zahtevom.

Na osnovu izloženog, ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskoj (izvršnoj) stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je pošao od toga da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa državne vlasti koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i opredeljuju da li je okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i nezakonitim postupanjem Osnovnog suda u Zaječaru povodom „zahteva za zaštitu zakonitosti protiv nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetu Už – 630/2008, kada je zbog sličnog postupanja Opštinskog suda u Majdanpeku u predmetu I. 23/05 utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Postupajući u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Osnovnom sudu u Zaječaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak u predmetu I. 1098/2002 okončao u najkraćem roku, kao i da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kako je odlučeno u tač. 2. i 3. izreke.

6. U oceni navoda ustavne žalbe sa stanovišta jemstava iz člana 22. Ustava, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbom člana 421. stav 2. ZPP je propisano da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona.

Odredbom člana 84. stav 2. ZPP je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Članom 401. stav 1. ZPP je propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a stavom 2. tačka 2) je propisano da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud.

Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe povodom podnetog „zahteva za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije, a protiv nezakonitog rada i nezakonite odluke Opštinskog suda u Zaječaru u izvršnom postupku I. 1098/2002”, nije povređeno ustavno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda u okviru kojeg je svakom zajemčeno pravo na sudsku zaštitu, iz člana 22. stav 1. Ustava.

Naime, u postupku pred sudom po vanrednim pravnim lekovima – reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti stranku mora zastupati advokat. Zastupanje stranaka po navedenim pravnim lekovima u sebi inkorporira i činjenicu da reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti samo advokat, kao i da je prisustvo advokata kao punomoćnika stranke obavezno od započinjanja postupka po vanrednom pravnom leku, tj. od trenutka kada se podnese zahtev nadležnom sudu.

Imajući u vidu rečeno i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti na način propisan Zakonom o parničnom postupku, odnosno, predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti nije podneo preko advokata, Ustavni sud nalazi da to ne može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, odnosno ustavnog načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda u okviru kojeg je svakom zajemčeno pravo na sudsku zaštitu.

Sud je u vođenom postupku ocenjivao i ustavnost odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) istog zakona, prema kome je revizija nedozvoljena ako je izjavljena od strane lica koje nije advokat, pa je pri tom utvrdio da se navedenim odredbama ne povređuju Ustavom zajemčena prava građana, jer se saglasno Ustavu, zakonom propisuje način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava i postupak pred sudovima, a ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi postupak pred sudom i način ostvarivanja sloboda i prava, obuhvata i ovlašćenje da se u okviru tog uređivanja propišu vrste pravnih lekova i način podnošenja tih pravnih lekova. Takvim zakonskim propisivanjem ne narušava se ustavna jednakost pred sudom, niti se ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u republici, u postupku po vanrdenim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo (videti Odluku Ustavnog suda IU – 181/2005 od 28. septembra 2006. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi ni dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavke da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u tački 4. izreke.

Kako je Ustavni sud povodom ustavne žalbe doneo konačnu odluku, zahtev za privremenu obustavu izvršenja osporenih akata i radnji je bespredmetan.

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti