Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Glavni uzrok je bila neefikasnost prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv revizijske odluke je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . z . r . U . N . S . „T . “ , u stečaju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z . r . U . N . S . „T . “, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2004/08 (ranije P. 5037/96), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z . r . U . N . S . „T . “ u stečaju iz N . S , podnela je, 13. novembra 2012. godine, preko stečajnog upravnika N . Š, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2004/08 i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao 16 godina, a u odnosu na osporeno revizijsko rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine, kojim je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4922/10 od 28. aprila 2010. godine, kojim je odbačena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepene presude, zato što je žalbu izjavilo neovlašćeno lice, da je „tužilac preko svog punomoćnika podneskom od 26. avgusta 2009. godine, dostavio samoinicijativno dokaze da je Č. N . opunomoćen od ovlašćenog lica tužioca...“, odnosno da ga je punomoćnik tužioca ovlastio za zastupanje tužioca u postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2004/08, pravo na naknadu štete i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, kao i da poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o reviziji protiv drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4922/10 od 28. aprila 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2004/08 (ranije P. 2714/99 i P. 4927/96) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih P. M, K. M. i D. M, svih iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 25.384,99 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 5037/96. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 27. juna 2001. godine. Do tada, sud je nekoliko puta nalagao tužiocu da dostavi tačne adrese tuženih, budući da se tužioci nisu nalazili na adresama iz tužbe. Tužilac je postupao prema nalozima suda, dostavljao adrese tuženih koje su mu bile poznate i predlagao da se dostava poziva tuženima izvrši putem njihovog radnog mesta. Podneskom od 9. novembra 1998. godine tužilac je obavestio sud da povlači tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda. Međutim, dostava se nije mogla izvršiti ni putem radnog mesta tuženih, pa je sud dopisom od 12. februara 2001. godine od SUP Novi Sad tražio tačnu adresu za prvotuženog, koja mu je dostavljena 23. februara 2001. godine. Sledeće ročište je održano 25. oktobra 2001. godine i tada je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na tužene drugog i trećeg reda, te da se postupak u odnosu na tužene drugog i trećeg reda obustavlja. Rešenjem P. 5037/96 od 5. februara 2002. godine obavezan je tužilac da tuženima drugog i trećeg reda naknadi parnične troškove. Tokom daljeg postupka sud je održao ročište 28. oktobra 2002. godine na kojem je, na predlog tužioca, određeno finansijsko veštačenje, a nakon toga ročište od 7. aprila 2004. godine na kojem je na predlog tužioca odredio prekid postupka (do obezbeđivanja sredstava od strane tužioca za troškove veštačenja). U međuvremenu, između ročišta održanog 28. oktobra 2002. godine i ročišta od 7. aprila 2004. godine, u periodu od godinu i po dana, sud je tri puta donosio rešenja o određivanju ličnosti veštaka, budući da je prvo određeni veštak odbio da veštači, a zatim je tužilac prigovorio na ličnost drugog određenog veštaka zbog troškova koje je veštak tražio za obavljanje veštačenja, nako čega je sud odredio novog veštaka.

Nastavak postupka određen je rešenjem P. 5037/96 od 22. decembra 2005. godine, pošto je tužilac to tražio podneskom od 23. novembra 2005. godine. Do donošenja prvostepene presude održana su još tri ročišta (30. maja, 26. septembra i 28. novembra 2008. godine). U periodu od oko dve i po godine, od kada je odredio nastavak postupka do zakazivanja ročišta za glavnu raspravu, sprovođen je postupak veštačenja, u kojem je izvršeno finansijsko veštačenje, dopunsko veštačenje, stranke su se izjasnile na nalaz i mišljenje veštaka, a veštak na primedbe stranaka, sud je saslušao veštaka i parnične stranke. Podnescima od 5. maja i 3. juna 2008. godine tužilac je postavio konačan tužbeni zahtev i prvi i drugi eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2004/08 od 28. novembra 2008. godine odbijeni su u celosti primarni tužbeni zahtev tužioca i oba eventualna tužbena zahteva tužioca i tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove.

Žalbu je protiv prvostepene presude u ime tužioca izjavio advokat Č. N.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4922/10 od 28. aprila 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2004/08 od 28. novembra 2008. godine, koju je u ime tužioca izjavio advokat Č. N, kao izjavljena od neovlašćenog lica, jer u spisima predmeta ne postoji punomoćje kojim tužilac ovlašćuje advokata Č . N . da ga zastupa u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je preko punomoćnika advokata Č. N . 17. juna 2010. godine izjavio reviziju protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 570/11 od 18. jula 2011. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu, preko Apelacionog suda u Novom Sadu, radi dopune postupka, koji su, nakon sprovedenih radnji od strane prvostepenog suda, ponovo vraćeni Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje o izjavljenoj reviziji.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4922/10 od 28. aprila 2010. godine i vraćeni spisi P. 2004/08 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi arhiviranja predmeta.

U obrazloženju revizijskog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4922/10 od 28. aprila 2010. godine odbačena kao nedozvoljena žalba izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2004/08 od 28. novembra 2008. godine, koju je u ime tužioca izjavio advokat Č. N; da je protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja tužilac blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je ispitujući pobijano rešenje u smislu člana 399. u vezi člana 412. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tužioca nije osnovana; da je pravilno pobijanim rešenjem primenom člana 373. stav 1. tačka 1) i člana 374. ZPP, odbačena kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude, koju je u njegovo ime izjavio advokat Č . N; da kako u spisima predmeta ne postoji punomoćje kojim tužilac ovlašćuje advokata Č . N . da ga zastupa u ovoj pravnoj stvari, žalba tužioca koju je u njegovo ime izjavio imenovani advokat je izjavljena od strane neovlašćenog lica i kao takva nedozvoljena; da prema punomoćju priloženom uz reviziju kojim tužilac 17. juna 2010. godine ovlašćuje advokata Č . N . za zastupanje u svim predmetima do okončanja postupka i koje važi od dana njegovog izdavanja, nema izjave o naknadnom odobrenju njegovih radnji preduzetih pre izdavanja punomoćja; da izjava stečajnog upravnika od 17. oktobra 2011. godine o priznanju i odobravanju preduzetih radnji u ovom postupku je bez dejstva u odnosu na izjavljenu reviziju, jer u vreme podnošenja revizije, stečaja nije ni bilo; da odredbama važećeg ZPP nije propisana dužnost suda da poziva stranku da se izjasni da li preduzete parnične radnje u njeno ime od strane advokata odobrava ili da poziva advokata da dostavi uredno punomoćje, te da se neosnovano revizijom ukazuje na taj propust suda; da su u konkretnom slučaju pravne posledice otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem nastupile nakon pravnosnažnosti i izjavljivanja revizije, te da nije bilo mesta donošenju rešenja o prekidu, nastavku postupka i oglašavanju Osnovnog suda u Novom Sadu stvarno nenadležnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, te da se stoga spisi predmeta vraćaju Osnovnom sudu u Novom Sadu radi arhiviranja.

Pismeni otpravak revizijskog rešenja je 12. oktobra 2012. godine dostavljen stečajnom upravniku.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 15 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 15 i po godina, što samo po sebi može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, sud je prvostepenu presudu (P. 2004/08 od 28. novembra 2008. godine) doneo nakon više od 12 godina od podnošenja tužbe. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je posle skoro pet godina od podnošenja tužbe, jer u tužbi nisu bile označene tačne adrese tuženih, pa nije moglo da im se izvrši uredno dostavljanje tužbe i poziva za ročište. Iako je dužnost tužioca da u tužbi označi tačne adrese tuženih, sud je tek nakon više od četiri godine (dopisom od 12. februara 2001. godine) tražio od SUP Novi Sad adresu na kojoj se nalazi prvotuženi, koja mu je dostavljena u roku od desetak dana (23. februara 2001. godine). Pored toga, u pojedinim periodima, koji su trajali po godinu i više dana sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu. Tako, sud nije održao ročišta u periodu od 25. oktobra 2001. do 28. oktobra 2002. godine, zatim od 28. oktobra 2002. do 7. aprila 2004. godine, kao i od 22. decembra 2005. do 30. maja 2008. godine. Ustavni sud konstatuje da su u predmetnom parničnom postupku odlučivali i drugostepeni i revizijski sud i da je odlučivanje drugostepenog suda o izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude trajalo nešto više od godinu dana, što se ne može smatrati nerazumno dugim rokom, a da je odlučivanje o reviziji protiv drugostepenog rešenja trajalo više od godinu i po dana, što takođe ne predstavlja značajno prekoračenje odlučivanja u razumnom roku, budući da su spisi predmeta bili vraćeni prvostepenom sudu na dopunu postupka, što je opet neminovno produžilo trajanje revizijskog postupka za određeno vreme.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, jer je sud odredio finansijsko veštačenje, pa i dopunu veštačenja, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ipak ne može opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud u cilju ispunjenja zakonske obaveze da se postupak sprovede efikasno, bio dužan da obezbedi da se i veštačenje sprovede u primerenom roku, imajući pri tome u vidu da je period u kojem je sprovođeno veštačenje (godinu i po dana, koliko je trajalo samo određivanje ličnosti veštaka i dve i po godine, koliko je trajalo sprovođenje veštačenja) trajao četiri godine.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je i podnosilac, kao tužilac, u značajnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, tužilac nije u tužbi označio tačne adrese za tužene, s obzirom na to da se tuženi nisu nalazili na adresama iz tužbe, što je praktično dovelo do toga da sud prva ročišta za glavnu raspravu zakaže skoro posle pet godina od podnošenja tužbe. Tužilac je, nakon što je prigovorio na ličnost veštaka određenog za veštačenje, posle čega je sud odredio novog veštaka, tražio da sud odredi prekid postupka dok ne obezbedi finansijska sredstva za troškove veštačenja, te je postupak bio u prekidu oko godinu i po dana, dok tužilac nije zatražio nastavak postupka. Pored toga, tužilac je izjavio nedozvoljenu žalbu, a zatim i reviziju protiv rešenja o odbacivanju žalbe, te je parnica po ovim pravnim sredstvima produžena za dve i po godine.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2004/08 (ranije P. 5037/96).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 234/12 od 21. marta 2012. godine dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih podržava stanovište drugostepenog suda iz rešenja , kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba protiv prvostepene presude, kao izjavljena od neovlašćenog lica, zato što je žalbu u ime tužioca izjavio advokat Č. N, a u spisima predmeta ne postoj i punomoćje kojim je tužilac ovlastio imenovanog advokata da ga zastupa u podnetoj parnici. Naime, prema punomoćju priloženom uz reviziju kojim tužilac 17. juna 2010. godine ovlašćuje advokata Č . N . za zastupanje u svim predmetima do okončanja postupka i koje važi od dana njegovog izdavanja, nema izjave o naknadnom odobrenju njegovih radnji preduzetih pre izdavanja punomoćja, a izjava stečajnog upravnika od 17. oktobra 2011. godine o priznavanju i odobravanju preduzetih radnji u ovom postupku je bez dejstva u odnosu na izjavljenu reviziju, jer u vreme izjavljivanja revizije stečaja nije bilo. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana, jer Zakonom o parničnom postupku nije propisana dužnost suda da poziva stranku da se izjasni da li preduzete parnične radnje u njeno ime od strane advokata odobrava ili da poziva advokata da dostavi uredno punomoćje, te da se neosnovano revizijom ukazuje na taj propust suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

7. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranci: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti