Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo. Prvostepeni sud je blagovremenu žalbu, izjavljenu po starom zakonu, pogrešno tretirao kao nedozvoljen prigovor po novom zakonu, čime je podnosiocu uskratio pravo na delotvoran pravni lek.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-8715/2012
09.10.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „FRIKOM“ a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „FRIKOM“ a.d. i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1030/11/3 I. 1291/11 od 21. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje iz tačke 1. izreke i određuje da Prvi osnovni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi kao o prigovoru podnosioca izjavljeno m protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine .
3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine i I. 53126/12 od 26. decembra 2012. godine.
4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. Privredno društvo „FRIKOM“ a.d. iz Beograda podnelo je 14. novembra 2012. godine , preko punomoćnika Marinka M. Cimbaljevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1030/11/3 I. 1291/11 od 21. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi je interpretirano činjenično stanje u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, u kome je podnosilac imao svojstvo izvršnog dužnika i u kom e je obavezan na plaćanje sudskih penala, pri čemu je izričito navedeno da je podnosilac protiv rešenja o određivanju sudskih penala podneo blagovremenu i dozvoljenu žalbu, ali je zbog nepostupanja izvršnog suda u rokovima utvrđenim Zakonom o izvršnom postupku , njegova žalba tretirana kao prigovor koji je nedozvoljen protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za plaćanje sudskih penala, u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je u međuvremenu počeo da se primenjuje.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava podnosiocu ustavne žalbe . Podnosilac ustavne žalbe je tražio odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine, kojim je usvojen zahtev za plaćanje sudskih penala.
Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 14. decembra 2012. godine tražio odlaganje izvršenja i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 53126/12 od 26. decembra 2012. godine, a podneskom od 22. februara 2013. godine tražio je i naknadu materijalne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz ustavne žalbe i na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine usvojio zahtev izvršnog poverioca i obavezao izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, na plaćanje sudskih penala na način bliže opisan u izreci rešenja, zbog nepostupanja po izvršnoj ispravi. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku kojom je konstatovano da se protiv tog rešenja može izjaviti žalba, u roku od tri dana od prijema prepisa rešenja, Višem sudu u Beogradu.
Izvršni dužnik je 31. marta 2011. godine podneo žalbu protiv navedenog rešenja.
Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(I). 1030/11/3 I. 1291/11 od 21. septembra 2012. godine odbacio kao nedozvoljen podnosiočev prigovor. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Veće tog suda žalbu tretiralo kao prigovor; da je članom 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen i da je članom 52. stav 5. istog zakona propisano da protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja nije dozvoljen prigovor; da kako u momentu odlučivanja Zakonom o izvršenju i obezbeđenju nije predviđena mogućnost podnošenja prigovora protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za plaćanje sudskih penala, to je Veće odlučilo kao u izreci rešenja.
4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP), koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja Prvog osnovnog suda I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine kojim je usvojen zahtev za plaćanje sudskih penala, kao i u vreme podnošenja žalbe protiv navedenog rešenja, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena (član 12. stav 2.); da je protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja ili odbija dozvoljena žalba (46. stav 5.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja nije dozvoljen prigovor (član 52. stav 5.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je opštom odredb om čl ana 12. stav 2. ZIP bilo predviđeno da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, a posebnom odredbom članom 46. stav 5. istog procesnog zakona je bilo propisano da je protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja ili odbija dozvoljena žalba. U vezi sa tim, rešenje Prvog osnovnog suda I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine, kojim je usvojen zahtev za plaćanje sudskih penala protiv podnosioca, sadržalo je pouku o pravnom leku da je žalba dozvoljena protiv takvog rešenja, te je podnosilac ustavne žalbe, 31. marta 2011. godine, protiv tog rešenja podneo žalbu Višem sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom žalbenom sudu. U periodu odlučivanja o podnetoj žalbi počeo je da se primenjuje Z IO (od 17. septembra 2011. godine) , koji je u članu 358. stav 1. odredio trenutno dejstvo tog procesnog zakona na sam postupak izvršenja koji je u toku. To znači da su se na konkretni izvršni postupak od 17. septembra 2011. godine (koji je tada bio u fazi odlučivanja o pravnom leku) primenjivale odredbe ZIO. Navedeni zakon je kao pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja odredio jedino prigovor koji se može izjaviti samo u slučaju da je zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.). ZIO je takođe propisao da protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja nije dozvoljen prigovor (član 52. stav 5.) . Navedene procesne odredbe ZIO imale su za posledicu da podneta žalba podnosioca ustavne žalbe u trenutku odlučivanja (21. septembar 2012. godine) bude tretirana kao nedozvoljeni prigovor, s obzirom na to da ZIO nije propisa o da je prigovor dozvoljen protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za plaćanje sudskih penala. Međutim, Ustavni sud još jednom ukazuje da se pravo na izjavljivanje pravnog leka stiče danom donošenja odluke ili preduzimanjem radnje protiv koje, odnosno povodom koje se ono izjavljuje. Trenutno dejstvo novog procesnog zakona, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na postupak koji je u toku, ne može da ima za posledicu poništaj radnje (podnošenje žalbe) preduzete u skladu sa ranije važećim procesnim zakonom, u konkretnom slučaju Zakonom o izvršnom postupku (u vezi sa navedenim videti Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, objavljenu u „Službenom glasniku RS“, broj 53/13, kao i Odluku Už-6182/2011 od 12. juna 2014. godine).
Ovde treba dodati i to da je o pravnom leku podnosioca ustavne žalbe odlučivano godinu dana i šest meseci, što je neprihvatljivo sa aspekta načela hitnosti u postupku izvršenja, kao glavnog načela tog postupka, koje obavezuje sud na ekspeditivno postupanje, i to naročito u fazi odlučivanja o pravnom leku. Podnosilac ustavne žalbe je imao opravdano očekivanje da će se o njegovoj žalbi koja je izjavljena u skladu sa ZIP odlučiti u skladu sa istim procesnim zakonom, odnosno pre primene ZIO, i to očekivanje se zasnivalo na objektivnim okolnostima – odredbama ZIP koje su predviđale izuzetno kratke rokove za postupanje i odlučivanje suda i na tome da je njegova žalba izjavljena 31. marta 2011. godine, dakle šest meseci pre početka primene ZIO. Ovde se u suštini radi o neblagovremenom postupanju izvršnog suda čije štetne posledice ne sme da snosi podnosilac ustavne žalbe.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1030/11/3 I. 1291/11 od 21. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-5693/11 od 24. aprila 2014. godine.
Ustavni sud je u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem navedenog osporenog rešenja i određivanjem da Prvi osnovni sud u Beogradu, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnosioca na podnošenje žalbe, donese novu odluku o ovom pravnom leku, kao o prigovoru, podnetom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine.
6. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Ovo se odnosi i na utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i z člana 32. stav 1. Ustava, koja je suštinski istaknuta u kontekstu povrede prava na pravno sredstvo.
7. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 1291/11 od 18. marta 2011. godine i I. 53126/12 od 26. decembra 2012. godine bespredmetan. Stoga je Sud predlog za odlaganje izvršenja navedenih rešenja Prvog osnovnog suda odbacio i odlučio kao u tački 3. izreke.
8. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu materijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 22. februara 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu materijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete kao neblagovremen (videti, pored ostalih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić