Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije, a odbacuje žalbu protiv nižestepenih presuda kao neblagovremenu. Spor o suspenziji sa rada ne spada u sporove u kojima je revizija uvek dozvoljena, pa je odluka Vrhovnog suda ispravna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-872/2008
01.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mare Šiljak iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mare Šiljak izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 687/08 od 14. maja 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Mare Šiljak izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 798/05 od 25. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 685/07 od 25. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mara Šiljak iz Kragujevca je 23. jula 2008. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 798/05 od 25. maja 2007. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 685/07 od 25. decembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 687/08 od 14. maja 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 18, 19, 20, 21, 22, 23, 25, 34. i 36. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 5. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 11. avgusta 2009. godine istakla i da je osporenim aktima povređeno njeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka, kao zaposlena, podnela tužbu protiv Osnovne škole “Sveti Sava“ iz Kragujevca radi poništaja rešenja tužene o njenom udaljenju sa rada. Ističe se da je Vrhovni sud Srbije pogrešno postupio kada je reviziju podnositeljke ustavne žlabe odbacio kao nedozvoljenu, jer se, u konkretnom slučaju, vodio spor o postojanju radnog odnosa, u smislu odredbe člana 439. Zakona o parničnom postupku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Mara Šiljak (ovde podnositeljka ustavne žalbe) je podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene Osnovne škole “Sveti Sava“ iz Kragujevca, radi poništaja rešenja direktora tužene br. 01-875 od 13. septembra 2005. godine i odluke školskog odbora tužene br. 01-1129 od 7. novembra 2005. godine (akti tužene kojima je odlučeno o udaljenju tužilje sa rada).

Opštinski sud u Kragujevcu je 25. maja 2007. godine doneo osporenu presudu P. 798/05, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 685/07 od 25. decembra 2007. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 14. maja 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. II 687/08, kojim je odbacio reviziju kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je, u konkretnom slučaju, revizija tužilje nedozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti; da je u ovoj pravnoj stvari predmet spora tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene kojim je tužilja udaljena sa rada; da je prema odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa i da je drugostepena presuda u ovoj pravnoj stvari doneta u sporu o zakonitosti akta koji se ne odnosi na sporove iz navedene zakonske odredbe.

4. Ustavna žalba je, pored ostalog, podneta zbog povrede zabrane mučenja, okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupka ili kažnjavanja utvrđene odredbom člana 5. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Imajući u vidu da se odredba člana 25. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 5. Univerzalne deklaracije, Ustavni sud je postojanje povrede navedene zabrane cenio u odnosu na odredbu Ustava. Takođe, budući da su odredbe čl. 18, 19. i 20. Ustava načelnog karaktera, Ustavni sud je razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta drugih prava zajemčenih Ustavom, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje.

Odredbama Ustava, koje su merodavne u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije; da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta; da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st. 1. i 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koje su od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

Odredbama člana 128. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Službeni glasnik RS“, br. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 i 101/05), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, je bilo propisano: da se nastavnik, vaspitač ili stručni saradnik udaljava sa rada zbog učinjene teže povrede radne obaveze do okončanja disciplinskog postupka i da je, ako direktor ne udalji nastavnika, vaspitača ili stručnog saradnika, školski odbor dužan da donese odluku o udaljenju iz stava 1. ovog člana.

Odredbama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), koje se supsidijarno primenjuju na radne odnose u školama kao obrazovnim ustanovama i kojima je bliže uređena mera udaljenja zaposlenog sa rada, je propisano: da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom ili ako je učinio povredu radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako je priroda povrede radne obaveze, odnosno kršenja radne discipline, ili ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca pre isteka roka iz člana 180. stav 1. i člana 181. stav 2. ovog zakona (član 165.); da udaljenje iz člana 165. ovog zakona može da traje najduže tri meseca, a po isteku tog perioda poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad ili da mu otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi iz člana 179. tač. 2) - 4) ovog zakona (član 167.); da za vreme privremenog udaljenja zaposlenog sa rada u smislu čl. 165. i 166. ovog zakona, zaposlenom pripada naknada zarade u visini jedne četvrtine, a ako izdržava porodicu u visini jedne trećine osnovne zarade (član 168. stav 1.); da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. tač. 2) i 3) ovog zakona da, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne meru privremenog udaljenja sa rada bez naknade zarade, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos i da mera udaljenja sa rada iz stava 1. ovog člana može da se izrekne u trajanju od jednog do tri radna dana (član 170).

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

5. Razmatrajući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, donetim u postupku po reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne parnične presude, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu i pravično suđenje.

Ocenjujući da li je u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije proizvoljno primenio relevantne odredbe ZPP kada je našao da je nedozvoljena revizija podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre imao u vidu prirodu akata tužene, čija je zakonitost ispitivana u predmetnom radnom sporu. Naime, rešenje o udaljenju (suspenziji) zaposlenog sa rada predstavlja meru privremenog karaktera za kojom posežu poslodavci usled određenog ponašanja zaposlenog (teže povrede radnih obaveza, kršenje radne discipline itd.), a sve u cilju nesmetanog odvijanja procesa rada i vođenja postupka koji prethodi donošenju rešenja o otkazu, odnosno radi vođenja i okončanja disciplinskog postupka, u smislu odredbe člana 128. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. U takvim procesnim situacijama, zaposleni imaju pravo na naknadu zarade (osim u slučaju privremenog udaljenja sa rada bez naknade zarade iz člana 170. Zakona o radu) i, s obzirom na suštinu i pravno dejstvo navedenog akta, donošenjem rešenja o udaljenju zaposlenog sa rada se ne dovodi u pitanje postojanje radnog odnosa zaposlenog kome je mera udaljenja izrečena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da radni spor koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ne spada u parnice u kojima je revizija uvek dozvoljena bez obzira na vrednost spora, u smislu odredbe člana 439. ZPP.

Suprotno tome, Ustavni sud smatra da je revizija nedozvoljena u sporovima o poništaju rešenja o udaljenju zaposlenog sa rada i da je, izuzimajući sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, navedeni vanredni pravni lek dozvoljen samo u radnim sporovima koji se odnose na novčana potraživanja, kada se primenjuje opšti uslov dopuštenosti revizije iz člana 394. stav 2. ZPP. Imajući u vidu karakter predmetnog radnog spora, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je našao da je revizija podnositeljke ustavne žalbe nedozvoljena. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava. Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 21. stav 2. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje, odnosno da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Ova garancija podrazumeva da fizička i pravna lica u Republici Srbiji imaju pravo da podnesu tužbu sudu radi zaštite građanskih subjektivnih prava i da parnični sud odluči o osnovanosti njihovih tužbenih zahteva. Takođe, navedenom ustavnom odredbom je zajemčeno dvostepeno odlučivanje, odnosno mogućnost preispitivanja prvostepene sudske odluke, ali se ne garantuje i pravo na podnošenje vanrednih pravnih sredstava. Slučajevi u kojima se mogu podneti vanredna pravna sredstva, uslovi i način njihovog podnošenja, uređuju se zakonom. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da u predmetnom parničnom postupku revizija bila nedozvoljena, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnositeljke ustavne žalbe zajemčena odredbama čl. 23, 25, 34. i člana 36. stav 1. Ustava, što je neophodna pretpostavka za ispitivanje osnovanosti tvrdnji podnositeljke.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. II 687/08 od 14. maja 2008, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučeno kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 798/05 od 25. maja 2007. godine i Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 685/07 od 25. decembra 2007. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporene drugostepene presude, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnositeljki ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom parničnom postupku, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo po zakonu nije bila dozvoljena. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u parničnom postupku revizija nije dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke kojom je parnica pravnosnažno okončana.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Kragujevcu primila pre 14. maja 2008. godine kada je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Rev. II 687/08, a da je ustavnu žalbu izjavila 23. jula 2008. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 798/05 od 25. maja 2007. godine i presuda Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 685/07 od 25. decembra 2007. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti