Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 12 godina. Odbačen je deo žalbe koji se odnosio na meritum odluke, kao i zahtevi za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Krstić a i Pet ra Romčevića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Krstića i Petra Romčevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 78/11 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Krstić i Petar Romčević, obojica iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 5. decembra 2014. godine, preko zajedničkog punomoćnika Vere M. Biljetina, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 78/11 od 18. januara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3798/12 od 10. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 78/11.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navode: da su parnični sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo na njihovu štetu; da su odbijanjem predmetnih zahteva oni stav ljeni u neravnopravan položaj u odnosu na sudije, koj ima je dosu đena razlik a u plati po isto m činjenično m i pravno m osnovu; da je njima plata u spornom periodu umanj ena bez donošenja odgovarajućeg akta; da su tužbu u ovom predmetu podneli pre 1 2 godina, što je suprotno odredbama Zakona o radu kojima je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporene presude i prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova koj e su imali za vođenje predmetnog parničnog postupka, kao i da im dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosioci su dopunom ustavne žalbe od 17. decembra 2015. godine tražili da im se utvrdi i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 78/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 21. oktobra 200 2. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezna Vlada – Avio služba , radi naknade štete zbog manje isplaćene plate u periodu od juna 2000. godine do podnošenja tužbe. Predmet je zaveden pod brojem P1. 939/02.

Tužioci su podneskom od 19. septembra 2003. godine kao tuženu označili državnu zajednicu Srbija i Crna Gora – Savet Ministara – Avio služba. Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 13. novembra 2003. godine. Pripremno ročište je održano 9. decembra 2003. godine. Do prvog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još de vet ročišta za glavnu raspravu , od kojih samo jedno nije održano ( zakonski zastupnik tužene nije bio uredno pozvan). Podneskom od 28. avgusta 2006. godine tužioci su , zbog nastalih statusnih promena tokom 2006. godine, kao tuženu označili Republiku Srbiju – Avio služba Vlade. U ovom periodu je obavljeno ekonomsko-finansijsk o veštačenj e, kao i veštačenje preko sudskog veštaka avio struke . Veštak ekonomsko-finansijske struke je u dva navrata (po primedbama tužene) pismeno dopunjavao nalaz i mišljenje, a izveden je i dokaz njegovim usmenim izjašnjenjem na ročištu. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 11. septembra 2007. godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 939/02 od 11. septembra 2007. godine su usvojeni tužbeni zahtev i tužilaca za isplatu razlike u plati za period od juna 2000. do juna 2003. godine . Ova presuda je parničnim strankama uručena 17. marta 2008. godine.

Spisi parničnog predmeta su 29. maja 2008. godine upućeni Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužene. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Okružnog suda u Beogradu je (delimično) preuzeo Apelacioni sud u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 1053/10 od 21. oktobra 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i predmet vratio na ponovni postupak. Spisi predmeta su 8. decembra 2010. godine vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 78/11. Do ponovnog presuđenja je održano još četiri ročišta za glavnu raspravu . Obavljeno je još jedno dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje u pravcu realizacije naloga iz (ukidajućeg) rešenja Apelacionog suda u Beogradu. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 18. januara 2012. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 78/11 od 18. januara 2012. godine su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani. Ova presuda je punomoćniku tužilaca uručena 19. aprila, a zakonskom zastupniku tužene 12. aprila 2012. godine.

Spisi parničnog predmeta su 27. juna 2012. godine upućeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presud om Gž1. 3798/12 od 1 0. septembra 201 4. godine žalbu tužilaca odbio i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrdio

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca jer nisu podnosili tuženoj zahtev za utvrđivanje letačkog dodatka, pa samim tim nisu ni dobili rešenje kojim se utvrđ uje njihovo pravo na ta kvu vrstu dodat ka; da tužioci , takođe, nisu pružili dokaze da im je plata isplaćivana suprotno odredbi člana 290 d Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave i Uredbi o zaradama zaposlenih u Saveznim ministarstvima, drugim saveznim organima, saveznim organizacijama i službama Savezne Vlade, odnosno dokaze da je u saveznom budžetu za zaposlene u saveznim organima, orgnizacijama i službama Savezne vlade bilo sredstava iz kojih bi se tužiocima u spornom periodu mogla isplatiti plata u većem iznosu od isplaćene, a da se time ne dovede u pitanje ukupna masa sredstava za plate zaposlenih u saveznim organima; da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da se, suprotno navodima žalbe, u konkretnom slučaju ne može neposredno primeniti odredba člana 290 d stav 1 . Zakona o osnovama sistema državne uprave i Saveznog izvršnog veća i saveznim organima uprave jer se ona primenjuje posredno u pogledu određivanja vrednosti bodova u skladu sa raspoloživim sredstvima u budžetu, a što utiče na sredstva određena za ovu namenu; da je, u vezi sa tim, saglasno odredb i čl ana 297 . navedenog zakona, pojedinačnim rešenjem nadležnog funkcionera, koje je konačno i pra vnosnažno, tužiocima utvrđeno pravo na platu i obim tog prava ; da je to rešenje predstavljalo neposred ni osnov za isplatu plate tužiocima u spornom periodu, a ne odredba člana 290d navedenog zakona.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tuži laca uručena 7. novembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US ), koji je počeo da se primenj uje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3798/12 od 10. septembra 2014. godine, koja je punomoćniku podnosilaca uručena 7. novembra 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 1 2 godina, što nesumnjivo ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda u radnom sporu doneta nakon skoro 1 2 godina, ne može biti opravdan a nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli produžavanju trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je uvidom u osporene presud e utvrdio da one sadrž e detaljn a i jasn a obrazloženj a, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava , čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su podnosioci tražili isplatu naknade štete z bog manje isplaćene plate u period u od ju na 2000. do juna 2003. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presud a (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-10726/2013 od 3. marta 2016. godine i Už-1911/2013 od 15. septembra 2016. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava iz čl. 36. i 58. Ustava obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima su podnosi oci bil i izložen i vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom e se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosi oci bi imal i i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosi laca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući naknadno istaknuti zahtev za priznavanje prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, polazeći od odredbe člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, našao da je predmetni zahtev neblagovremen, pa je isti odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić