Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je pogrešno odbio predlog za izvršenje, smatrajući da podnosilac nije dokazao prelaz potraživanja, iako je upisan kao hipotekarni poverilac.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-873/2014
19.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. J . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici P. 4918/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba Ž . J . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. J . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 29. januara 2014. godine, preko punomoćnika D. L, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe, obrazlažući okolnosti koje su prethodile pokretanju predmetnog parničnog postupka, navodi da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, budući da, u konkretnom slučaju, postoji objektivna odgovornost tužene Republike Srbije za njegovo obolevanje, kao i zbog toga što drugostepeni sud nije zasnovao svoju odluku na pravilnoj oceni nalaza i mišljenja veštaka - neuropsihijatra dr D. S. Takođe, podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenog ustavnog prava i da se poništi osporena drugostepena presuda, te da mu se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 4918/10 (ranije spis Opštinskog suda u Surdulici P. 298/06) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 23. februara 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije - VP 2033 Surdulica, radi naknade štete. Opštinski sud u Leskovcu se rešenjem od 28. februara 2006. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje i spise predmeta je dostavio Opštinskom sudu u Surdulici kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je ukupno 26 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i neuropsihijatrijskim vešatačenjem koje je na zahtev punomoćnika tužioca u tri navrata dopunjavano, kao i finansijskim veštačenjem, pri čemu je prvo ročište zakazano za 27. mart 2007. godine kada je i održano. Ostalih 14 ročišta nije održano, i to 12 ročišta nije održano bez krivice tužioca, a dva nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika. U periodima od 20. maja 2008. godine do 21. maja 2009. godine i od 18. septembra 2009. godine do 15. juna 2010. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici P. 4918/10 od 25. januara 2013. godine je: stavom prvim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete isplati iznos od 450.000,00 dinara za pretrpljeni strah, iznos od 450.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, iznos od 900.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 450.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti, kao i iznos od 1.566.212,81 dinar na ime izgubljene zarade zbog potpunog gubitka radne sposobnosti u periodu od 1. decembra 2005. do 30. juna 2012 godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec; stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 63.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici P. 4918/10 od 25. januara 2013. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilac služio vojni rok od 1. marta 2005. godine i isti je trebalo da služi do 1. decembra 2005. godine; da je vojni rok prestao da služi 17. avgusta 2005. godine, zbog toga što je oboleo od bolesti „meningoncephalitihis plurulenta"; da je rešenjem Opštinske uprave za društvene delatnosti Opštine Leskovac od 10. novembra 2005. godine tužiocu priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida šeste grupe sa 60% invaliditeta po osnovu bolesti zadobijene za vreme služenja vojnog roka, i pravo na ličnu invalidninu u iznosu od 18% od osnova za određivanje visine lične invalidnine; da je na osnovu nalaza, ocene i mišljenja Vojno-lekarske komisije od 27. oktobra 2005. godine utvrđeno da tužilac nije sposoban za vojnu službu, da je oboleo za vreme služenja vojnog roka, ali da oboljenje nije nastalo kao posledica vršenja vojne službe; da je prema nalazu sudskog veštaka neurohirurga dr. I. S. od 24. novembra 2007. godine tužilac tokom služenja vojnog roka zadobio gnojnu bakterijsku upalu mozga i moždanica, a da boravak u Vojsci nije uslovio pojavu navedenog oboljenja i da je oboljenje nastalo tokom boravka u Vojsci, u uslovima uobičajenih dnevnih rizika, kakvi se svakodnevno beleže i u civilnim ustanovama i da u Vojsci nije izlagan dodatnim faktorima rizika za nastanak infekcije mozga i moždanice; da je izveden dokaz veštačenjem i preko veštaka dr. D. S, neurohirurga koji se složio sa nalazom veštaka dr. I. S; da je izvršeno i finansijsko veštačenje; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete, primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i za svoju odluku dao pravilne i jasne razloge koje je prihvatio i drugostepeni sud.

Apelacioni sud je našao da ne postoje dokazi da je bolest nastupila u Vojsci, čije služenje izlazi iz okvira propisanog i uobičajenog služenja vojnog roka, pa se ne može uzeti da između bolesti tužioca i njegove obaveze prema službi u VJ postoji uzročna veza. Naime, da bi postojala odgovornost tuženog da tužiocu naknadi štetu, u smislu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, potrebno je da šteta postoji, da je prouzrokovana protivpravnom radnjom i propuštanjem, da se radnja ili propuštanje mogu pripisati u krivicu štetniku, kao i da postoji uzročna veza između radnje, odnosno propuštanja i nastale štete. U konkretnom slučaju činjenično stanje ne sadrži sve navedene pretpostavke, jer je na osnovu nalaza veštaka odgovarajuće struke, pravilno utvrđeno da oboljenje nije nastalo kao posledica vršenja vojne službe, stoga tužena ne može da odgovara po principu objektivne odgovornosti, a samim tim nema ni osnova za naknadu nematerijalne i materijalne štete. Ovakva bolest se pojavljuje i kad nema službe u oružanim snagama, te imajući u vidu daje tužilac oboleo od bolesti koja nije izazvana službom u Vojsci, to nema uporišta u materijalnom pravu da mu se dosudi naknada materijalne i nematerijalne štete, pa je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca.

Rešenje Osnovnog suda u Surdulici P. 4918/14 od 6. marta 2014. godine kojim je odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca, ukinuto je rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 780/14 od 21. januara 2015. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu R. 60/15 od 11. juna 2015. godine nije dozvoljena kao izuzetna revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1344/45 od 16. jula 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu, da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnasžno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji, koja je u ovoj parnici rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1344/45 od 16. jula 2015. godine odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom vanrednom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po reviziji, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci.

U tom kontekstu, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine, kojom je pravosnažno okončan ovaj postupak, proteklo sedam godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da nije sproveden obiman dokazni postupak koje bi nužno doveo do produžetka parničnog postupka, budući da je u toku postupka saslušan tužilac i izvedeno je neuropsihijatrijsko i finansijsko vešatačenje.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, delimično doprineo dužem trajanju postupka. Ovo stoga što je tužba bila podneta mesno nenadležnom sudu i što dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika. Ustavni sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnosioca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da se Opštinski sud u Leskovcu rešenjem od 28. februara 2006. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje i spise predmeta dostavio Opštinskom sudu u Surdulici, koji je prvo ročište zakazao za 27. mart 2007. godine. Dakle, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano nakon godinu dana od dana donošenja rešenja kojim se Opštinski sud u Leskovcu oglasio nenadležnim za postupanje. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od 26 zakazanih ročišta održao samo 12 ročišta za glavnu raspravu. Pri čemu, u periodima od 20. maja 2008. do 21. maja 2009. godine i od 18. septembra 2009. do 15. juna 2010. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, što ukazuje da prvostepeni sud skoro dve godine nije zakazivao ročišta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu i svrhu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 963/13 od 21. novembra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu načina na koji su sudovi primenili materijalno i procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Nišu, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je postupajući sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Ovo stoga što u toku postupka nije dokazana uzročno - posledična veza između nastanka bolesti podnosioca ustavne žalbe i vršenja vojne službe, pri čemu je sud pravnog leka na ustavnopravno valjan način obrazložio svoj stav da, u konkretnom slučaju, tužena ne može da odgovara po principu objektivne odgovornosti. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz nje govog subjektivnog stava o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosi lac nije pruži o činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućeg suda u predmetnom postupku .

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na ocenu nalaza i mišljenja veštaka - neuropsihijatra, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, osim kad u tome postoji očigledna proizvoljnost ili arbitrernost, a što ovde nije slučaj.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti