Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je odbacivanjem tužbe kao neuredne povređeno pravo na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili procesno pravo, jer je sud bio dužan da sam proveri tačnost vrednosti spora, a ne da odbaci tužbu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8731/2013
04.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Milice Grulović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Usta va Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Grulović i utvrđuje da je rešenj em Višeg suda u Negotinu Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Negotinu Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Grulović iz Beograda je, 29. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Anđelka Ležajića, advokata iz Beograda, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu potvrđeno osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojim je tužba podnositeljke ustavne žalbe odbačena kao neuredna, jer u ostavljenom roku nisu dostavljeni dokazi na okolnost kolika je vrednost predmeta spora; da je odbacivanjem tužbe podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, s obzirom na to da je u tužbi bila označena vrednost predmeta spora, te da je tužba sadržala sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati, iz kog razloga nije bilo mesta primeni odredaba čl. 100. i 103. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud, ukoliko je smatrao da je vrednost predmeta spora očigledno suviše nisko određena, bio ovlašćen da, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku, službenim putem pribavi podatak na osnovu kojeg bi utvrdio da li je vrednost predmeta spora pravilno označena; da su netačni navodi iz obrazloženja osporenih rešenja da je prvostepeni sud dao nalog punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe da dostavi dokaze na okolnost vrednosti predmeta spora, što proizlazi iz zapisnika o glavnoj raspravi; da i u slučaju da je takav nalog postojao, sud i tada ne bi imao ovlašćenja da tužbu odbaci, već da samo na brz i pogodan način sam utvrdi tačnu vrednost predmeta spora; da su ovakvi navodi isticani u toku postupka, ali da su sudovi propustili da o njima daju adekvatno obrazloženje, zbog čega je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, odredi da se štetne posledice uklone u najkraćem roku, da podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu štete koju je pretrpela zbog povrede prava na pravično suđenje i da svoju odluku na odgovarajući način objavi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 31. januara 2012. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Đorđa Kudre iz Beograda, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi rođeni brat tužilje, te da su njih dvoje zakonski naslednici pokojne Jelene Kudra, bivše iz Beograda; da je tuženi u ostavinskom postupku iza njihove pokojne majke prikazao ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između njega kao davaoca izdržavanja i pokojne Jelene Kudra kao primaoca izdržavanja, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R3. 1510/94, 6. juna 1994. godine; da tužilja do tog momenta nije znala za postojanje takvog ugovora; da životni i materijalni uslovi u kojima je živela pokojna Jelena Kudra nisu ukazivali na neophodnost zaključenja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju; da tuženi svoje obaveze iz ugovora nije izvršavao, već da je to činila tužilja; da sve navedeno ukazuje na to da je ugovor zaključen iz nedopuštenih pobuda, zbog čega je ništav. Tužbom je predloženo da sud donese presudu kojom će poništiti predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju. Kao vrednost predmeta spora u tužbi je označen iznos od 390.000 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 2523/12.

U odgovoru na tužbu od 22. marta 2012. godine, tuženi je osporio osnovanost tužbenog zahteva, navodeći da se na ugovor o doživotnom izdržavanju ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima, te da je obaveze iz predmetnog ugovora on uredno izvršavao, što potvrđuje i činjenica da pokojna Jelena Kudra za života nije pokrenula postupak za raskid ugovora. Procesnopravni prigovori, u koje spada i pitanje tačnosti označene vrednosti predmeta spora, nisu istaknuti u odgovoru na tužbu.

Pripremno ročište je zakazano za 7. jun 2012. godine. Na zapisniku sa ovog ročišta je konstatovano da je punomoćnik tuženog predao punomoćje za zastupanje tuženog, nakon čega je sud doneo rešenje da se pripremno ročište ne održi, iz razloga što „punomoćnik tužioca traži rok da dostavi dokaz kolika je vrednost spora, a sve u roku od 15 dana, pod pretnjom posledica propuštanja, sledeće ročište će se zakazati naknadno pismenim putem“.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine je odbačena tužba tužilje kao neuredna. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud na pripremnom ročištu, održanom 7. juna 2012. godine, ostavio tužiocu rok od 15 dana kako bi uredio tužbu u pogledu dostavljanja dokaza kolika je vrednost predmeta spora; da kako tužilac u ostavljenom roku nije postupio po nalogu suda - nije dostavio tražene dokaze, sud nalazi da je tužba neuredna, jer se po istoj ne može postupati, zbog čega je, na osnovu čl. 100. i 103. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u izreci.

Tužilja je u žalbi izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja, pored ostalog, istakla: da je sud, na osnovu člana 34. Zakona o parničnom postupku, morao sam da utvrdi vrednost predmeta spora, ukoliko je smatrao da je ona previše nisko postavljena u tužbi; da povodom toga u parnici vlada istražno načelo, te je sud bio ovlašćen da službenim putem pribavi podatke na osnovu kojih bi mogao da utvrdi da li je reč o pravilno označenoj vrednosti predmeta spora; da je ugovor o doživotnom izdržavanju aleatoran pravni posao, zbog čega se tačna vrednost predmeta spora može utvrditi tek nakon raskida ugovora ili u posebnom postupku u kome bi se utvrdilo koliko je tuženi uložio u izdržavanje primaoca izdržavanja; da tužilja nasleđuje ½ idealnih delova stana koji je predmet ugovora, iz kog razloga vrednost predmeta spora predstavlja vrednost tako određeno naslednog dela, umanjena za polovinu, odnosno za visinu ulaganja tuženog u izdržavanje primaoca izdržavanja; da nije tačno da je punomoćnik tužilje tražio rok od 15 dana za dostavljanje dokaza na okolnost vrednosti predmeta spora, kako je to sud u obrazloženju rešenja naveo; da se u obrazloženju ožalbenog rešenja navodi i da je punomoćniku tužilje dat nalog za dostavu dokaza, što nije tačno, jer zapisnik sa ročišta ne sadrži takav nalog; da je prigovor nisko označene vrednosti predmeta spora istakao punomoćnik tuženog na pripremnom ročištu, što zapisnički nije konstatovano, iz kog razloga je teret dokazivanja takve tvrdnje bio na tuženom; da i u slučaju da je sud izdao pomenuti nalog, to nije mogao biti razlog za odbacivanje tužbe, već razlog da sud sam preduzme istražne radnje u cilju utvrđivanja vrednosti predmeta spora.

Nadležnost za odlučivanje o predmetnoj žalbi je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 1994/13 od 15. jula 2013. godine delegirana Višem sudu u Negotinu, koji je osporenim rešenjem Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine odbio žalbu tužilje i ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je rešenje prvostepenog suda pravilno i na zakonu zasnovano; da imajući u vidu da je prvostepeni sud na pripremnom ročištu, održanom 7. juna 2012. godine, naložio tužiocu da u ostavljenom roku od 15 dana uredi tužbu u pogledu dostavljanja dokaza kolika je vrednost predmeta spora, a da punomoćnik tužioca to nije učinio, drugostepeni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud, u smislu čl. 100. i 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, pravilno primenio „materijalno“ pravo kada je tužbu odbacio kao neurednu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da se t užba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci), da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, da oni naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. st. 1. i 2.); da kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 6.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 187. stav 1.). Odredbama člana 34. istog zakona je bilo propisano: da a ko se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos (stav 1.); da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora k oju je tužilac naznačio u tužbi (stav 2.); da a ko je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, u suštini, ukazuje da je odbacivanje njene tužbe kao neuredne posledica arbitrerne primene merodavnog procesnog prava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

Tužba podnositeljke ustavne žalbe je odbačena kao neuredna, sa obrazloženjem da njen punomoćnik nije u ostavljenom roku dostavio dokaze na okolnost vrednosti predmeta spora, zbog čega se po tužbi nije moglo postupati.

Ustavni sud smatra da je odbacivanjem tužbe dovedeno u pitanje pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Uprkos tome što nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama . S tim u vezi, ukoliko se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog prava na pravično suđenje postaju bespredmetni.

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbu kojom je iniciran predmetni parnični postupak podnela preko punomoćnika iz reda advokata. Procesni zahtevi za parničnu stranku koja radnje u parničnom postupku preduzima preko punomoćnika iz reda advokata su u odnosu na parničnu stranku koja to čini lično ili preko punomoćnika koji nije advokat strožije postavljeni važećim procesnim zakonom (Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine), a to je bio slučaj i sa ranije važećim Zakonom o parničnom postupkom iz 2004. godine (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju. Načelo pismenosti u parničnom postupku podrazumeva da se određene procesne radnje, u koje spada i podnošenje tužbe, preduzimaju pismenim putem, u vidu tzv. podnesaka. Obavezni elementi svakog podneska su bili propisani odredbom člana 100. stav 2. ZPP, ali je tužba, saglasno odredbi člana 187. stav 1. ZPP, pored tako određenih obaveznih elemenata, morala da sadrži još i određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice i vrednost predmeta spora . Odsustvo jednog od navedenih obaveznih elemenata tužbe značilo je da se po tužbi ne može postupati, što je za posledicu dalje imalo ili vraćanje tužbe na uređenje (kad je tužilac tužbu podneo lično ili preko punomoćnika koji nije advokat) ili odbacivanje tužbe (kad je tužba podneta preko punomoćnika advokata). Dakle, pitanje strogosti procesnih uslova za parničnu stranku koja radnje u postupku preduzima preko punomoćnika advokata posebno su dolazile do izražaja kada je u pitanju urednost tužbe, imajući u vidu da je ocena suda da tužba ne sadrži neki od zakonom propisanih elemenata podrazumevala automatsko odbacivanje tužbe, tačnije odbacivanje tužbe bez njenog vraćanja na uređenje.

Jedan od obaveznih elemenata tužbe, prema gore navedenoj odredbi ZPP, bila je i vrednost predmeta spora. Podnositeljka ustavne žalbe je vrednost predmeta konkretnog spora u tužbi označila iznosom od 390.000 dinara. Dakle, predmetna tužba je sadržala ovaj obavezan zakonom propisani element. Predmet spora je bilo utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, kojim je pokojna Jelena Kudra, kao primalac izdržavanja, raspolagala trosobnim stanom u Beogradu u korist tuženog Đorđa Kudre, kao davaoca izdržavanja. Reč je, dakle, o tužbenom zahtev u koji se ne odnosi na novčani iznos , a gde tužbom nije dato alternativno ovlašćenje tuženom da umesto ispunjenja zahteva isplati određeni novčani iznos, u kom slučaju bi se kao vrednost predmeta spora uz eo taj iznos (član 34. stav 1. ZPP), zbog čega je merodavna vrednost predmeta spora bila ona koja je naznačena u tužbi (član 34. stav 2. ZPP).

Prvostepeni sud je na pripremnom ročištu punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe odredio rok od 15 dana za dostavljanje dokaza na okolnost vrednosti predmeta spora, bez konstatacije da je vrednost naznačena u tužbi iz nekog razloga sporna. Prvostepeni sud je na ovakav način, po oceni Ustavnog suda, postavio pitanje pravilnosti označene vrednosti spora, bez navođenja da li smatra da je ista suviše visoko ili suviše nisko postavljena. U takvom slučaju, ovlašćenje prvostepenog suda, saglasno odredbi člana 34. stav 3. ZPP, bilo je da najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano , onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveri tačnost označene vrednosti . Dakle, ovlašćenje prvostepenog suda bilo je ograničeno isključivo na proveru tačnosti označene vrednosti, što je, po mišljenju Ustavnog suda, za krajnju posledicu moglo imati obavezu tužioca da, u skladu sa izvršenom proverom, a ukoliko bi se za tim ukazala potreba, izmeni označenu vrednost. Ustavni sud konstatuje da odredbe ZPP nisu sadržale konkretizaciju procesnih mera koje su sudu stajale na raspolaganju u postupku provere tačnosti označene vrednosti predmeta spora, što znači da je sud bio slobodan da odredi način na koji će doći do relevantnih podataka za utvrđenje tačnosti označene vrednosti. Jedini uslov je da određeni način za vršenje provere bude ocenjen kao brz i pogodan. Nalog da tužilac dostavi određene dokaze na okolnost vrednosti predmeta spora, po mišljenju Ustavnog suda, svakako je mogao doći u obzir, ukoliko je procena suda da je takav način u određenom slučaju adekvatan. Međutim, ukoliko takav pokušaj bude bezuspešan, kao što je u konkretnom slučaju reč, to nije, po shvatanju Ustavnog suda, sprečavalo sud da na drugi pogodan način pokuša da dođe do relevantnih podataka.

Podnositeljka ustavne žalbe, tačnije njen punomoćnik, nije postupio po nalogu prvostepenog suda da dostavi dokaze iz kojih bi se mogla utvrditi tačna vrednost predmeta spora, iz čega je proizašla ocena da je tužba neuredna, odnosno da se po njoj ne može postupati. Ustavni sud konstatuje da je na zapisniku sa pripremnog ročišta, održanog 7. juna 2012. godine, punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe samo ostavljen rok za dostavu dokaza, bez navođenja da je u pitanju nalog za uređenje tužbe. Međutim, iz obrazloženja osporenih rešenja proizlazi da su parnični sudovi kasnije nepostupanje punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe ocenili kao njegov propust da uredi tužbu. Polazeći od toga da je u tužbi označena vrednost predmeta spora, u kom pogledu je ispunjen obavezujući procesni zahtev kada je sadržina tužbe u pitanju, da se tužba podneta preko punomoćnika iz reda advokata nije mogla vratiti tužiocu na uređenje, zbog čega i sam sporni nalog nije imao karakter naloga za uređenje tužbe, kao i da je prvostepeni sud imao mogućnost da na drugi pogodan način utvrdi tačnost u tužbi označene vrednosti spora, Ustavni sud nalazi da je ocena prvostepenog suda, koju je drugostepeni sud prihvatio, da je tužba podnositeljke ustavne žalbe neuredna, zasnovana na arbitrernoj primeni merodavnog procesnog prava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Negotinu Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 350/13 od 19. avgusta 2013. godine i određivanjem da nadležan sud ponovo odluči o žalbi podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2523/12 od 25. jula 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti