Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca utvrdivši povredu prava roditelja zbog nemogućnosti održavanja kontakta sa decom. Naloženo je nadležnim organima da omoguće sprovođenje izvršne isprave. Sud je ocenio da je pasivnost državnih institucija dovela do emocionalnog otuđenja dece i onemogućavanja ostvarivanja roditeljskih dužnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8733/2025
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. N. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. N. i utvrđuje da su u parničnom postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1484/21 i izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 114/25 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu i Centru za socijalni rad grada Beograda – Odeljenje Zvezdara da primenom propisanih ovlašćenja omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između B. N. i maloletnih S. N. i F. N, na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 1484/21 od 6. januara 2025. godine.

3. Utvrđuje se pravo B. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. N. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. avgusta 2025. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava, kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1484/21 i izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 114/25.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac više od tri godine uskraćen za kontakt sa svojom decom, čime mu je onemogućeno ostvarivanje roditeljskih prava; da je osporeni parnični postupak pokrenut u oktobru 2021. godine, a osporeni izvršni postupak u januaru 2025. godine; da je reč o sprovođenju izvršenja privremene mere donete u osporenom parničnom postupku, kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa podnosioca i njegove dece; da je prethodno vođen još jedan izvršni postupak, u predmetu istog suda I. 282/23, na osnovu ranije izdate privremene mere, kojom je viđanje sa decom bilo određeno u kontrolisanim uslovima organa starateljstva; da je sud u oba izvršna postupka ukupno devet puta pokušao da sprovede izvršenje u prisustvu sudskog izvršitelja, ali bez uspeha, jer majka dece odbija da omogući kontakt i utiče na to da deca stvore otpor prema podnosicu, kao svom drugom roditelju; da sud ne preduzima adekvatne mere kako bi majku dece sprečio u opisanom ponašanju, s obzirom na to da joj do sada nije izrekao nijednu zakonsku kaznu, dok nadležni organ starateljstva nije u stanju da predloži podobno sredstvo izvršenja, kako bi se deca konačno predala podnosiocu, kao ni plan intervencije za uspostavljanje kontakta; da takvim svojim radom sud i organ starateljstva pomažu majci u procesu otuđenja dece od oca.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i Prvom osnovnom sudu u Beogradu naloži da hitno sprovede izvršenje u predmetu I. 114/25, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 114/25 i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 1484/21 od 6. januara 2025. godine, u stavu prvom izreke, određena je privremena mera, pa je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletnih S. N. i F. N. sa ocem B. N., ovde podnosiocem ustavne žalbe, tako što će: svaki drugi utorak i četvrtak, kada su deca u prepodnevnoj smeni, otac preuzimati decu sa adrese gde stanuju sa majkom u 17,00 časova i vraćati ih na isto mesto u 20,00 časova; deca provoditi svaki drugi vikend sa ocem, od petka u 19,00 časova do nedelje u 18,00 časova, i to u nedelji kad nemaju viđenje, preuzimanjem dece na adresi kod majke i vraćanjem na isto mesto; deca provoditi sa ocem svaki drugi državni i verski praznik, dečiji rođendan, dan očevog rođenja, krsnu slavu i svaki drugi praznik, polovinu zimskog i letnjeg raspusta, uz prethodni dogovor roditelja i poštovanje dečijih potreba i obaveza. U stavu drugom izreke je konstatovano da se ovim rešenjem menja rešenje istog suda P2. 1484/21 od 4. decembra 2023. godine.

U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilja – protivtužena J. A. iz Beograda podnela 7. oktobra 2021. godine tužbu protiv tuženog – protivtužioca B. N, radi razvoda braka, vršenja roditeljskog prava nad zajedničkom decom rođenom 24. maja 2012. i 14. juna 2016. godine i održavanja ličnih odnosa sa drugim roditeljem, kao i davanja doprinosa u njihovom izdržavanju; da je tužbom predložena i privremena mera kojom bi se deca do okončanja parnice poverila tužilji – protivtuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz održavanje ličnih odnosa dece i tuženog – protivtužioca prema predloženom modelu i njegovu obavezu da doprinosi izdržavanju dece; da je tuženi – protivtužilac podneskom od 29. oktobra 2021. godine osporio tužbu i tužbeni zahtev, kao i predloženu privremenu meru, ističući istovremeno i protivtužbeni zahtev da se deca njemu povere na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređenje ličnih odnosa dece sa majkom i njenu obavezu da doprinosi izdržavanju, kao i predlog za privremenu meru da se viđenje između njega i dece do okončanja parnice odvija po modelu koji on predlaže; da su rešenjem P2. 1484/21 od 14. jula 2022. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 18. jula 2023. godine, u stavu prvom izreke, deca stranaka poverena na samostalo vrešenje roditeljskog prava tužilji – protitvtuženoj, dok je u stavu drugom uređen način održavanja ličnih odnosa između dece i tuženog – protivtužioca (dva puta nedeljno, tako što će otac decu preuzimati iz škole i vrtića utorkom i četvrtkom i vraćati ih u 20,00 časova ispred zgrade gde žive sa majkom, svaki drugi vikend do nedelje u 20,00 časova, svaki drugi državni i verski praznik, dan očeve slave, svaki drugi rođendan dece, kao i polovinu zimskog i letnjeg raspusta), koji je u stavu trećem izreke obavezan da mesečno doprinosi izdražavanju dece; da je navedeno prvostepeno rešenje, u označenim delovima, potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž2. 228/22 od 15. decembra 2022. godine; da je rešenjem P2. 1484/21 od 4. decembra 2023. godine izmenjeno prethodno rešenje o privremenoj meri, tako što je određeno da se lični odnosi između dece i tuženog – protivtužioca odvijaju u kontrolisanim uslovima organa starateljstva, u utvrđenim terminima, sa jednočasovnim vremenskim trajanjem; da je kao povod za izmenu modela viđenja naveden produbljeni konflikt između dece i tuženog – protivtužioca, koji ne jenjava, već je u uzlaznoj fazi, gde se deca kriju i beže od oca kada dolazi po njih, zbog čega interveniše policija, dok se majka protivi viđanjima dece sa ocem u bilo kojim okolnostima, sve dok se ne rasvetle sumnje da su deca trpela fizičko, psihološko i seksualno nasilje od strane oca i bake po ocu; da je navedeno rešenje potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž2. 80/24 od 27. marta 2024. godine.

U obrazloženju je dalje navedeno: da iz nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka od 10. decembra 2024. godine proizlazi da tuženi – protivtužilac ne boluje ni od kakve trajne, ni privremene duševne bolesti, duševnog poremećaja ili psihoorganskog sindroma, te spada u tzv. normalne ličnosti, visokih kognitivnih kapaciteta, očuvane efikasnosti i psihosocijalnog funkcionisanja; da struktura primarno usvojenih obrazaca mišljenja i ponašanja nije kompatibilna ličnosti koja ispljava obeležja nasilnog karaktera; da je tuženi – protivtužilac visoko motivisan za roditeljstvo; da tužilja – protivtužena ne boluje ni od kakve trajne, ni privremene duševne bolesti, duševnog poremećaja ili psihoorganskog sindroma, te spada u tzv. normalne ličnosti; da poseduje kognitivno-emocionalno-motivacione kapacitete ličnosti, koji se sagledavaju kao optimalni preduslovi za funkcionisanje u ulozi roditelja; da je tužilja – protivtužena kompetentna za samostalno vršenje roditeljskog prava i visoko motivisana da to preuzme; da je komisija mišljenja da je u najboljem interesu dece da žive u zajednici sa majkom i da im majka bude staratelj; da analiza neposredno dobijenih podataka od svih učesnika u postupku nije dala relevantno pouzdane elemente koji bi očevo ponašanje prema deci okvalifikovali kao „zlostavljajuće, nasilno ili seksualno uznemirujuće“; da u ponašanju dece i njihovom ličnom odnosu prema ocu nisu registrovani indikatori svojstveni autentičnoj proživljenosti nekog od vidova zlostavljanja, kojim bi bio ugrožen njihov fizički integritet i emocionalno-socijalna sigurnost; da je preporuka komisije da se izvrši promena postojećeg modela viđenja u kontrolisanim uslovima limitiranog na jedan sat; da imajući u vidu psihosocijalni uzrast dece, kao i pozadinu njihove uključenosti u kreiranje odnosa sa ocem (podignuta lojalnost prema majci, potreba da se integrišu u novu zajednicu majke, pa i kroz redukciju kontakta sa ocem), predloženo ja da se viđenje izmesti iz organa starateljstva i da deca sa ocem provode svaki drugi vikend, zatim da se sa njim viđaju dva puta u nedelji kad nije viđanje vikendom, kao i boravak dece za očevu krsnu slavu, njegov rođendan i druge porodične praznike, dok će dane zimskog i letnjeg raspusta deliti ravnopravno, uključujući dogovor i prilagođavanje roditeljskim i dečijim obavezama; da iz nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad grada Beograda – Odeljenje Zvezdara (u daljem tekstu: CSR Zvezdara) od 23. decembra 2024. godine, proizlazi da je organ starateljstva mišljenja da su se stekli uslovi da se održavanje kontakta između dece i oca mogu odvijati van kontrolisanih uslova; da je organ starateljstva saglasan sa datim mišljenjem komisije i smatra da je u najboljem interesu dece njihovo poveravanje na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, kao i predloženim modelom održavanja ličnih odnosa; da je sud nalaze i mišljenja organa starateljstva i komisije veštaka ocenio kao stručne, jasne i objektivne, te ih je u potpunosti prihvatio, pa zaključuje da su ispunjeni uslovi za izmenu prethodno određene privremene mere; da je sud ovaj sporni odnos privremeno uredio kako bi se sprečilo nastupanje nenadoknadive štete po decu, koja bi se ogledala u neobezbeđivanju njihovog najboljeg interesa na planu ostvarivanja kontakta sa roditeljem sa kojim ne žive, a što bi moglo nepovoljno da se odrazi na normalan rast i razvoj dece.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. februara 2025. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za donošenje zaključka o sprovođenju izvršenja (izvršnog) rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 1484/21 od 6. januara 2025. godine, novčanim kažnjavanjem izvršnog dužnika, ukoliko ne omogući viđenje izvršnog poverioca sa decom prema utvrđenom modelu. U predlogu je, pored ostalog, navedeno da izvršni dužnik nije omogućila kontakte sa decom 11. i 13. februara 2025. godine. Predmet je zaveden pod brojem I. 114/25.

Rešenjem predsednika suda od 26. februara 2025. godine usvojen je zahtev za izuzeće postupajuće sudije, koja je prethodno izjavila da lično poznaje obe stranke u postupku.

Sprovođenje izvršenja je određeno zaključkom od 27. februara 2025. godine, koji je CSR Zvezdara dostavljen 3. marta 2025. godine.

Podneskom od 10. marta 2025. godine, izvršni poverilac je predložio da se izvršni dužnik novčano kazni, imajući u vidu da su 7. marta 2025. godine, u terminu za preuzimanje dece, bili prisutni i njena majka, kao i brat po ocu, koji je događaj snimao telefonom, što je bio razlog da deca ne krenu sa njim.

Izvršni dužnik je 12. marta 2025. godine podnela zahtev za otklanjanje nepravilnosti, sa zahtevom da se zaključak o sprovođenju izvršenja stavi van snage, iz razloga što ona omogućava viđanje izvršnog poverioca sa decom, a što sve proizlazi iz njihove elektronske prepiske koju je dostavila u prilogu podneska.

Rešenjem od 26. marta 2025. godine odbačen je kao neblagovremen zahtev za otklanjanje nepravilnosti. Prigovor izvršnog dužnika izjavljen protiv ovog rešenja odbijen je kao neosnovan rešenjem veća Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 911/25 od 14. maja 2025. godine.

Sud je dopisom od 26. marta 2025. godine zatražio od CSR Zvezdara dostavljanje plana intervencije za uspostavljanje kontakta između izvršnog poverioca i dece.

Izvršni poverilac je dva puta, podnescima od 3. aprila i 9. maja 2025. godine, zatražio hitno postupanje suda, uz novčano kažnjavanje izvršnog dužnika.

U zapisnicima sudskog izvršitelja od 22. maja, 5, 13, 19. juna i 7. jula 2025. godine konstatovano je da deca nijednom nisu krenula sa izvršnim poveriocem. Dva puta je konstatovano prisustvo trećeg lica (brat izvršnog dužnika koji je događaj snimao telefonom, a kasnije lice po imenu Mirjana). U jednom od zapisnika stoji da je majka molila decu da pođu sa ocem. Usledile su dve urgencije izvršnog poverioca (27. juna i 8. jula 2025. godine), sa predlogom za novčano kažnjavanje izvršnog dužnika.

Nakon urgencije od 27. maja 2025. godine upućene CSR Zvezdara, taj organ se obratio sudu dopisom od 5. juna 2025. godine, u kome ga je obavestio o štrajku svojih zaposlenih, počev od 24. februara 2025. godine, gde izrada plana intervencije ne ulazi u minimum procesa rada.

Rešenjem predsednika suda od 29. jula 2025. godine određen je novi postupajući sudija, prema Godišnjem rasporedu poslova.

Na ponovni zahtev suda od 29. avgusta 2025. godine, CSR Zvezdara je 5. septembra 2025. godine dostavio izveštaj u kome je, pored ostalog, navedeno: da nijedno sredstvo izvršenja u okolnostima konkretnog slučaja ne bi ostvarilo svrhu, jer postoji visok rizik za emocionalnu bezbednost i psihičko zdravlje dece; da se ne sme dozvoliti olako i nekontrolisano viđanje dece sa ocem, već se prethodno mora utvrditi istina o prirodi njihove traumatizacije. Kao činjeničnu podlogu za svoje mišljenje, CSR Zvezdara navodi izveštaj psihologa od 24. marta 2025. godine i mišljenje sudskih veštaka iz oblasti psihijatrije i kliničke psihologije, dato u postupku krivične istrage protiv izvršnog dužnika koja se vodi zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo oduzimanje maloletnog lica.

Izvršni poverilac je u podnescima od 2, 8, 15, 22, 29. septembra i 6. oktobra 2025. godine, pored insistiranja na novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika, izneo i detalje o događajima prilikom pokušaja preuzimanja dece, ukazujući da sudski izvršitelj više ne izlazi na lice mesta počev od 7. jula 2025. godine.

Izvršni dužnik je podneskom od 9. oktobra 2025. godine zatražila da se izvršni postupak obustavi, imajući u vidu mišljenje CSR Zvezdara. Izvršni poverilac je u podnesku od 13. oktobra 2025. godine istakao da CSR Zvezdara, kao organ starateljstva, nije ovlašćen da daje predloge da se izvršenje ne sprovodi, zbog čega je 24. oktobra 2025. godine zatražio izuzeće tog organa od daljeg postupanja, o čemu još uvek nije odlučeno.

Od parničnog odeljenja Prvog osnovnog suda u Beogradu je 29. oktobra 2025. godine zatražen podatak o tome da li je izvršna isprava još uvek na snazi. Odgovor da jeste, tj. da je u njegovom relevantnom delu rešenje o privremenoj meri potvrdio nadležni drugostepeni sud, dostavljen je 6. novembra 2025. godine.

Sud je dopisom od 20. februara 2026. godine zatražio od CSR Zvezdara da dostavi plan intervencije, kao i da predloži najpogodnije sredstvo izvršenja.

CSR Zvezdara je u svom izveštaju od 20. marta 2026. godine naveo da je, nakon terenske provere i obavljenih razgovora, zaključeno da se stanje stvari nije promenilo u odnosu na prethodni izveštaj, te da ostaje kod mišljenja da bilo koje sredstvo izvršenja ne bi ostvarilo svrhu.

Predmet je Ustavnom sudu dostavljen na uvid 2. aprila 2026. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje, 10/23 – dr. zakon i 91/25) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak u kome sudovi i javni izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih izvršitelja (član 1.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da pošto proceni okolnosti, sud u rešenju o izvršenju određuje sledeća sredstva izvršenja – 1) prinudno oduzimanje i predaju deteta, 2) novčanu kaznu, 3) kaznu zatvora, koja mogu da se odrede i sprovedu prema licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta, a sud može menjati sredstva izvršenja dok se izvršenje ne okonča (član 373.); da se novčana kazna izriče i izvršava prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363), da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana (član 374. st. 1. i 3.); da najkasnije deset dana pre početka izvršenja, rešenje o izvršenju dostavlja se nadležnom organu starateljstva, u čije ime u izvršnom postupku učestvuje psiholog, da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno, da je psiholog organa starateljstva dužan da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato i druge činjenice značajne za samo organizovanje radnji izvršenja, kao i da obavi informativno savetodavni rad sa licem sa kojim dete živi i pokuša da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta (upoznavanje sa time da se dobrovoljnom predajom deteta izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i štetne posledice po njegov rast i razvoj i sl.), da na osnovu rezultata rada svog psihologa, organ starateljstva može predložiti sudiji podrobnije uslove uređenja prostora u kome se sprovodi izvršenje i način predaje deteta, da je psiholog organa starateljstva dužan da se i pre izvršenja i u toku samog izvršenja rukovodi zaštitom najboljeg interesa deteta (član 375.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. st. 2. i 3.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe ove glave zakona (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377.) (član 379.).

Odredbama Porodičnog zakona propisano je: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Ustavnom žalbom se najpre ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15 i 92/23), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud.

Budući da su osporeni parnični i osporeni izvršni postupak i dalje u toku, te da podnosilac ustavne žalbe još uvek ima mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, obrati nadležnom sudu prigovorom radi ubrzavanja postupka, Sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), zbog nenadležnosti da po njoj postupa, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ostalim navodima ustavne žalbe se prevashodno ukazuje na to da podnosiocu više od tri godine nije omogućeno održavanje ličnih odnosa decom. Ustavni sud konstatuje da su ovakvi navodi, ratione materiae, spojivi sa sadržinom prava koja Ustav garantuje roditeljima. Naime, prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava izvedena su iz njihovih Ustavom utvrđenih dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, zbog čega roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoje ustavne dužnosti prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom. Osim toga, stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u pogledu primene člana 8. Evropske konvencije, kojim je garantovano pravo na poštovanje porodičnog života, upućuju na to da međusobni kontakt roditelja i deteta predstavlja suštinski element porodičnog života (videti presude u predmetima W. protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 9749/82, od 8. jula 1987. godine, stav 59, Monory protiv Rumunije i Mađarske, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70, V.A.M. protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 13. marta 2007. godine, stav 130. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). Konačno, ESLjP je, kao i Ustavni sud, stanovišta da garancije sadržane u pravu na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije podrazumevaju i pozitivnu obavezu države da u sferi vršenja roditeljskog prava preduzme sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog, i u razumnom roku (videti presudu u citiranom predmetu V.A.M. protiv Srbije, st. 132. i 133, kao i Odluke Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine i Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine).

Praksa ESLjP dalje ukazuje da obaveza nacionalnih organa da preduzmu mere kako bi olakšali kontakt roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo sa decom nije apsolutna (presude u predmetima Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 58. i Grujić protiv Srbije, predstavka broj 203/07, od 3. jula 2018. godine, stav 63.). Za kontakt koji nije moguće odmah obezbediti potrebno je preduzeti pripremne mere. Priroda i obim takve pripreme zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih strana je bitan element. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olakšaju takvu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti mora biti ograničena, jer se interesi, kao i prava i slobode svih zainteresovanih lica, moraju uzeti u obzir, a naročito najbolji interesi deteta. Kada kontakt sa roditeljem može da ugrozi te interese, nacionalni organi moraju da ostvare pravičnu ravnotežu između istih. U takvim sitiacijama, od ključnog je značaja da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake kako bi olakšali kontakt koji se razumno može očekivati u okolnostima svakog konkretnog slučaja (videti presude u predmetima Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, broj predstavke 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, citiranom V.A.M. protiv Srbije, stav 133. i Veljkov protiv Srbije, broj predstavke 23087/07, od 19. aprila 2011. godine, stav 95.). Nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja, sama po sebi, može osloboditi nacionalne organe pozitivnih obaveza prema članu 8. Evropske konvencije. Nadležni organi su dužni da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najvažnije interese deteta, pri čemu svaka obaveza primene sile ili prinude mora biti ograničena (videti presudu u predmetu G.B. protiv Litvanije, broj predstavke 36137/13, od 19. januara 2016. godine, stav 93.).

Adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi. Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Istovremeno, član 8. Evropske konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13. jula 2010. godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.).

Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude može imati negativne posledice po odnos između roditelja i dece, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na to što su osporeni sudski postupci još uvek u toku. Ustavni sud je ovakav stav, pored ostalog, izrazio u Odlukama Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine i Už-16492/2021 od 17. oktobra 2024. godine, koje su dostupne na internet sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.

Primenjujući na konkretan slučaj napred iznete stavove ESLjP, koje i sam prihvata, Ustavni sud najpre konstatuje da se u osporenom parničnom postupku, koji se vodi po tužbi od 7. oktobra 2021. godine i protivtužbi od 29. oktobra 2021. godine, raspravlja i odlučuje o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkom decom stranaka (tužilje – protivtužene i ovde podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog – protivtužioca), uređenju ličnih odnosa dece sa drugim roditeljem, kao i obavezi davanja doprinosa u izdržavanju. U dosadašnjem toku postupka doneta su tri rešenja o privremenoj meri, kojima su periodično uređivani odnosi stranaka sa decom. Najpre su rešenjem od 14. jula 2022. godine (ispravljeno rešenjem od 18. jula 2023. godine) deca poverena na samostalno vrešenje roditeljskog prava tužilji – protitvtuženoj, dok je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo da sa njima održava kontakte po određenom modelu. Potom je rešenjem od 4. decembra 2023. godine izmenjena prethodno izdata privremena mera, tako što je određeno da se kontakti između dece i podnosioca ustavne žalbe odvijaju u kontrolisanim uslovima organa starateljstva, u utvrđenim terminima, sa jednočasovnim vremenskim trajanjem, pri čemu je kao povod za takvu izmenu konstatovano da konflikt između dece i podnosioca ustavne žalbe ne jenjava, već je u uzlaznoj fazi, da se deca kriju i beže od njega kada dolazi po njih, zbog čega interveniše policija, te da se majka protivi viđanjima u bilo kojim okolnostima, sve dok se ne rasvetle sumnje o tome da su deca trpela fizičko, psihološko i seksualno nasilje od strane oca i bake po ocu. Komisija sudskih veštaka je nakon toga dostavila mišljenje da se kontakti između dece i podnosioca ustavne žalbe mogu izmestiti iz kontrolisanih uslova, jer je utvrđeno da se njegovo ponašanje ne može okvalifikovati kao „zlostavljajuće, nasilno ili seksualno uznemirujuće“, niti da su u ponašanju dece i njihovom ličnom odnosu prema ocu registrovani indikatori svojstveni autentičnoj proživljenosti nekog od vidova zlostavljanja, pri čemu pozadinu uključenosti dece u kreiranje odnosa sa ocem čini lojalnost prema majci i potreba da se integrišu u novu zajednicu majke, pa i kroz redukciju kontakta sa ocem. Predložen je i odgovarajući model održavanja ličnih odnosa. Sa mišljenjem komisije veštaka, kao i predloženim modelom viđenja, u potpunosti se saglasio CSR Zvezdara, kao nadležni organ starateljstva. Rešenjem od 6. januara 2025. godine, koje predstavlja izvršnu ispravu u osporenom izvršnom postupku, način održavanja ličnih odnosa između podnosioca ustavne žalbe i dece izmenjen je u skladu sa navedenim mišljenjem komisije veštaka. Osporeni izvršni postupak započet je 20. februara 2025. godine, a zaključak o sporovođenju izvršenja donet je sedam dana kasnije, te je dostavljen strankama i CSR Zvezdara.

Ustavni sud konstatuje da navedena privremena mera još uvek nije izvršena. Sud do sada nije preduzeo nijednu od mera za izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima propisanih odredbom člana 373. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju – novčana kazna, kazna zatvora i prinudno oduzimanje i predaja deteta, i pored brojnih urgencija podnosioca ustavne žalbe, već je samo izdat nalog sudskom izvršitelju da u terminima određenim za preuzimanje dece izlazi na lice mesta i zapisnički konstatuje da li do toga dolazi. Ustavni sud najpre ističe da sudski izvršitelj nema nikakvih ovlašćenja u ovoj vrsti postupka, niti je njegovo učešće uopšte propisano Zakonom o izvršnom postupku. Primena sile ili prinude, kako to proizlazi iz citiranih stavova ESLjP, mora biti ograničena u ovakvim okolnostima, ali svakako ne i u potpunosti isključena. Osnovna svrha izvršnog postupka jeste prinudno namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Sud je u dosadašnjem toku osporenog izvršnog postupka bio isključivo usmeren na dobrovoljnost u postupanju izvršnog dužnika i dece. Međutim, podnosilac ustavne žalbe za više od godinu dana, koliko traje osporeni izvršni postupak, nije ostvario nijedan kontakt sa svojom decom. Izvršni dužnik je, po shvatanju Ustavnog suda, dužna da pripremi decu za kontakt sa ocem, te njeno odbijanje ili pasivno ponašanje može biti u suprotnosti sa najboljim interesima dece i predstavljati način na koji ona sprečava izvršenje, a što opravdava primenu neke vrste prinude. Ustavni sud, s tim u vezi, podseća na stav ESLjP da domaći organi nisu oslobođeni obaveze da preduzimaju odgovarajuće korake kako bi omogućili kontakt, čak i kada postoji mogućnost da teže sankcije ne bi promenile opšti stav roditelja (videti presude R.I. i ostali protiv Rumunije, od 4. decembra 2018. godine, predstavka broj 57077/16, stav 57. i Kuppinger protiv Nemačke, od 30. januara 2015. godine, predstavka broj 62198/11, st. 103 i 107.).

Što se tiče postupanja nadležnog organa starateljstva, Ustavni sud konstatuje da je CSR Zvezdara svoj prvi izveštaj za potrebe izvršnog postupka dostavio sudu 5. septembra 2025. godine, s obzirom na to da su se njegovi zaposleni nalazili u štrajku počev od 24. februara iste godine. U tom izveštaju je, pored ostalog, istaknuto da nijedno sredstvo izvršenja u okolnostima konkretnog slučaja ne bi ostvarilo svrhu, jer postoji visok rizik za emocionalnu bezbednost i psihičko zdravlje dece, zbog čega se ne sme dozvoliti olako i nekontrolisano viđanje dece sa ocem, već se prethodno mora utvrditi istina o prirodi njihove traumatizacije. Takav zaključak organa starateljstva, koji je kasnije ponovljen u izjašnjenju od 20. marta 2026. godine, baziran je na izveštaju psihologa od 24. marta 2025. godine i mišljenju sudskih veštaka iz oblasti psihijatrije i kliničke psihologije datom za potrebe krivične istrage koja se vodi protiv izvršnog dužnika. Ustavni sud polazi od toga da je druga po redu privremena mera, kojom je viđanje između podnosioca ustavne žalbe i dece bilo određeno u kontrolisanim uslovima organa starateljstva, izmenjena nakon što je komisija sudskih veštaka utvrdila da nema elemenata bilo kog oblika nasilja prema deci, kao i da pozadinu njihovog negativnog odnosa prema ocu predstavlja svojevrsna indoktrinacija od strane majke, ovde izvršnog dužnika. Sa tim zaključcima se saglasio i CSR Zvezdara, koji ulogu nadležnog organa starateljstva ima u oba osporena postupka. Prema tome, CSR Zvezdara je već u svom prvom izveštaju datom za potrebe osporenog izvršnog postupka izrazio suprotno mišljenje od onog koje je podržao u parnici, ukazujući da se ne sme dozvoliti nekontrolisano viđanje dece sa ocem, već da se prethodno mora utvrditi istina o prirodi njihove traumatizacije. Takvo postupanje CSR Zvezdara bio je povod da podnosilac ustavne žalbe zatraži izuzeće tog organa od daljeg učešća u postupku, o kom zahtevu još uvek nije odlučeno. Ne prejudicirajući odluku o tom zahtevu, Ustavni sud smatra da postupajući sud, svakako, u daljem toku postupka ne može biti oslonjen isključivo na stručnu podršku CSR Zvezdara, već da je u takvim okolnostima gotovo dužan da koristi ovlašćenje iz člana 375. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako što će u postupak uključiti školu, porodično savetovalište ili neku drugu specijalizovanu ustanovu za posredovanje u porodičnim odnosima, kao i da eventualno zakaže ročište, u smislu člana 371. navedenog zakona, posebno jer starije dete stranaka još u vreme donošenja prve privremene mere ima više od deset godina, te svoje mišljenje može slobodno i neposredno da izrazi. Detetu koje je sposobno da formira mišljenje, države potpisnice Konvencije o pravima deteta garantuju pravo da slobodno izrazi mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču, s tim da se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta. Ovo naročito važi za sudske i administrativne postupke, a kao najčešći primer u praksi jesu postupci koji slede nakon razdvajanja roditelja. Komitet UN za prava deteta je kroz opšte komentare Konvencije o pravima deteta (videti, pored ostalih, Opšti komentar br. 5, 12 i 14) posebno istakao: da sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva da dete to treba da uradi bez ičijeg pritiska, uz iznošenje svog ličnog mišljenja, a ne projekcije tuđeg mišljenja; da se dete ispituje u granicama neophodnosti svakog konkretnog slučaja, jer je reč o teškom procesu koji može imati traumatski uticaj; da se mišljenje deteta mora ozbiljno razmotriti, naravno, ukoliko se prethodno oceni da je dete sposobno da formira sopstveni stav; da kada su u pitanju razdvajanja i razvodi, zakoni država potpisnica treba da uključe pravo deteta da bude saslušano od strane donosilaca odluka; da činjenica da je dete suviše mlado ne lišava ga prava da izrazi svoje mišljenje, niti umanjuje značaj tog mišljenja prilikom određivanja šta je u njegovom najboljem interesu. Polazeći od citiranih smernica Komiteta UN za prava deteta, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju postoji propust suda da pravilno i potpuno utvrdi da li je odbijanje dece, a posebno starijeg deteta, koje ima više od deset godina, da ostvaruju bilo kakav kontakt sa svojim ocem, posledica njihove lične odluke ili se, pak, može govoriti o projekciji tuđeg mišljenja, na šta je delimično ukazala i komisija sudskih veštaka. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ističe da emocionalna otuđenost dece može biti značajan faktor u postupanju nadležnih organa, ali ne i povod za njihovu pasivnost ili tolerisanje neizvršenja sudske odluke. Naprotiv, u takvim okolnostima državni organi su dužni da balansiraju između potrebe za sprovođenjem sudske odluke i obaveze da zaštite najbolji interes dece, nastojeći da se izbegnu mere koje bi mogle dovesti do traumatizacije ili dugoročne štete po decu.

Polazeći od napred iznetog, a uvažavajući naročiti značaj koji osporeni izvršni postupak ima za podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, koji nesumnjivo izražava pozitivan stav i motivisanost za viđanje sa decom, posebno time što se konstantno obraća sudu i ukazuje na propuste, Ustavni sud je utvrdio da su nedelotvornim postupanjem suda i organa starateljstva u posmatranom periodu, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Istovremeno, kako je predmetna privremena mera doneta u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je i bez uvida u spise (parničnog) predmeta zaključio da je do povrede prava roditelja na štetu podnosioca ustavne žalbe došlo i u tom postupku, koji od početka prati konstantna regresija u odnosima između podnosioca ustavne žalbe i dece, što najbolje potvrđuje česta izmena modela viđenja, pri čemu je jedan od njih glasio na jednočasovne susrete u kontrolisanim uslovima organa starateljstva. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava iz člana 65. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1484/21 i izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 114/25, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke naložio sudu i organu starateljstva da u osporenom izvršnom postupku, primenom propisanih ovlašćenja, omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između podnosioca ustavne žalbe i njegove dece, saglasno pravnosnažnom i izvršnom rešenju Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 1484/21 od 6. januara 2025. godine. Ustavni sud ukazuje na to da odluka Ustavnog suda kojom je u postupku po ustavnoj žalbi utvrđena povreda nekog prava, svoju pravnu obaveznost ostvaruje ne samo kroz izreku, već i kroz obrazloženje. Dakle, sve ono što Ustavni sud u obrazloženju istakne kao povod za utvrđivanje povrede prava, treba da posluži kao neka vrsta uputstva postupajućem sudu kako da svoje ponašanje prilagodi iznetim zaključcima i pravnim stavovima (videti Odluku Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine, dostupna na veb sajtu Ustavnog suda).

8. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu period razdvojenosti sa decom, što za podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo predstavlja stalni izvor uznemirenosti. Na visinu naknade utiče i činjenica da su osporeni postupci i dalje u toku, te da je efikasnim preduzimanjem adekvatnih pojedinačnih mera nadležnih državnih organa moguće sprečiti dalje kršenje prava podnosioca i, u izvesnoj meri, ispraviti posledice tog kršenja. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Kostić protiv Srbije, broj predstavke 31530/20, od 11. juna 2024. godine, stav 17.), ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

9. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi člana 8. Evropske konvencije, jer kada je ta povreda istaknuta istovremeno sa povredom prava iz člana 65. Ustava, Sud u svojoj praksi ustavnu žalbu, po pravilu, razmatra sa aspekta označene odredbe Ustava.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti