Povreda prava na pravično suđenje zbog nezakonitog ponavljanja pravnosnažnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje, jer je parnični sud nezakonito ponovio pravnosnažno okončan postupak. Sud je pogrešno primenio odluku Ustavnog suda donetu u drugom predmetu, proširujući njeno dejstvo na postupak koji nije bio predmet ustavnosudske kontrole.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi R. R. iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine i određuje da nadlež an sud ponovo odluči o predlogu tužioca za ponavljanje postupka po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007. godine.

3. Ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema R. Č.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz Novog Sada je podnela , 29. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika S . Ž, advokata iz Bogatića, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi da je prilikom donošenja osporenog rešenj a Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine Apelacioni sud u Novom Sadu proizvoljno primenio procesno pravo i to član 422. tačka 11) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) . Naime, podnositeljka smatra da ovaj član Zakona nije bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja i da se, po njenom mišljenju, nije mogao primeniti ni na osnovu prelaznih odredaba sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), budući da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona, te da nije reč o započetom, a nedovršenom postupku, u smislu člana 506. stav 1. ovog zakona. Podnositeljka dalje ističe da je osporenim rešenjem dozvoljeno ponavljanje postupka usled proizvoljnog i pogrešn og tumač enja člana 87. Zakona o Ustavnom sudu , te da se u konkretnom slučaju nije mogao primeniti ovaj član Zakona o Ustavnom sudu. Podnositeljka navodi da je ponavljanje predmetnog postupka dozvoljeno pozivom na Odluku Ustavnog suda Už-5009/2010, ali da ona nije bila stranka u postupku povodom koga je doneta navedena odluka Ustavnog suda, niti lice koj e se nalaz i u istoj pravnoj situaciji , te da se, po njenom mišljenju, pravne posledice i dejstva Odluke Ustavnog suda donete u jednom ustavnosudskom sporu ne mogu protezati i na druge parnične postupke, i to iz jedinog razloga što je u svim tim postupcima tužilac bio S. z. r. U. N . S . „T .“.

Obrazlažući navode o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine, podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je sud proizvoljno primenio materijalno pravo u odnosu na dugovani iznos glavnice i dosuđen e kamate. Podnositeljka navodi da je osporenom presudom obavezana da isplati iznos od 138.986,60 dinara, koji predstavlja iznos od 1.733 evra po kursu na dan presuđenja 15. januara 2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od tog dana, iako je do presuđenja došlo 10. septembra 2013. godine, te je, po mišljenju podnositeljke, iznos glavnice mogao biti utvrđen samo sa tim datumom i od tog datuma je mogla da teče zakonska zatezna kamata, jer se u protivnom povređuje načelo savesnosti, ekvivalentnosti novčanih davanja i pravičnosti. Dalje se navodi da je osporena presuda doneta pozivom na odredbe člana 149, člana 372. stav 2, člana 375. i člana 380. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, koji nije bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, niti se mogao primeniti na osnovu prelaznih odredaba važećeg Zakona o parničnom postupku.

Podnositeljka predlaže da Ustavni sud , do donošenja odluke kojom će usvoji ti ustavnu žalb u i poništi ti osporeno rešenje i presudu , „donese privremenu meru i odloži izvršenje“ osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak u predmetu P. 7719/04

S. z. r. U. N . S . „T .“ je Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv R. R, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i R. Č, radi isplate po ugovoru o nenamenskom zajmu.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena R. R. da mu isplati iznos od 324.095,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2005. godine do isplate, da se obaveže tuženi R. Č. da mu isplati iznos od 828.924,37 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 2005. godine do isplate , kao i da se obavežu tuženi da mu nakn ade troškove parničnog postupka. Istom presudom je obavezan tužilac da tuženom R. Č. isplati iznos od 123.750,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3/11 od 19. januara 2011. godine je prekinut postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na ponavljanje postupka

Tužilac je 21. januara 2013. godine, pozivom na odredbu člana 422. tačka 11) Zakona o parničnom postupku, podneo Apelacionom sudu u Novom Sadu predlog za ponavljanje žalbenog postupka. U predlogu je, pored ostalog, navedeno da je u identičnoj pravnoj situaciji u predmetu okončanom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine, Ustavni sud Odlukom Už-5009/2010 od 22. novembra 2012. godine utvrdio da je navedenom drugostepenom presudom povređeno pravo tužioca na pravično suđenje i naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu ponavljanje postupka.

Odlučujući o predlogu za ponavljanje žalbenog postupka, Apelacioni sud u Novom Sadu je 10. septembra 2013. godine doneo osporeno rešenje Gž. 2448/10, kojim se pon avlja postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007. godine i ukida presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je odredbom člana 422. tačka 11) Zakona o parničnom postupku propisana mogućnost ponavljanja postupka ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom, a da je odredbom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu propisano da ako su pojedinačnim aktom ili radnjom povređena ili uskraćen a Ustavom zajemčen a ljudsk a ili manjinsk a prav a i slobode više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji. U obrazloženju osporenog rešenja se dalje navodi da se u konkretnoj parnici radi o zahtevima tužioca za isplatu koji su zasnovani na istom pravnom osnovu kao u parnici u kojoj je Ustavni sud svojom Odlukom Už-5009/2010 od 22. novembra 2012. godine utvrdio povredu prava tužioca na pravično suđenje, te da je na osnovu odredbe člana 429. Zakona o parničnom postupku, sud dozvolio ponavljanje žalbenog postupka u svrhu dovođenja tužioca u identičnu pravnu situaciju kao i u parnici okončanoj presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine.

Istog dana, 10. septembra 2013. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je odlučivao o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007. godine i doneo o sporenu p resudu Gž. 3731/13 . Osporenom presudom je, u stavu prvom izreke , žalba tužioca delimično usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007 . godine preinačena , tako što je obavezana tužena R. R. da tužiocu isplati iznos od 138.986,60 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2007. godine do isplate , obavezan tuženi R. Č. da tužiocu isplati iznos od 355.446,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2007. godine do isplate, a odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog (prvostepenog) postupka, dok je u preostalom pobijanom – odbijajućem, a nepreinačenom delu, žalba tužioca odbijena i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke ove presude su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka po pravnim lekovima u iznosu od 110.252,00 dinara.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je sledom stanovišta Ustavnog suda da se ekvivalencija međusobnih davanja postiže svođenjem svih međusobnih prestacija stranaka na čvrstu valutu, sa polazištem u objavljenoj kursnoj listi Narodne banke Srbije, po kojoj je srednji kurs jednog evra na dan donošenja prvostepene presude iznosio 80,2000 dinara, našao osnovanim potraživanje tužioca u odnosu na tuženu R. R. i u odnosu na tuženog R. Č . Dalje se navodi da se presuđenjem kao u izreci presude, tužilac dovodi u identičnu pravnu situaciju kao i u predmetu u kome je utvrđena povreda prava na pravično suđenje.

3.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na Odluku Ustavnog suda Už-5009/2010 od 22. novembra 2012. godine

Ustavni sud je na sednici održanoj 22. novembra 2012. godine odlučivao o ustavnoj žalbi S. z. r. U. N . S . „T .“ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine. Navedena presuda je doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi S. z. r. U. N . S . „T .“ protiv tužene B. P, radi isplate duga.

Ustavni sud je Odlukom Už-5009/2010 godine, pored ostalog, usvojio ustavnu žalbu S. z. r. U. N . S . „T .“ i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Istom odlukom, Ustavni sud je naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4638/08 od 11. marta 2009. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovom ustavnosudskom sporu od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđeno da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.). Odredbom člana 166. stav 2. Ustava je utvrđeno da su o dluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom. Odredbom člana 175. stav 3. Ustava je utvrđeno da se uređenje Ustavnog suda i postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka uređuju zakonom.

Odredbom člana 422. tačka 11) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 -Odluka US), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih odluka (u daljem tekstu: ZPP iz 2009. godine) bilo je propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku. Odredbom člana 424. stav 3. istog zakona je bilo propisano da se po proteku roka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može podneti, osim ako se ponavljanje traži iz razloga navedenih u članu 422. tač. 1), 2), 10) i 11 ) ovog zakona. Odredbom člana 429. stav 4. Zakona o parničnom postupku je bilo propisano da će, kad drugostepeni sud nađe da je opravdan predlog za ponavljanje postupka i da nije potrebno da se drži nova glavna rasprava, ukinuti svoju odluku, kao i odluku drugostepenog suda ako takva postoji, i doneti novu odluku o glavnoj stvari.

Odredbom člana 426. tačka 12) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14 ), koji je na snazi (u daljem tekstu: važeći ZPP) je propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Odredbama člana 506. istog zakona je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (stav 1.) i da će se, ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 2.).

Odredbom člana 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US) je propisano da se u ređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuju ovim zakonom. Odredbom člana 87. Zakona je propisano da ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda više lica, a samo neka od njih su podnela ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji. Odredbama člana 89. istog zakona je propisano: da se odlukom ustavna žalba usvaja ili odbija kao neosnovana (stav 1.); da kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca (stav 2.); da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen (stav 3.); da o dluka Ustavnog suda kojom je uvažena ustavna žalba ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku (stav 4.). Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava protiv akata donetih u postupku u kome je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučivao o predlogu tužioca za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, odnosno protiv rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka i ukinuta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine, kao i protiv drugostepene presude koja je doneta nakon toga.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj načelni stav da se rešenjem kojim je odbačen ili odbijen zahtev za ponavljanje postupka ne odluč uje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se prav nosnažno okončani postupak ponovi, te da se, prema stavu Ustavnog sud a, ovakav osporeni akt ratione materiae ne mo že dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravično suđenje . Međutim, ukoliko je predmet ustavne žalbe pojedinačni akt kojim je ponovljen pravnosnažno okončan postupak, Sud nalazi se u tom ponovljenom postupku može odlučivati o pravima i obavezama stranaka.

Kako je u konkretnom slučaju predmet ustavne žalbe rešenje kojim je ponovljen postupak po žalbi, kao i drugostepena presuda koja je doneta u ponovljenom postupku po žalbi (nakon ukidanja prethodne drugostepene presude), po nalaženju Ustavnog suda, osporenim rešenjem i presudom je odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe . Stoga je Ustavni sud ocenio da su u konkretnom slučaju osporeni akt i rationae materiae spojivi sa garancijama prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su ispunjeni uslovi da Sud odlučuje o osnovanosti navoda o povredi ovog prava.

6. Ustavni sud najpre konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi posebno obrazlaže navode o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporeno rešenje i u odnosu na osporenu presudu. Sud dalje ukazuje na to da, iako je Apelacioni sud u Novom Sadu oba osporena akta doneo istog dana, 10. septembra 2013. godine, osporena presuda je posledica prethodno donetog osporenog rešenja kojim je odlučeno da se ponovi postupak po žalbi i ukine ranija drugostepena presuda.

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da je najpre potrebno da ispita osnovanost tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine. Ovo iz razloga što je, po mišljenju Suda, potrebno prvo oceniti da li je u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Novom Sadu primenio zakon na ustavnopravno prihvatljiv način kada je osporenim rešenjem dozvolio ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, odnosno da li je u konkretnom slučaju postupak ponovljen u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava, pa tek nakon toga da, eventualno, ispituje osnovanost navoda o povredi ovog prava u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine.

6.1. Ocena Ustavnog suda u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka iznosi dve tvrdnje o povredi navedenog prava , odnosno da je do povrede prava na pravično suđenje došlo usled: 1) pogrešnog tumačenja Zakona o Ustavnom sudu i 2) retroaktivne primene i pogrešnog tumačenja Zakona o parničnom postupku.

Kad je reč o prvoj tvrdnji, podnositeljka smatra da je osporenim rešenjem dozvoljeno ponavljanje postupka usled proizvoljnog i pogrešn og tumač enja člana 87. Zakona o Ustavnom sudu . Navodi da je ponavljanje konkretnog postupka dozvoljeno osporenim rešenjem, pozivajući se na Odluku Ustavnog suda Už-5009/2010, pri čemu podnositeljka tvrdi da ona nije bila stranka u postupku povodom koga je doneta ova odluka Ustavnog suda, niti lice koj e se nalaz i u istoj pravnoj situaciji , te se, po njenom mišljenju, u konkretnom slučaju nije mogao primeniti ovaj član Zakona o Ustavnom sudu, pri čemu presuda koja je bila predmet odlučivanja u ponovljenom postupku nikada nije bila predmet ustavnosudske kontrole.

Kada je reč o drugoj tvrdnji, podnositeljka navodi da je osporeno rešenje doneto uz proizvoljnu primenu procesnog prava, tačnije na osnovu Zakona o parničnom postupku koji nije bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja i koji se, po njenom mišljenju, nije mogao primeniti ni na osnovu prelaznih odredaba sada važećeg Zakona o p arničnom postupku.

Imajući u vidu prvu tvrdnju i razloge podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je najpre potrebno načelno ukazati na specifičnu prirodu i osobeni karakter ustavnosudskog spora po ustavnoj žalbi, i posebno raspraviti pitanje pravnog dejstva odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, a nakon toga ukazati na specifičnosti ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda, odnosno reotvaranja predmeta pred redovnim sudom.

- Načelni stavovi o postupku po ustavnoj žalbi

Kada je reč o ustavnosudskom sporu po ustavnoj žalbi, Sud najpre konstatuje da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo kojom Ustavni sud pruža neposrednu zaštitu individulanih prava i sloboda garantovanih Ustavom i ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Tako prema članu 170. Ustava, svako ko smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnj om državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređ ena ili uskrać ena ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, može izjaviti Ustavnom sudu ustavnu žalbu, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu, kao i pod uslovom da su ispunjene druge pretpostavke propisane Zakonom o Ustavnom sudu. Kada je reč o postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u toku pružanja ove ustavnosudske zaštite ispituje osnovanost navoda i tvrdnji podnosioca ustavne žalbe o povredi prava ili sloboda, pri čemu Sud ustavnu žalb u ispituje u granicama zahteva istaknutog u njoj i utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Dalje se ukazuje da, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud svojom odlukom usvaja ustavnu žalbu ukoliko utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe, a ne bilo kome, osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskrać eno prav o i/ili slobod a zajemčen a Ustavom . Dakle, Ustavni sud takvom svojom odlukom usvaja ustavnu žalbu i određuje konkretno lice kome je povređeno ili uskraćeno pravo i sloboda, konkretan akt ili radnju kojim je povreda ili uskraćivanje učinjeno, odnosno u čemu se povreda ili uskraćivanje sastoji, kao i koje pravo i sloboda je podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena. Takođe, Ustavni sud po pravilu određuje i način izvršenja svoje odluke, odnosno način otklanjanja štetne posledice zbog učinjene povrede ili uskraćivanja prava i slobode.

Nisu retki ni slučajevi da Ustavni sud odlučuje o ustavnoj žalbi ne samo jednog, već više lica, i/ili da je ustavna žalba izjavljena protiv ne samo jednog, već više pojedinačnih akata ili radnji, te da se u ustavnoj žalbi ističe povreda više prava i sloboda. U ovim slučajevima moguće je da Sud nakon sveobuhvatne analize i ocene navoda i razloga ustavne žalbe usvoji ustavnu žalbu u odnosu na jedan ili više akata i utvrdi povredu ili uskraćivanje jednog ili više prava jednom ili više lica, a da istom odlukom odbaci ili odbije ustavnu žalbu u odnosu na isto ili druga lica, druge akte ili radnje i druga istaknuta prava. Svakako da napred navedeno ne zavisi samo od broja podnosilaca, već i od predmeta ustavne žalbe, njene sadržine, kao i navoda i razloga o povredi garantovanih prava i sloboda.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da, kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda, Sud može na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, svojom odlukom poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje. Takođe, Ustavni sud istom odlukom može odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava i sloboda. Dakle, iz navednog proizlazi da je Ustavni sud, u cilju pružanja potpune zaštite garantovanih prava i sloboda, nadležan ne samo da utvrdi povredu prava i sloboda, već i da odredi i način otklanjanja štetnih posledica koje podnosilac ustavne žalbe trpi zbog pojedinačnog akata ili radnje za koje je Ustavni sud našao da su neustavni.

Kada je reč o načinu otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava ili sloboda, Ustavni sud konstatuje da je na osnovu Ustava i Zakona o Ustavnom sudu vlastan da poništi osporeni pojedinačni akt za koji je utvrdio da je protivan Ustavu, te da vrati predmet na ponovno odlučivanje i naloži (odredi) da donosilac osporenog akta ponovo odluči o predmetu spora, odnosno da ponovo odluči o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu (u parničnom postupku je to najčešće žalba ili revizija, ako je dozvoljena). Ustavni sud dalje naglašava da je cilj ovog ovlašćenja Suda upravo u pružanju što potpunijeg ostvarivanja i zaštite zajemčenih prava i sloboda. Ustavni sud u ovoj oblasti ima dobro ustanovljenu praksu, te ovakva odluka Ustavnog suda i u svom obrazloženju sadrži detaljne razloge za ocenu Suda o postojanju povrede, kao i naloge postupajućem sudu o načinu otklanjanja štetnih posledica zb og utvrđene povrede zajemčenog ustavnog prava i slobode. Ustavni sud ukazuje da zbog poštovanja načela pravne sigurnosti, odnosno nesumnjivosti i izvesnosti koju pravnosnažnost neke presude treba da nosi sa sobom, brižljivo pristupa poništaju pravnosnažnih sudskih odluka i vraćanju predmeta na ponovno odlučivanje nadležnom redovnom sudu, kao načina opredeljivanja na koji otklanja štetne posledice zbog utvrđene povrede ustavnog prava i/ili slobode.

Ustavni sud dalje konstatuje da je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, nadležan da odlučuje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, pod uslovom da je takav zahtev izričito postavljen , i to ako je postavljen istovremeno sa ustavnom žalbom, odnosno u rokovima propisanim Zakonom o Ustavnom sudu. Ustavni sud ukazuje da je odluka o zahtevu za naknadu nematerijale štete uslovljena prethodnom odlukom Suda kojom je ustavna žalba usvojena i utvrđena povreda ustavnog prava, te da ova naknada predstavlja vid pravičnog zadovoljenja za podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava.

Imajući u vidu da su predmet konkretne ustavne žalbe rešenje i presuda Apelacionog sudu u Novom Sadu , kao parničnog suda, te činjenicu da je predmet većine ustavnih žalbi pred Ustavnim sudom sudska odluka (presuda ili rešenje), Sud konstatuje da se, u kontekstu prethodno navedenog, kao i okolnosti konkretnog predmeta, dalji načelni stavovi i ocene Suda u ovoj odluci odnos e na sudsku odluku (presudu ili rešenje) u parničnom postupku.

- Načelni stavovi o pravnom dejstvu odluka Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi

U vezi sa pitanjem pravnog dejstva odluke po ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 175. stav 3. Ustava, pored ostalog, utvrđeno da se pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuje zakonom, te da je ovo pitanje predmet uređivanja Zakona o Ustavnom sudu (član 1. Zakona). Takođe, odredbama člana 171. Ustava utvrđeno je da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno. Ustavni sud dalje konstatuje da se pitanje pravnog dejstva odluke po ustavnoj žalbi ima načelno raspraviti sa aspekta: vremenskog dejstva; učesnika u postupku; pravnih posledica i obima dejstva odluke po ustavnoj žalbi, kao i izvršenja odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud konstatuje da, sa stanovišta vremenskog dejstva, saglasno odredbi člana 89. stav 4. Zakona o Ustavnom sudu, odluka kojom je usvojena ustavna žalba i poništena sudska odluka, ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku.

Ustavni sud ukazuje da u teoriji i ustavnosudskoj praksi nije sporno da su odluke ustavnog suda opšteobavezujuće, pri čemu i Ustav Republike Srbije u članu 166. stav 2. utvrđuje ovo načelo. Međutim, ovakvo dejstvo nije prisutno u svim postupcima pred ustavnim sudovima. Sud ukazuje da je razlog za ovo razlikovanje taj što se opšteobaveznost odluka ustavnih sudova javlja u sporovima o ustavnosti (zakonitosti) pravnih propisa, odnosno zakona i drugih opštih pravnih akata, kao objektivnim, apstraktnim sporovima čije odluke po svojoj pravnoj prirodi deluju erga omnes, jer se tim odlukama odstranjuju, eliminišu iz pravnog poretka neustavni opšti akti, odnosno pojedine njihove odredbe. Nasuprot sporovima o normativnoj kontroli ustavnosti, sporovi po ustavnim žalbama , odnosno žalbama, su konkretni sporovi za zaštitu Ustavom zajemčenih subjektivnih prava učesnika ustavnosudskog spora, pa je i dejstvo odluka kojima se okončavaju ti postupci usmereno inter partes. Dok je u prvom slučaju reč o pojavi koja je šireg značaja i gde ustavnosudska funkcija izaziva primarno posledice po zakonodavca, u drugom slučaju odluka Ustavnog suda se prevashodno tiče samo stranaka u postupku i ustavnosudska funkcija izaziva posledice, kako se to u teoriji kaže „po redovno sprovođenje pravde“. Stoga, Ustavni sud ukazuje da, iako odredba člana 166. stav 2. Ustava utvrđuje da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, u slučaju ustavne žalb e odluke imaju, po pravilu, ograničeno pravno dejstvo, i to prema učesnicima u postupku – podnosiocu ustavne žalbe i sudu koji je doneo osporeno rešenje ili presudu. To je vidno i iz same izreke odluke Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi. Naravno, odluka Ustavnog suda kojom je usvojena ustavna žalba i poništena sudska odluka, sama po sebi , proizvodi pravno dejstvo i prema drugoj, protivnoj strani u parničnom postupku u kome je doneta poništena sudska odluka.

Ukratko, bitna karakteristika odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi jeste njihovo delovanje prema učesnicima (strankama) u konkretnom postupku (inter partes), a samo izuzetno prema trećim licima (ultra partes). Naime, prema Zakonu o Ustavnom sudu, postoji pravna mogućnost proširenog dejstva ovih odluka Ustavnog suda i na treća lica, ali je ona uslovljena postojanjem i ostvarivanjem određenih uslova (pretpostavki) utvrđenih Zakonom. Iz člana 87. Zakona o Ustavnom sudu sledi da se odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da je pojedinačnom sudskom odlukom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo i sloboda više lica, može odnositi i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se taj neustavni akt neposredno odnosi na njih i ako se ta lica nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe. Ustavni sud posebno naglašava da iz navedene odredbe Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se dejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi - u pogledu utvrđenja povrede zajemčenog prava i poništaja odluke suda - može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali pod uslovom da Ustavni sud oceni da je to nužno u konkretnom slučaju, te da isto izričito utvrdi svojim odlukom, odnosno da svojom odlukom Sud odredi krug lica na koja proširuje dejstvo te konkretne odluke.

Kada će Ustavni sud, u smislu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, proširiti dejstvo svoje odluke zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a pre svega od toga o kom ustavnom pravu je reč, kao i od položaja koje to lice(a) ima(ju) u konkretnom (parničnom) postupku u kome je doneta odluka za koju je Ustavni sud utvrdio da vređa ustavne odredbe o ljudskim pravima. Da bi Ustavni sud doneo takvu odluku , neophodno je da Sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdi da su lica na koja se proširuje dejstvo odluke takođe bil a neposredni učesnici konkretnog spora pred redovnim sudom ili drugim državnim organom, da se osporeni akt odnosi neposredno na podnosioca ustavne žalbe i na ta lica, te da oceni i utvrdi da se, u kontekstu povređenog ustavnog prava, ta lica nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, te da je nužno da se dejstvo konkretne ustavnosudske odluke proširi i na ta lica . Dakle, nema automatskog proširenog dejstva odluke Ustavnog suda na treća lica i na „slične“, odnosno „istovetne“ situacije. Potrebno je da Ustavni sud u postupku koji vodi po ustavnoj žalbi utvrdi da li su ispunjeni uslovi iz člana 87. Zakona, i to: da ta lica nisu podnela ustavnu žalbu, ali da su bila neposredni učesnici (stranke) u postupku u kome je donet pojedinačni akt koji se osporen pred Ustavnim sudom i za koji je Ustavni sud utvrdio da je neustavan, da je reč o osporenom pojedinačnom aktu kojim se i tim trećim licima, kao i podnosiocu ustavne žalbe, vređaju ili uskraćuju Ustavom zajemčena prava, te da je, usled toga , reč o istovetnoj pravnoj situaciji u kojoj s u se naš li podnosilac ustavne žalbe i ta lica, nužno da se dejstvo konkretne ustavnosudske odluke proširi (i na ta lica) .

Nadalje, Sud ukazuje da nema svaka povreda ustavnog prava isto dejstvo sa stanovišta učesnika u postupku, niti svaka odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi može biti podobna da se njeno dejstvo proširi. Tako je, na primer, povreda prava na suđenje u razumnom roku takve prirode da je personalno ograničena i može se odnositi neposredno i jedino na stranku koja je podnela ustavnu žalbu i kojoj je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, pored prava, položaj lica u konkretnom parničnom postupku, u smislu istovetnosti pravne situacije tog lica kao i podnosioca ustavne žalbe, svakako utiče na odluku Ustavnog suda o proširenom pravnom dejstvu. Tako, primera radi, odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava na pristup sudu kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, i poništena sudska odluka u odnosu na jednog nužnog suparničara koji je bio podnosilac ustavne žalbe, proizvodi pravno dejstvo i na drugog nužnog suparničara koji nije izjavio ustavnu žalbu.

Kada je reč o dejstvu odluke sa stanovišta posledica koje odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi proizvodi na konkretan spor, već je rečeno da Ustavni sud može svojom odlukom, kao način otklanjanja štetnih posledica povrede prava, poništiti osporenu sudsku odluku i naložiti (odrediti) da sud ponovo odluči o predmetu spora, odnosno da ponovo odluči o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu.

Kada je reč o obimu dejstva odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u suštini u samoj odluci određuje obim njenog dejstva. Ustavni sud ukazuje da obim dejstva, pre svega, zavisi od predmeta ustavne žalbe, odnosno od toga da li je podnosilac kao predmet ustavne žalbe označio odluku redovnog suda u celini ili njen jedan deo, ali i od ocene Ustavnog suda u svakom konkretnom slučaju. Tako je najčešće slučaj da se utvrđenje povrede prava i poništaj odnosi na odluku suda u celini, pri čemu je, svakako, moguća situacija da Sud nakon ocene navoda konkretne ustavne žalbe utvrdi povredu u odnosu na deo odluke redovnog suda, te da posledično poništi deo odluke suda.

Ustavni sud dalje ukazuje da je pitanje dejstva odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi u neposrednoj vezi sa pitanjem izvršenja odluke Ustavnog suda. Tako odluka Ustavnog suda neposredno deluje na donosioca osporene odluke (koja je poništena odlukom Ustavnog suda), pa je donosilac poništene odluke, u ovom slučaju redovan sud, obavezan i dužan da postupi po odluci Ustavnog suda. Ustavni sud konstatuje da je odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. To dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede ustavnog prava poništena sudska odluka i naloženo (određeno) donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane redovnog suda, već i postupanje i odlučivanje suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava, odnosno postupanje u skladu sa ratio decidendi ustavnosudske odluke . Takođe, Ustavni sud ukazuje da odluke Ustavnog suda svakako imaju i šire dejstvo, te da pravni stavovi Suda, posebno o sadržini ustavnih prava, deluju za ubuduće, i to na postupke koji su u toku pred redovnim sudovima. U tom pravcu ide i odredba člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kojom je predviđeno da se u „Službenom glasniku Republike Srbije“ može se objaviti odluka po ustavnoj žalbi, kao i rešenja koja su od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti .

Iz napred iznetog, Ustavni sud zaključuje da u postupku po ustavnoj žalbi može svojom odlukom poništiti osporenu sudsku odluku i naložiti (odrediti) ponovno odlučivanje od strane redovnog suda, ako oceni da je to potrebno zbog otklanjanja štetnih posledica, te da takva odluka Suda , od dana dostavljanja, proizvodi neposredno pravno dejstvo za učesnike u postupku i lica koje Ustavni sud svojom odlukom odredi, pri čemu je, u smislu izvršenja, odluka Ustavnog suda neposredno obavezujuća za redovan sud, kako u smislu formalnog donošenja nove odluke od strane redovnog suda, tako i u kontekstu ratio decidendi te odluke .

- Načelni stavovi o ponavljanju postupka na osnovu odluke Ustavnog suda – tj. o reotvaranju predmeta pred redovnim sudom

Kada je reč o pitanju ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda, ovo pitanje se treba, najpre, razmotriti iz dva slična, ali specifična ugla. Prvi je ponavljanje postupka na osnovu relevantnih odredaba ZPP, a drugi je ponavljanje postupka redovnog suda na osnovu odluke Ustavnog suda kojom je poništena osporena sudska odluka i naloženo ponovno odlučivanje.

Ustavni sud konstatuje da iz odredaba ZPP proizlazi da je predlog za ponavljanje postupka vanredan pravni lek protiv pravnosnažne sudske odluke (presude i rešenja) čija je svrha otklanjanje određenih nedostataka u pogledu utvrđenih činjenica na kojima je zasnovana odluka koja se predlogom pobija, kao i najtežih povreda odredaba parničnog postupka. Ustavni sud dalje ukazuje da ovaj vanredni pravni lek ima za cilj da se u postupku pokrenutom predlogom posle nastupanja pravnosnažnosti, nepravilna, odnosno nezakonita sudska odluka ukine, da se ponovo rasprave sporna pitanja i donese pravilna i zakonita odluka. Ustavni sud konstatuje da iz odredaba ranije važećeg i važećeg ZPP proizlazi da se postupak po predlogu za ponavljanje postupka odvija u dve faze. U prvoj fazi sud ispituje dopuštenost i osnovanost predloga za ponavljanje , te ukoliko oceni da je predlog dopušten i osnovan, sud dozvoljava ponavljanje postupka i donosi odluku o ukidanju ranije pravnosnažne odluke koja je procesna smetnja ponovnom odlučivanju. U drugoj fazi postupka, sud ponavlja postupak i donosi novu meritornu odluku o glavnoj stvari .

Ustavni sud dalje konstatuje da je izmenama i dopunama ranije važećeg ZPP iz 2009. godine, odredbom člana 422. tačka 11) , predvi đen novi zakonski osnov za ponavljanje postupka i propisano da se p ostupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku . Sud dalje ukazuje da je odredba člana 426. tačka 12) važećeg ZPP delimično dopunjena u odnosu na navedenu zakonsku odredbu iz 2009. godine, jer je predviđeno da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Dakle, zakonodavac sada ponavljanje postupka uslovljava donošenjem povoljnije odluke za stranku koja je ishodovala pozitivnu odluku pred Ustavnim sudom.

Iz navedenih odredaba proizlazi da je zakonodavac počev od 2009. godine izmenama ZPP uredio pitanje ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda kroz vanredno pravno sredstvo ponavljanje postupka, te da je predvideo da se može ponoviti (konkretan) parnični postupak, pod uslovom da je Ustavni sud prethodno svojom odlukom izričito utvrdio da je u (tom) parničnom postupku stranci povređeno ili uskraćeno prav o i slobod a garantovana Ustavom . Sud posebno naglašava da je neophodno da je konkretna osporena odluka redovnog suda bila predmet ustavnosudske kontrole u postupku po ustavnoj žalbi, iako to nije izričito propisano u ZPP. Ustavni sud nalazi da ovakvo zakonsko normiranje u ZPP otvara izvesne dileme u pogledu poštovanja principa pravne sigurnosti, sa jedne strane, i prava na pravno sredstvo, sa druge strane, ali da po oceni Ustavnog suda, ova odredba može imati samo značenje po kome je nesporno da u ponovljenom sudskom postupku stranke mogu biti ista lica koja su imala svojstvo stranke u prethodno pravnosnažno okončanom postupku, a koji je bio predmet odlučivanja pred Ustavnim sudom.

U vezi sa iznetim odredbama ZPP koje uređuju pitanje ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda, Sud smatra da je radi celovitog sagledavanja pitanja dejstva odluke Ustavnog suda potrebno ukazati i na hronologiju uređivanja pitanja mogućnosti poništavanja odluka redovnog suda u Zakonu o Ustavnom sudu, a što je od neposrednog značaja za odluku Ustavnog suda po spornim ustavnim pitanjima koja se raspravljaju u ovom ustavnosudskom postupku.

Naime, Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je u članu 89. stav 2. bilo propisano da Ustavni sud kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Na osnovu navedene odredbe Zakona, Ustavni sud je u situaciji kada utvrdi da je osporenom odlukom suda povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda i kada oceni da je to neophodno, kao način otklanjanja štetnih posledica, svojom odlukom poništavao odluke redovnih sudova i nalagao redovnim sudovima da ponovo odluče o predmetu spora, odnosno da ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu (žalba ili revizija, ukoliko je dozvoljena).

Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) navedena odredba je izmenjena, tako što je Ustavnom sudu bilo uskraćeno da svojom odlukom poništava odluke redovnih sudova . Kako je navedena zakonska odredba izričito zabranjivala poništaj sudske odluke, Ustavni sud je, u situaciji kada utvrdi da je osporenom odlukom suda povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda i kada oceni da je potrebno otkloniti štetne posledice, svojom odlukom određivao preduzimanje drugih mera tako što je, sada bez poništaja te odluke, nalagao redovnim sudovima da ponovo odluče o predmetu spora, odnosno da ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu. To dalje znači da je redovan sud, u cilju izvršenja odluke Ustavnog suda i postupanja po nalogu Ustavnog suda, kroz ponavljanje postupka donosio odluku kojom je ukidao svoju raniju pravnosnažnu presudu - odluku koja je bila predmet ustavnosudske kontrole i koja je bila procesna smetnja ponovnom odlučivanju, ponavljao postupak i donosio novu odluku o glavnoj stvari. Redovan sud, za koga je odluka Ustavnog suda obavezna i koji je po Ustavu dužan da je izvršava bez priziva, je, a što je već pomenuto, imao odluku Ustavnog suda izvršiti ne samo kroz formalno donošenje nove odluke, već i kroz postupanje i odlučivanje u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava. Iako u ovom periodu de iure nije poništavao sudske odluke, Ustavni sud je, u cilju otklanjanja štetnih posledica osporene odluke, vraćao predmet nadležnom sudu na ponovno odlučivanje, odnosno u izreci izričito određivao ponovno odlučivanje od strane redovnog suda, pri čemu je takav nalog Ustavnog suda imao za posledicu obavezu redovnog suda da u cilju izvršavanja odluke Ustavnog suda, pre ponovnog odlučivanja, ukine neustavnu odluku.

Međutim, Ustavni sud je u svojoj Odluci IUz-97/2012 od 20. decembra 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 18/13) ocenjivao ustavnost odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u delu koji glasi: „osim sudske odluke“ i utvrdio da navedena odredba u ovom delu nije u saglasnosti s Ustavom. Od dana objavljivanja ove odluke, Ustavni sud je ponovo postao vlastan da, kao način otklanjanja štetnih posledica nastalih usled utvrđene povrede zajemčenog prava i slobode, poništava odluke redovnih sudova i nalaže redovnim sudovima, odnosno određuje da isti ponovo odluče o predmetu spora, tj. ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu .

Kada je reč o pitanju reotvaranja predmeta redovnog suda na osnovu odluke Ustavnog suda kojom je poništena osporena sudska odluka i naloženo ponovno odlučivanje, Ustavni sud najpre konstatuje da je ovo pitanje u suštini pitanje pravnog dejstva odluke Ustavnog suda, a koje je uređeno Zakonom o Ustavnom sudu. Sud smatra da dolazi do eo ipso ponavljanja postupka, odnosno reotvaranja predmeta pred redovnim nadležnim sudom. Naime, kako je takvom odlukom Ustavnog suda već poništena odluka redovnog suda, nalaganje redovnom sudu da ponovo odluči o predmetu spora, odnosno o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu, u suštini zahteva ponavljanje postupka samo po sebi, pri čemu redovan sud sada ne ukida spornu odluku, budući da je ona već poništena odlukom Ustavnog suda. To dalje znači da redovan sud u takvom eo ipso ponovljenom postupku u suštini izvršava odluku Ustavnog suda, i to kroz formalno donošenje nove odluke i postupa i odlučuje u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koju redovan sud izvršava.

Imajući u vidu okolnosti konkretne ustavne žalbe i navode koji se odnose na proizvoljnu primenu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud posebno naglašava da ZPP iz 2009. godine i važeći ZPP ne daju mogućnost redovnim sudovima u postupku po predlogu za ponavljanje postupka da na osnovu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu sami prošire dejstvo odluke Ustavnog suda na treća lica, a posebno ne na lica koja su bila stranke u nekom drugom pravnosnažno okončanom parničnom postupku, a koja se, po oceni redovnog suda, nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i lice na koje konkretna odluka Ustavnog suda proizvodi neposredno pravno dejstvo.

Ustavni sud još jednom ponavlja da iz odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se dejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi - u pogledu utvrđenja povrede zajemčenog prava i poništaja sudske odluke – može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali samo pod uslovom da Ustavni sud oceni da je to nužno u konkretnom slučaju, te da isto utvrdi svojom odlukom, odnosno da svojom odlukom odredi krug lica koja su bila neposredni učesnici konkretnog postupka koji se ponovo reotvara pred redovnim sudom i na koja će, zbog identiteta pravne situacije, proširiti dejstvo svoje odluke. Ustavni sud posebno naglašava da iz odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ova odredba može primeniti samo na druga lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, odnosno osporila pojedinačni akt koji se neposredno odnosi i na ta lica, a koji je bio predmet ustavnosudske kontrole po ustavnoj žalbi, te da Ustavni sud to izričito utvrdi svojom odlukom.

To dalje znači da se dejstvo odluke Ustavnog suda ne može proširiti na (po identitetu pravne situacije) slične pojedinačne akte koji nisu bili predmet odlučivanja Ustavnog suda, niti na lica na koja se ti akti neposredno ne odnose. Ukoliko bi redovan sud u postupku po predlogu za ponavljanje postupka sam primenio odredbu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu i proširio dejstvo odluke Ustavnog suda na lica koja nisu učesnici konkretnog parničnog postupka, već stranke u nekom drugom pravnosnažno okončanom parničnom postupku, a koje se, po oceni redovnog suda, nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i lice koje je ishodovalo pozitivnu odluku Ustavnog suda, time bi, po oceni Ustavnog suda, redovan sud utvrđivao povredu ustavnog prava, a što nije nadležnost redovnog suda, niti može biti predmet odlučivanja suda u postupku po predlogu za ponavljanje postupka. Ustavni sud zaključuje da bi takva primena člana 87. Zakona o Ustavnom sudu dovela do situacije da redovan sud u postupku po vanrednom pravnom sredstvu ceni i utvrđuje da li je, po sadržaju, pojedinačni akt koji nije bio predmet ustavnosudske kontrole takav da bi vodio istovetnoj povredi kao onaj pojedinačni akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole .

U vezi sa prethodno iznetim, Ustavni sud primećuje da navedena odredba člana 426. tačka 12) važećeg ZPP ne govori izričito o tome da li redovan sud ponovlja samo konkretan, pravnosnažno okončan postupak u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole u postupku po ustavnoj žalbi ili je nebitno da li se odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi kojom je utvrđena navedena povreda odnosi na odluku koja je doneta u parničnom postupku čije se ponavljanje traži, već je bitno da ta odluka može da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke za stranku koja je podnela predlog za ponavljanje postupka. Ustavni sud nalazi da značenje ove odredbe ne može biti takvo da dovodi u pitanje princip pravne sigurnosti u odnosu na pravnosnažno okončane postupke, a u koji su stranke imale pravo da se pouzdaju (videti: presudu Evopskog suda za ljudska prava u predmetu Solomun pritiv Hrvatske, broj 679/11, od 2. aprila 2015. godine, st. 46. do 57.).

Takođe, Sud smatra da se ova odredba ZPP mora sagledavati u vezi sa odredbama o pravnom dejstvu i izvršenju odluka Ustavnog suda, a koji su, saglasno članu 171. i članu 175. stav 3. Ustava, propisani Zakonom o Ustavnom sudu. Ustavni sud nalazi da se ova odredba ZPP mora sagledavati i u svetlu ustavnih garancija prava na pravnu sigurnost, sa jedne strane, i prava na pravno sredstvo, sa druge strane, pri čemu Sud smatra da nije bez značaja ni činjenica da je ova odredba ZPP nastala u vreme važenja odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11).

Stoga, Ustavni sud naglašava da do ponovljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda, od nosno do reotvaranja predmeta pred redovnim sudom, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, i s tim u vezi odredbom člana 426. tačka 12) važećeg ZPP, može doći samo pod uslovima i na način na koji je to Ustavni sud izneo u ovoj odluci. To znači da pomenuta odredba ZPP može imati samo značenje po kome je nesporno da u ponovljenom sudskom postupku po odluci Ustavnog suda stranke mogu biti samo ista lica koja su imala svojstvo stranke u prethodno pravnosnažno okončanom postupku, a koji je bio predmet odlučivanja pred Ustavnim sudom.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u dosadašnjem postupanju u predmetima po ustavnim žalbama posebno vodio računa o interesima pravne sigurnosti po pravnosnažne sudske odluke, kao i načelu jedinstva pravnog poretka iz koga nedvosmisleno proizlazi da je pitanje pravnog dejstva odluka Ustavnog suda, pa i proširenog dejstva, uređeno Zakonom o Ustavnom sudu.

Naravno da odluke Ustavnog suda donete i po ustavnim žalbama služe ne samo da se reše pojedinačni slučajevi koji su izneti pred Sud, već mnogo šire, da očuvaju i razviju prava i slobode zajemčene Ustavom. Otuda Ustavni sud ukazuje da njegove odluke prelaze granice pojedinačnih slučajeva, koje on in concreto rešava, jer pravni stavovi Suda, odnosno interpretacije Ustava izraženi u tim odlukama (kao i u ukupnoj jurisprudenciji Ustavnog suda), jesu od značaja i za rešavanje drugih sudskih sporova koji nisu pravnosnažno okončani (tzv. „živi sporovi“).

- Primena načelnih stavova na konkretan slučaj

Ustavni sud najpre konstatuje da je S. z. r. U. N . S . „T .“ pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodila parnični postupak protiv podnositeljke ustavne žalbe i R. Č, radi isplate po ugovoru o nenamenskom zajmu, te da je ovaj parnični postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine. Ustavni sud ukazuje da je S. z. r. U. N . S . „T .“ izjavila Ustavnom sud veći broj ustavnih žalbi, ali da protiv navedene p resude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine nije izjavljena ustavna žalba, te da ova sudska odluka nije bila predmet odlučivanja Ustavnog suda.

Ustavni sud dalje konstatuje da je jedna od ustavnih žalbi S. z. r. U. N . S . „T .“ bila i ustavna žalba u predmetu Už-5009/2010 koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine. Navedenom presudom je okončan parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu radi isplate duga, i to između S. z. r. U. N . S . „T .“ i tužene B. P. Odlučujući o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je 22. novembra 2012. godine doneo Odluku Už-5009/2010 kojom je usvojena ustavna žalba, utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4405/10 od 31. avgusta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i naloženo Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , ponovi žalbeni postupak. Ustavni sud ukazuje da je Odluka Už-5009/2010 doneta u vreme važenja izmenjene odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, prema kojoj Sud nije mogao poništavati sudske odluke, već je određivao preduzimanje drugih mera i nalagao redovnim sudovima da ponovo odluče o predmetu spora, odnosno da ponovo odluče o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu.

Nakon toga, S. z. r. U. N . S . „T .“ je, kao tužilac, 21. januara 2013. godine podnela Apelacionom sudu u Novom Sadu predlog za ponavljanje žalbenog postupka u predmetu tužene podnositeljke ustavne žalbe. Predlog je podnet uz poziv na odredbu člana 422. tačka 11) ZPP, pri čemu se tužilac u predlogu pozvao na pomenutu Odluku Už-5009/2010. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine je odlučeno da se ponavlja žalbeni postupak i ukida presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2 448/10 od 22. juna 2010. godine, pri čemu se sud u obrazloženju pozvao na odredbe člana 422. tačka 11) ZPP i člana 87. Zakona o Ustavnom sudu i ocenio da se u konkretnoj parnici radi o zahtevima tužioca za isplatu koji su zasnovani na istom pravnom osnovu kao u parnici u kojoj je Ustavni sud svojom Odlukom Už-5009/2010 od 22. novembra 2012. godine utvrdio povredu prava istog tužioca na pravično suđenje.

Kako je osporeno rešenje, kojim je dozvoljeno ponavljanje žalbenog postupka, doneto primenom člana 422. tačka 11) ZPP i člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u, u kontekstu gore iznetih načelnih stavova, dalje cenio osnovanost navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjem ponovljen postupak vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe na osnovu Odluke Ustavnog suda Už-5009/2010, pri čemu podnositeljka nije bila stranka u parničnom postupku koji je bio predmet odlučivanja Ustavnog suda u Odluci Už-5009/2010. Naime, ovom odlukom, Sud je raspravljao o presudi donetoj u parničnom postupku između S. z. r. U. N . S . „T .“ i B. P, pa je nakon utvrđene povrede prava na pravično suđenje, naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi žalbeni postupak u tom konkretnom parničnom postupku. Ustavni sud konstatuje i to da je S. z. r. U. N . S . „T .“ bila tužilac i u predmetu Už-5009/2010, kao i u predmetu u kome je doneto osporeno rešenje.

Ustavni sud dalje konstatuje da je u osporenom rešenju, Apelacioni sud u Novom Sadu, primenom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, proširio dejstvo Odluke Už-5009/2010 i na podnositeljku ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da je, pored činjenice da podnositeljka ustavne žalbe nije bila stranka u parničnom postupku koji je bio predmet Odluke Už-5009/2010, od značaja i to da protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine koja je ukinuta osporenim rešenjem, nije izjavljena ustavna žalba, niti je ova presuda bila predmet raspravljanja i odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi.

Ustavni sud još jednom naglašava da razlog za ponavljanje postupka, u smislu člana 422. tačka 11) ZPP, može biti odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda ili uskraćivanje ljudskog i manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom i naloženo ponovno odlučivanje, i to samo u parničnom postupku u kome je doneta odluka koja je bila predmet ustavnosudske kontrole. Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenim rešenjem mogao ponoviti žalbeni postupak u kome je doneta presuda istog suda Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine , samo pod uslovom da je Ustavni sud prethodno to naložio svojom odlukom, a u postupku u kojoj je raspravljao o toj konkretnoj presudi. Kako presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine nije bila predmet odlučivanja u Odluci Už-5009/2010, Ustavni sud ocenjuje da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja nije, u smislu člana 422. tačka 11) ZPP, mogao da „koristi“ Odluku Už-5009/2010 kao osnov za ponavljanje postupka, te da primenom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, proširi pravno dejstvo te odluke na podnositeljku ustavne žalbe.

U vezi sa tim, Ustavni sud nalazi da je potrebno još jednom ukazati na to da ustavna žalba predstavlja pravno sredstvo za zaštitu Ustavnom garantovanih prava u punom obimu, koje je dostupno svima na način i pod uslovima propisanim Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu, pri čemu je od značaja i to da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa, te da nije obavezno zastupanje od strane stručnog lica. Dodatno, Ustavni sud je, u cilju obezbeđivanja potpune zaštite prava garantovanih Ustavom, olakšao postupak po ustavnoj žalbi tako što je za podnosioce ustavne žalbe pripremio obrazac formulara za izjavljivanje ustavne žalbe, kao i uputstvo za popunjavanje tog obrasca.

Nadalje, Ustavni sud još jednom ukazuje da ZPP iz 2009. godine i važeći ZPP ne propisuju mogućnost da redovan sud u postupku po predlogu za ponavljanje postupka sam primeni odredbu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu i proširi dejstvo odluke Ustavnog suda na lica koja su stranke u nekom drugom pravnosnažno okončanom parničnom postupku, a koja se, po oceni redovnog suda, nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i lice na koje konkretna odluka Ustavnog suda proizvodi pravno dejstvo. D ejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi se može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali samo pod uslovom da to Ustavni sud utvrdi svojom odlukom, pri čemu je neophodno da je sporan pojedinačni akt bio predmet ustavnosudske kontrole po ustavnoj žalbi i da se neposredno odnosi na ta lica.

Kako je osporenim rešenjem Apelacioni sud u Novom Sadu proširio dejstvo Odluke Už-5009/2010 i na presudu istog suda Gž. 2448/10 od 22. juna 2010. godine koja nije bila predmet ustavnosudske kontrole, kao i na podnositeljku, odnosno lice na koje se Odluka Už-5009/2010 neposredno ne odnosi, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine Apelacioni sud u Novom Sadu primenio zakon na ustavnopravno neprihvatljiv način, te da je u konkretnom slučaju postupak ponovljen suprotno garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu svoju ocenu, Sud nije posebno cenio drugu tvrdnju podnositeljke, a koja se odnosi na retroaktivnu primenu ZPP.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 201 3. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6.2. Ocena Ustavnog suda u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine

Imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno utvrdio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, te da predmetni postupak nije ponovljen u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava, Sud nije posebno ispitivao osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni ustavnopravni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom ovih prava, niti su uz ustavnu žalbu dostavljeni dokazi o tome da je sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2448/10 od 10. septembra 2013. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o predlogu tužioca za ponavljanje postupka po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7719/04 od 15. januara 2007. godine, pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje takve prirode da se odnosi i na lice iz istog parničnog postupka u kome su donete osporene odluke, jer je reč o licu koja se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da ova odluka, u konkretnom slučaju, ima pravno dejstvo i prema tuženom R. Č, pa je, na osnovu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da je Ustavni sud meritorno odlučio o ovoj ustavnoj žalbi kao u tač. 1. i 2. izreke, predlog podnositeljke za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3731/13 od 10. septembra 2013. godine je bespredmetan.

9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sud u, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nezakonitog ponavljanja pravnosnažnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti