Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog parničnog postupka koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C . iz Zeletova, Bojnik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 2103/19 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. C . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz Zeletova, Bojnik, podneo je Ustavnom sudu, 1. septembra 2020. godine, preko punomoćnika D. A. Ć, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 2103/19, kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1809/20 od 30. jula 2020. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete koja obuhvata izgubljenu dobit i očekivanu premiju za duvan za 2006. godinu, iako je u parnici koju je vodio protiv tuženog uspeo u celosti po zahtevu za naknadu štete zbog izostalog prinosa duvana za 2004. godinu; da smatra da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava na njegovu štetu, zbog čega su mu je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na imovinu; da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zbog trajanja ovog postupka duže od deset godina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava i nadoknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 2103/19, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. februara 200 9. godine, tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tuženog D . „F .“ ad Niš, radi naknade štete.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Nišu P. 2709/10 od 8. jula 2011. godine kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 3489/11 (po tužbi tuženog za raskid ugovora o dugoročnom kreditiranju od 21. decembra 2001. godine, ugovora broj 269 do 30. maja 2001. godine i ugovora br. 220 od 3. septembra 2003. godine ) održano je 11 ročišta na kojima su izveden i dokaz i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i predstavnika tuženog, dok jedno ročište nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. maja 2013. godine predložio nastavak parničnog postupka s obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da sadržina obaveštenja o raskidu ugovora ne može biti osnovan razlog za raskid ugovora imajući u vidu da tužiocima nije dat naknadni primereni rok za ispunjenje obaveza te da su tužioci pretrpeli štetu iz ugovornog odnosa. Istim podneskom je tuženog označio kao „P.“ ad Niš.

Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 2709/10 od 22. jula 2013. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 3309/13 od 24. decembra 2013. godine je odbijena žalba tuženog i potvrđeno prvostepeno rešenje.

U nastavku postupka do zaključenja glavne rasprave održano je tri naest ročišta i izvedeni su dokazi ponovnim saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem svedoka, kao i veštačenjem sudskog veštaka poljoprivredne struke i njegovim izjašnjavanjem na primedbe parničnih stranaka , dok tri ročišta nisu održana (dva zbog štrajka advokata i jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki).

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 559/14 od 20. januara 2017. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete za 2006. godinu isplati iznos od 375.270,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. decembra 20 15. godine do isplate; stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 273.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Nišu se rešenjem Gž. 2819/17 od 5. februara 2019. godine oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Nišu kao stvarno nadležnom sudu.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1326/19 od 26. marta 2019. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Nišu P. 559/14 od 20. januara 2017. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku a do zaključenja glavne rasprave održana su tri ročišta i izvedeni dokaz i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i predstavnika tuženog , dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2103/19 od 13. marta 2020. godine je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete za 2006. godinu isplati iznos od 375.270,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. decembra 2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 183.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1809/20 od 30. jula 2020. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, dok je stavom drugim izreke odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. februara 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1809/20 od 30. jula 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni parnični postupak trajao jedanaest godina i pet meseci i pet meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju radilo o relativno činjenično i pravno složenom postupku , prevashodno zbog složenosti činjeničnih pitanja koja je trebalo rasvetliti radi donošenja pravilne odluke. Ovo je iziskivalo izvođenje dokaza poljoprivrednim veštačenjem sa izjašnjavanjem sudskog veštaka na primedbe parničnih stranaka, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i predstavnika tuženog, kao i vršenje uvida u spise predmeta u postupcima koji se vode pred tim sudom među istim strankama, ali i prekid postupka koji je trajao dve godine, radi rešavanja prethodnog pitanja. Na duže trajanje postupka uticala su i dva neodržana ročišta zbog obustave rada advokata, što je obuhvatilo period od dva meseca, što se ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku, a da svojim radnjama nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je i pored prekida postupka, radi rešavanja prethodnog pitanja, koji je trajao dve godine, prvostepena presude doneta nakon osam godina od podnošenja tužbe, koja je u postupku po žalbi bila ukinuta. Iako je u ponovnom postupku predmet pravnosnažno okončan u relativno kratkom roku od jedne godine i četiri meseca, posmatrajući od ukidanja prvostepene presude i vraćanja na ponovno suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je osporeni parnični postupak ukupno trajao 11 godina i pet meseci.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 2103/19, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to stoga ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio odgovarajuće dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli drugačije (različite) odluke od odluke koj a se osporava ustavnom žalbom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom sve na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.