Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1993. godine. Sud konstatuje neefikasno postupanje sudova, što je dovelo do neopravdanog odugovlačenja, i nalaže hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-874/2008
09.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Vučića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Draga Vučića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5718/06 (ranije P. 5840/03 i P. 6619/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Ova odluka će se objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drago Vučić iz Beograda je 25. jula 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5718/06 (ranije P. 5840/03 i P. 661/93), kao i zbog povrede prava iz člana 36, člana 58, člana 83. stav 1. i člana 84. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5718/06 koji je započeo još 1993. godine podnošenjem tužbe za naplatu potraživanja obezbeđenog zalogom nekretnine, kao i da nije odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je 18. aprila 2008. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije. Podnosilac traži da njegov tužbeni zahtev „bude usvojen ili na teret države ili na teret zajmoprimca, a da se ponište sve sudske odluke, kako bi se uspostavilo i moje pravo uživanja svojine (član 58), da i ja s malenkošću osobenosti imam pravo na slobodno preduzetništvo (član 83) i ravnopravnost pravnog položaja na tržištu (član 84) i da sam ravnopravan sa drugima u zaštiti prava pred sudovima (član 36).“

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda P. 5718/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. decembra 1993. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu hipotekarnu tužbu, radi namirenja iz založene nepokretnosti, protiv tuženog M. S. Tužbenim zahtevom je tražio da sud utvrdi da je kao hipotekarni poverilac ovlašćen da traži namirenje svojih uknjiženih i dospelih novčanih potraživanja po osnovu zaključenih ugovora o zajmu iz iznosa dobijenog javnom prodajom založenog dobra bliže opisanog u tužbi, kao i da mu tuženi nadoknadi parnične troškove. Tražio je i da se dozvoli uknjižba zabeležbe podnošenja hipotekarne tužbe u „C“ listu ZKUL 6151 KO Sremčica. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 6619/93.

Tokom prvostepenog postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je zakazano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (2. marta, 16. maja i 16. juna 1994, 12. marta 1997, 16. juna i 12. novembra 1998. i 20. januara 1999. godine), od kojih nisu održana dva ročišta. Ročište koje je bilo zakazano za 2. mart 1994. godine je odloženo jer tuženi nije primio tužbu, a ročište zakazano za 16. maj 1994. godine nije održano jer odgovor tuženog na tužbu nije bio združen spisima predmeta.

Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 16. juna 1994. godine, punomoćnik tuženog je izjavio da pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7885/92 između istih stranaka “teče identična” parnica i da osnovanost tužbenog zahteva u ovoj parnici zavisi od ishoda navedene parnice.

Sud je rešenjem naložio da se od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu zatraže spisi predmeta P. 7885/92, umesto spisi pod brojem
P. 7885/92. Greška je ispravljena i traženi spisi predmeta P. 7885/92 su 21. maja 1996. godine dostavljeni na uvid Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 12. marta 1997. godine prvostepeni sud je utvrdio da je predmet tužbenog zahteva u parnici koja se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 7885/92 vraćanje zajma po ugovorima o pozajmici, a da je predmet protivtužbenog zahteva utvrđenje ništavosti navedenih ugovora.

Na sledećem ročištu od 16. juna 1998. godine naloženo je punomoćniku tužioca da, u roku od 15 dana, uredi tužbu u pogledu dinarske protivrednosti deviznog potraživanja.

Naredno ročište je održano 12. novembra 1998. godine. Konstatovano je da punomoćnik tužioca nije uredio tužbu prema nalogu suda, te mu je ostavljen novi rok za uređenje tužbe od 30 dana. Punomoćnik tuženog je izjavio da je pred istim sudom pokrenuo parnični postupak P. 973/98 u kojem je tražio da sud utvrdi da je uknjižba tuženog M. S, upisana u ZKUL 6151 KO Sremčica u korist Draga Vučića, ništava i bez pravno-valjanog osnova, te da se ista ima brisati po pravnosnažnosti presude. Predložio je sudu da prekine započeti postupak do pravnosnažnog okončanja postupka P. 973/98.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6619/93 od 20. januara 1999. godine prekinut je postupak u parnici P. 6619/93 do pravosnažnog okončanja parnice P. 973/98 u kojoj se rešava prethodno pitanje.

Tužilac je 29. juna 1999. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6665/99 od 22. decembra 1999. godine naložio da se spisi predmeta P. 6619/93 vrate Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka iz razloga što je prvostepeni sud propustio da proveri blagovremenost tužiočeve žalbe.

Nakon sprovedenog postupka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1088/2000 od 31. maja 2000. godine uvažio tužiočevu žalbu, ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6619/93 od 20. januara 1999. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je u konkretnom slučaju reč o dve parnice između istih lica sa različitim procesnim položajima, a povodom istog založnog prava, pa je sa stanovišta drugostepenog suda celishodno jednovremeno raspraviti ove parnice njihovim spajanjem u smislu člana 313. Zakona o parničnom postupku.

Spisi predmeta su 16. juna 2000. godine vraćeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Sledeće ročište je održano 12. aprila 2001. godine. Punomoćnik tuženog je izjavio da je postupak u predmetu istog suda P. 973/98 okončan, ali da presuda još nije postala pravnosnažna. Sud je naložio da se združe spisi predmeta P. 973/98.

Ročište zakazano za 16. oktobar 2001. godine je odloženo zbog nepotpunog sastava sudskog veća. Rešenjem je naloženo pisarnici da združi spise predmeta P. 973/98, koji je u međuvremenu dobio novi broj P. 2935/01, i da se od Četvrtog opšinskog suda u Beogradu zatraže na uvid spisi P. 7885/92.

Na ročištu od 14. februara 2002. godine sud je izvršio uvid u spise predmeta P. 2935/2001 i konstatovao da se u njima nalazi spis predmeta Četvrtog opštinskog suda P. 7885/92. Tužiocu je naloženo da, u roku od 30 dana, dostavi precizirani tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2002. godine sud je uvidom u spise predmeta P. 2935/01 utvrdio da je postupak u toj parnici prekinut rešenjem P. 2935/01 od 18. decembra 2001. godine, da je tuženi – protivtužilac M.S. inicirao nastavak prekinutog postupka 3. maja 2002. godine, kao i da postupajući sudija nije odlučivao o predlogu za nastavak postupka.

Na sledećem ročištu za glavnu raspravu održanom 11. februara 2003. godine sud je doneo presudu P. 6619/93 kojom je: prvim stavom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio mu pravo da kao hipotekarni poverilac traži namirenje iz hipotekom obezbeđenog potraživanja po osnovu zaključenih ugovora o zajmu, iz iznosa koji se dobija javnom prodajom založenog dobra, bliže opisanog u presudi; drugim stavom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio namirenje po osnovu domicilne kamate u dinarskoj protivrednosti na novčane iznose iz oba ugovora; trećim stvom izreke obavezao tuženog M. S. da tužiocu nadoknadi troškove postupka; četvrtim stavom izreke odbio predlog tužioca da mu se dozvoli zemljišno-knjižna zabeležba hipotekarne tužbe u ZKUL 6151 KO Sremčica.

Žalbu su protiv navedene presude izjavile obe parnične stranke.

Okružni sud u Beogradu je 9. septembra 2003. godine doneo rešenje Gž. 7467/03, kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6619/93 od 11. februara 2003. godine u stavu prvom i trećem izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, s obzirom na to da prvostepeni sud nije razjasnio sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje.

U podnesku od 10. oktobra 2003. godine, tužilac je istakao da Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 7467/03 od 9. septembra 2003. godine nije odlučivao o njegovoj žalbi, već samo o žalbi tuženog.

Okružni sud u Beogradu je 29. decembra 2003. godine doneo presudu Gž. 7467/03 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6619/93 od 11. februara 2003. godine u stavu drugom izreke.

Spisi su 12. marta 2004. godine vraćeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalji postupak, a predmet je prethodno dobio novi broj P. 5840/03. Prvostepeni sud je u ponovnom postupku održao tri ročišta za glavnu raspravu (6. septembra i 10. decembra 2004. i 6. juna 2005. godine), saslušao je dva svedoke Ž. V. i A. S. i 6. juna 2005. godine doneo presudu P. 5840/03. Stavom prvim izreke ove presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno mu je pravo da kao hipotekarni poverilac traži namirenje hipotekom obezbeđenog potraživanja iz zaključenih ugovora o zajmu, iz iznosa koji se dobije javnom prodajom založenog dobra bliže opisanog u presudi, stavom drugim izreke tužba je odbačena u delu kojim je tužilac tražio da mu se dozvoli namirenje hipotekom obezbeđenog potraživanja po osnovu domicilne kamate, kao i u delu u kojem je tražio da mu sud dozvoli zemljišno-knjižnu zabeležbu hipotekarne tužbe u ZKUL 6151 KO Sremčica, a stavom trećim je obavezan tuženi M. S. da tužiocu nadoknadi parnične troškove.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5840/03 od 6. juna 2005. godine, a tuženi i žalbu protiv rešenja istog suda P. 5840/03 od 10. septembra 2005. godine, kojim je odbačen njegov predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 872/06 ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5840/03 od 6. juna 2005. godine u stavu prvom i trećem izreke i predmet u tom delu vratio istom sudu na ponovno suđenje, potvrdio presudu u stavu drugom izreke i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5840/03 od 10. septembra 2005. godine.

U daljem toku postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu je 15. decembra 2006. godine doneo rešenje P. 5781/06 kojim je prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja postupka pred istim sudom u parnici P. 2935/01.

Protiv navedenog rešenja tužilac je 12. januara 2007. godine izjavio žalbu, koja je kao neosnovana odbijena rešenjem Okružnog suda Gž. 3397/07 od 17. oktobra 2007. godine. Pismeni otpravak rešenja je 11. decembra 2007. godine uručen tuženom M.S, a tužiocu 19. februara 2008. godine, zbog promenjene adrese.

Spisi predmeta su 27. novembra 2007. godine vraćeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Dopisom GT-I-648/08 od 2. aprila 2008. godine Republičko javno tužilaštvo je obavestilo tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da povodom njegovog predloga od 21. marta 2008. godine nisu našli osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5718/06 od 15. decembra 2006. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 3397/07 od 17. oktobra 2007. godine, jer su posle razmatranja spisa predmeta utvrdili da pomenutim pravnosnažnim sudskim odlukama nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, zbog koje bi javni tužilac mogao da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 417. istog zakona.

Tužilac je 18. aprila 2008. godine sam podneo zahtev za zaštitu zakonitosti.

Drugi opštinski sud u Beogradu je dopisom VIII Su. 695/08 od 20. juna 2008. godine obavestio tužioca da se spisi predmeta P. 5718/06 od 14. maja 2008. godine nalaze u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama člana 83. stav 1. i člana 84. stav 1. Ustava garantovani su sloboda preduzetništva i jednak pravni položaj na tržištu.

U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka povodom kojeg je podneta ustavna žalba na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku P. 5718/06 Drugog opštinskog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je imao u vidu da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 15. decembra 1993. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je posle 13 godina prekinut rešenjem istog suda P. 5718/06 od 15. decembra 2006. godine, tako da se predmet još uvek nalazi u fazi postupanja i odlučivanja pred prvostepenim sudom.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, podnosilac ustavne žalbe je podneo hipotekarnu tužbu radi namirenja iz založene nepokretnosti, a tuženi M.S. je pokrenuo drugi parnični postupak u kome je tražio da sud utvrdi da su ugovori o pozajmljenom novcu ništavi, što je praktično značilo da je reč o dve parnice koje paralelno teku pred istim sudom, između istih lica sa različitim procesnim položajima, a povodom ugovora o zajmu. Dužnost suda da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova nalagala je da se parnice spoje radi zajedničkog odlučivanja o oba postavljena tužbena zahteva. Okružni sud iz Beograda je još 2000. godine u svom rešenju Gž. 1088/2000 ukazao na celishodnost spajanja postupaka u navedenim predmetima, ali prvostepeni sud nije postupio u skladu sa iznetim stavom, što je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu nepotrebno produženje osporenog parničnog postupka i dovelo do njegovog prekida.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim postupcima nije doprineo neopravdano dugoj parnici.

Razmatrajući prirodu tužbenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da blagovremeno rešavanje parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe ima nesumnjiv materijalni značaj, budući da je tužbenim zahtevom tražio namirenje koje se odnosi na značajna novčana sredstva.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Drugi opštinski sud u Beogradu snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 5718/06 (raniji brojevi P. 5840/03 i P. 6619/93). Odgovornost suda se ogleda u sledećem: da je tek devet godina nakon podnošenja tužbe doneo prvu meritornu odluku o tužbenom zahtevu P. 6619/93 od 11. februara 2003. godine, koju je drugostepeni sud ukinuo; da su u toku postupka postojali duži periodi neaktivnosti suda za koje ne postoje opravdani razlozi (npr. od 16. juna 1994. godine do 12. marta 1997. godine, od 16. juna 2000. do 12. aprila 2001. godine, od 12. marta do 6. septembra 2004. godine); da su ročišta u predmetu zakazivana najčešće u vremenskim razmacima od po šest meseci; da prvostepeni sud nije spojio parnice koje su pred istim sudom između istih lica tekle povodom istog ugovora o zajmu.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer rešenjem Gž. 7467/03 od 9. septembra 2003. godine nije odlučio o žalbi tužioca, već samo o žalbi tuženog, te je donošenje naknadne odluke o tužiočevoj žalbi produžilo trajanje postupka za četiri meseca. Drugostepeni sud je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz člana 373. Zakona o parničnom postupku da na osnovu održane rasprave preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje parničnog postupka posledica naročito neefikasnog i nepravilnog postupanja Drugog opštinskog suda u Beogradu.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5718/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kao i da se naloži sada nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnosioca da mu se utvrdi povreda ovog prava preuranjen iz razloga što u parničnom postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5718/06 još uvek nije odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu, niti su iscrpljena pravna sredstva za zaštitu navedenog prava.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su u sudskom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu povređena prava iz člana 83. stav 1. i člana 84. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem je traženo da se utvrdi da su podnosiocu povređena prava iz člana 58, člana 83. stav 1. i člana 84. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti