Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u revizijskom postupku. Prvostepeni sud je skoro deset godina propustio da spise predmeta dostavi Vrhovnom kasacionom sudu, što predstavlja nedelotvorno postupanje i glavni uzrok nerazumnog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8745/2019
13.07.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. N . i utvrđuje da je u revizijskom postupku koji j e vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev. 2505/19 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N . iz Beograda je , 28. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika S . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 2727/01 od 26. juna 2007. godine i P. 926/09 od 27. novembra 2009. godine, presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2505/19 od 27. juna 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u revizijskom postupku u kome je doneto osporeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 30. juna 2009. godine podneo reviziju protiv osporene presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine i da je Vrhovni kasacioni sud primio spise predmeta radi odlučivanja o navedenom vanrednom pravnom leku tek 20. juna 2019. godine, pa da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Imajući u vidu da su navedene odredbe međunarodnih ugovora po svojoj sadržini slične odredbama čl. 32. i čl. 58. Ustava, Ustavni sud je eventualnu povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu cenio sa stanovišta odredaba najvišeg pravnog akata u Republici Srbiji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome su doneti osporeni pojedinačni akti, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. R . je 8. oktobra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Opštinski sud u Pančevu je 26. juna 2007. godine doneo osporenu presudu P. 2727/01 (koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 2727/01 od 19. decembra 2007. godine), kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 136.884,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime nematerijalne štete iznos od 185.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i troškove parničnog postupka u iznosu od 274.751,80 dinara; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko iznosa koji je dosuđen u stavu prvom izreke.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Pančevu je 22. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 156/08, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete i troškovima parnice, pa je u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje; u stavu drugom izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je tuženi obavezan da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu.

Ustavni sud je uvidom u potvrdu o izvršenom dostavljanju utvrdio da je advokat S. K, punomoćnik tuženog, primio navedenu drugostepenu presudu dana 29. maja 2009. godine.

Tuženi je 30. juna 2009. godine podneo reviziju protiv stava drugog izreke osporene presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da postoji dostavna naredba od 14. jula 2009. godine prema kojoj treba dostaviti punomoćniku tužioca primerak revizije, pa da ne postoji povratnica da je primerak vanrednog pravnog leka i uručen. Ustavni sud je takođe utvrdio da se tužilac nije koristio odgovorom na reviziju.

Opštinski sud u Pančevu je 27. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu P. 926/09, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu naknadi materijalnu štetu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Pančevu je presudom Gž. 1128/10 (2001) od 28. septembra 2010. godine delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu materijalne štete koji se odnosi na troškove lečenja tužioca, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o naknadi materijalne štete zbog popravke automobila. U obrazloženju drugostepene presude je konstatovana napomena prvostepenom sudu da u spisima predmeta postoji revizija o kojoj još nije odlučeno. Punomoćnik tuženog je 5. novembra 2010. godine primio drugostepenu presudu.

Imajući u vidu da nije odlučeno o reviziji tuženog, tuženi je podneskom od 31. maja 2019. godine tražio od Osnovnog suda u Pančevu da mu dostavi primerak odluke po navedenom vanrednom pravnom leku.

Osnovni sud u Pančevu je 6. juna 2019. godine dostavio Vrhovnom kasacionom sudu spise predmeta, radi odlučivanja o reviziji tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je 27. juna 2019. godine doneo osporeno rešenje Rev. 2505/19, kojim je odbacio kao neblagovremenu reviziju tuženog izjavljenu protiv stava drugog izreke osporene presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je punomoćnik tuženog primio drugostepenu presudu dana 29. maja 2009. godine i da je reviziju u konkretnom slučaju podneo 30. juna 2009. godine, nakon proteka roka od 30 dana propisanog odredbom člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jem či mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 394. stav 1.); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401. stav 1.); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije predsednik veća prvostepenog suda dostaviti protivnoj stranci i javnom tužiocu nadležnom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 416) u roku od osam dana, pa da protivna stranka može u roku od 15 dana od dana dostavljanja revizije podneti sudu odgovor na reviziju i da će, po prijemu odgovora, ili po proteku roka za odgovor, predsednik veća prvostepenog suda dostaviti reviziju i odgovor na reviziju, sa svim spisima, revizijskom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 402. st. 1, 3. i 4.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pre svega konstatovao da podnosilac ustavne žalbe isključivo osporava dužinu trajanja postupka po reviziji izjavljenoj protiv osporene presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine, insistirajući na tome da je o njegovom vanrednom pravnom leku zbog nedelotvornog postupanja sudova odlučeno tek nakon deset godina. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju 30. juna 2009. godine i da je postupak po vanrednom pravnom leku okončan donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2505/19 od 27. juna 2019. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je radi ocene o osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe pre svega imao u vidu procesna ovlašćenja prvostepenog suda u postupku po reviziji kome se revizija neposredno podnosila prema odredbi člana 400. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao na predmetni parnični postupak. Ustavni sud je zaključio da se u loga prvostepenog suda u postupku po reviziji prvenstveno ogledala u ispitivanju procesnih uslova za odlučivanje o pomenutom vanrednom pravnom leku. Predsednik veća prvostepenog suda je na osnovu odredaba člana 401. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine imao ovlašćenje da odbaci reviziju ukoliko to pravno sredstvo nije zadovoljavalo bilo koji od procesnih uslova za odlučivanje (blagovremenost, potpunost ili dozvoljenost pravnog leka). Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud, ukoliko sam ne posegne za donošenjem rešenja o odbačaju revizije, ima dalje obavezu da primerak revizije dostavi protivnoj stranci na odgovor u roku od osam dana, u cilju ostvarivanja načela raspravnosti koje dominira u parničnom postupku. U navedenom kontekstu, protivna stranka je prema odredbi člana 402. stav 3. ranije važećeg procesnog zakona imala mogućnost da podnese odgovor na reviziju u roku od 15 dana od dana dostavljanja iste. Ustavni sud je na kraju zaključio da se uloga prvostepenog suda u postupku po reviziji iscrpljivala dostavljanjem revizije i odgovora na taj vanredni pravni lek (ukoliko je podnet) uz kompletne spise predmeta revizijskom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana od dana prijema odgovora ili proteka roka za odgovor.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da Opštinski sud u Pančevu, kao nadležni prvostepeni sud u momentu podnošenja revizije, nije doveo u pitanje blagovremenost, potpunost ili dozvoljenost revizije, pa da je taj sud krajem jula 2009. godine dostavio punomoćniku tužioca primerak revizije protiv koje nije izjavljen odgovor. U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da su Opštinski sud u Pančevu, a potom i Osnovni sud u Pančevu (koji je nakon formiranja nove mreže sudova početkom 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici) umesto da, u smislu odredbe člana 402. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, bez odlaganja proslede spise predmeta sudu najviše instance radi odlučivanja o reviziji podnosioca ustavne žalbe, zadržali predmet čak do 6. juna 2019. godine, kada su faktički postupili po urgenciji podnosioca. Činjenica da su prvostepeni sudovi u ovoj pravnoj stvari zadržali spise predmeta nepunih deset godina, i pored činjenice da je Viši sud u Pančevu u obrazloženju presude Gž. 1128/10 (2001) od 28. septembra 2010. godine eksplicitno ukazao na evidentan procesni propust, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno govori o tome da je nedelotvorno postupanje pomenutih sudova prvenstveno dovelo do prekomerno dugog trajanja predmetnog revizijskog postupka.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2505/19 od 27. juna 2019. godine, Ustavni sud je zaključio da se navodi o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na konstataciji podnosioca da je sud najviše instance pogrešno zaključio kada je punomoćnik podnosioca primio osporenu presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine, koja je bila predmet pobijanja revizijom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Međutim, imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe prema dostavnici iz spisa predmeta primio navedenu drugostepenu presudu 29. maja 2009. godine, a da je reviziju izjavio 30. juna 2009. godine, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je u konkretnom slučaju neblagovremena revizija.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog rešenja kojim je isključivo odlučivano o ispunjenosti procesnih uslova za odlučivanje o reviziji podnosioca.

Iz tih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe u odnosu na presudu Opštinskog suda u Pančevu P. 2727/01 od 26. juna 2007. godine i presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 156/08 od 22. aprila 2009. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporene drugostepene presude, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom parničnom postupku, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo nije izjavljena na zakonom propisan način. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u parničnom postupku revizija nije dozvoljena ili nije izjavljena na zakonom propisan način , blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu nesporno primio 29. maja 2009. godine, a da je ustavnu žalbu izjavio tek 28. avgusta 2019. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba neblagovremena u ovom delu, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ovakva pravna ocena Ustavnog suda se analogno odnosi i na ustavnu žalbu u delu u kome se pobija presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 926/09 od 27. novembra 2009. godine. Ovo iz razloga što je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio drugostepenu presudu kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda dana 5. novembra 2010. godine, dok je ustavnu žalbu izjavio 28. avgusta 2019. godine. Zato je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, s obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi o vrsti i visini materijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog nerazumno dugog trajanja osporenog revizijskog postupka.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti