Odluka Ustavnog suda o ustavnosti obaveznog zastupanja od strane advokata

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti zato što ga nije podneo advokat ne povređuje Ustavom zajemčena prava. Ova zakonska obaveza ima za cilj stručnu zaštitu prava stranaka pred najvišim sudom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-875/2008
29.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Draga Vučića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Draga Vučića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 458/08 od 22. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Drago Vučić iz Beograda je 25. jula 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 458/08 od 22. maja 2008. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20, 21. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačen njegov zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6612/07 od 21. novembra 2007. godine kao nedozvoljen, jer zahtev nije podneo advokat. Ističe da zakon ne sme da utiče na suštinu prava zajemčenih međunarodnim ugovorima, kao i da je ograničenje ljudskih i manjinskih prava zakonom dozvoljeno samo ako to dopušta Ustav, a da sudovi moraju voditi računa o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava. Smatra da mu je osporenim rešenjem povređeno ustavno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i da je “diskriminisan samo zato što je crnogorskog roda“. Predlaže da Ustavni sud odloži izvršenje “sudskih rešenja o naplati sudske takse do donošenja odluke po ovoj ustavnoj žalbi“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3801/05 u kome je doneto osporeno rešenje i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3801/05 od 19. marta 2007. godine je odbijen predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 21. novembra 2007. godine doneo rešenje Gž. 6612/07 kojim je odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Tužilac je 4. februara 2008. godine podneo Republičkom javnom tužilaštvu predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3801/05 od 19. marta 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6612/07 od 21. novembra 2007. godine. Republičko javno tužilaštvo je aktom Gt. I 256/08 od 3. aprila 2008. godine obavestilo tužioca da ne postoje zakonski razlozi za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja.

Nakon prijema akta Republičkog javnog tužilaštva, tužilac je 18. aprila 2008. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja. Vrhovni sud Srbije je 22. maja 2008. godine doneo osporeno rešenje Sgzz. 458/08 kojim je odbacio zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kao nedozvoljen, jer je ovaj vanredni pravni lek izjavilo lice koje nije advokat.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenim rešenjem povređena osnovna načela ljudskih i manjinskih prava utvrđena odredbama čl. 18, 20. i 21. Ustava, kao i njegovo pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. Ustava.

Odredbama člana 18. Ustava je utvrđeno: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Prema odredbama člana 20. st. 1. i 3. Ustava, ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, dok pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Odredbama Zakona o parničnom postupku, koje se odnose na postupak povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, bilo je propisano: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da ako u čl. 413-420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. stav 2.).

Ostalim odredbama navedenog Zakona, koje se shodno primenjuju na postupak povodom zahteva za zaštitu zakonitosti i koje su od značaja za rešavanje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem presednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovom vanrednom pravnom leku samo na pravna pitanja, pa je advokat kao pravno kvalifikovano lice koje zastupa parničnu stranku jedini ovlašćen da izjavi zahtev ukoliko to ne učini javni tužilac, što je na imperativan način i predviđeno odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je u svojoj Odluci IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nisu povređena načela utvrđena odredbama čl. 18. i 20. Ustava, jer se odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog od lica koje nije advokat ne utiče na suštinu zajemčenog prava na pravno sredstvo, niti je podnosilac ustavne žalbe ograničen u ostvarivanju tog prava. Naprotiv, zakonom propisana obaveza podnošenja navedenog vanrednog pravnog sredstva od strane advokata koji poseduje neophodno stručno znanje, ima upravo za svrhu da obezbedi neophodnu zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe prilikom izjavljivanja zahteva za zaštitu zakonitosti.

Pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, pre svega, podrazumeva mogućnost preispitivanja svake odluke državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, a kojom je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu nekog lica, od strane višeg organa. Kada se radi o kršenju nekog ljudskog ili manjinskog prava zajemčenog Ustavom, svakom se, saglasno odredbi člana 22. stav 1. Ustava, garantuje pravo na sudsku zaštitu, odnosno pravni lek pred sudom. Ova garancija podrazumeva da pravni lek bude delotvoran, odnosno adekvatan i dostupan, kao i da omogući otklanjanje posledica koje su povredom prava nastale. Dakle, odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči se dvostepeno odlučivanje o pravima i obavezama nekog lica ili korišćenje drugog pravnog sredstva ako žalba nije dozvoljena, ali se ne garantuje i pravo na podnošenje vanrednih pravnih sredstava. Slučajevi u kojima se mogu podneti vanredna pravna sredstva, uslovi i način njihovog podnošenja, uređuju se zakonom.

U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac ustavne žalbe je protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3801/05 od 19. marta 2007. godine izjavio žalbu o kojoj je odlučivao Okružni sud u Beogradu, tako što je rešenjem Gž. 6612/07 od 21. novembra 2007. godine žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rešenje. Po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe je u drugostepenom parničnom postupku obezbeđeno pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ispitujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije pružio argumente i odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je sud najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke.

Sa iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti obaveznog zastupanja od strane advokata

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti