Povreda prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Privredni sudovi su retroaktivno primenili odredbe Zakona o privatizaciji iz 2007. na ugovor zaključen 2004, u delu koji se odnosi na status akcija stečenih investiranjem, što je protivno Ustavu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri , Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Milana Kostića iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Kostića i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine, u stav ovima trećem, četvrtom i petom izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Delimično se poništava presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine u odnosu na odluke iz stavova trećeg, četvrtog i petog izreke ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Kostić iz Zemuna je podneo, 15. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Milojkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i povrede zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je sa Agencijom za privatizaciju 20. aprila 2004. godine zaključio ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije preduzeća „Spik“ AD, Beograd; da je u vreme zaključenja ugovora važio Zakon o privatizaciji iz 2003. godine kojim je u članu 41a predviđeno da se ugovor raskida ukoliko se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, dok se kapital koji je predmet prodaje prenosi Akcijskom fondu; da se na navedeni ugovor nije mogla primenit i odre dba čl ana 41a stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, već isključivo odredbe Zakona o privatizaciji koji je važio u momentu zaključenja pomenutog ugovora; da nisu poštovane ni interne procedure Agencije za privatizaciju, vezane za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala, jer prethodno Komisija za preduzimanje mera Agencije nije donela odluku da li će ovaj ugovor o privatizaciji biti raskinut ili ne; da je, po raskidu ugovora , Agencija Odlukom od 19. januara 2010. godine prenela na Akcijski fond 19.379 akcija subjekta privatizacije - preduzeća "SPIK" a.d. Beograd, koje su prvobitno bile upisane u korist podnosioca, po osnovu ugovora o zalozi radi obezbeđenja potraživanja tužene za navedene akcije; da je novom Odlukom od 25. marta 2010. godine, na Akcijski fond prenela i preostalih 12.230 akcija koje je podnosilac stekao na osnovu izvršenog investicionog ulaganja (dokapitalizacije) u subjekt privatizacije koje su u Cenralnom registru bile upisane na njegovo ime; da opravdanje za ovakvo postupanje tužena nalazi u odredb ma čl ana 41. st . 2. i 5. Zakona o privatizaciji koje su donete nekoliko godina po zaključenju ugovora; da nije jasno iz kog razloga sudovi ove akcije tretiraju kao „sopstvene akcije" subjekta privatizacije, iako su iste upisane u korist podnosioca; da je članom 29. izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz 2007. godine bilo predviđeno da će se postupak privatizacije započet pre stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona, pa je samim tim potpuno jasno da se odredbe noveliranog z akona mogu primenjivati samo u pogledu još neizvršenih obaveza, odnosno onih ugovornih obaveza koje treba ispuniti posle njegovog stupanja na snagu, a nikako u pogledu obaveza koje su u potpunosti izvršene znatno pre stupanja na snagu navedenih izmena i dopuna zakona; da je dokazao da je blagovremeno i u potpunosti izvršio sve obaveze predviđene u govorom, te da jedini uzrok njegove nemogućnosti da plati poslednju ratu kupoprodajne cene predstavlja nastupanje velike svetske ekonomske krize čije posledice nije mogao ni predvideti, niti otkloniti ; da je neprihvatljivo stanovište sudova da je podnosilac bio u obavezi da u momentu zaključenja ugovora izvrši analizu svojih finansijskih potencijala i mogućnosti u pogledu izvršenja ugovorne obaveze i da su sudovi retroaktivno primenjujući na konkretan slučaj propise koji uopšte nisu bili doneti u momentu zaključenja ugovora povredili navedene odredbe Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je zahtevao da se obaveže prvotužena Agencija za privatizaciju da mu isplati dinarsku protivrednost iznosa od 60.586,74 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije koji bude važio na dan isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da da mu isplati iznos od 4.801.725,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2010. godine do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi dejstvo Odluka prvotužene o izmeni odluke o prenosu kapitala preduzeća „Spik“ AD, Beograd Akcijskom fondu broj 10-1037/101292/02 od 25. marta 2010. godine; stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik 12.230 akcija, ISIN: RSSPIKE 23377 (ESVUFR), emitenta „Spik“ AD, Beograd; stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži Centralnom registru, depo i kliring hartija od vrednosti da izvrši upis prava svojine na navedenim akcijama u korist tužioca; stavom šestim izreke je konstatovano da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženog Akcijski fond Republike Srbije u preostalom delu tužbenog zahteva, a stavom sedmim izreke je obavezan tužilac da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da su tužilac i prvotužena, Agencija za privatizaciju 20. aprila 2004. godine, zaključili ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije radi prodaje 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije „Spik" AD, Beograd, po ceni od 5.100.000,00 dinara; da se kupoprodajna cena ima isplatiti u šest jednakih godišnjih rata, na dan koji odgovara zaključenju ugovora, tako da godišnja rata iznosi 12.121,71 evra; da je članom 6.1.4 ugovora predviđeno da Agencija ima pravo da raskine ugovor uz pismeno obaveštenje kupcu ukoliko kupac ne plati bilo koju od dospelih rata, a ne odazove se na zahtev Agencije da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenj a uplati sve preostale rate; da je ugovorom predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora; da je tužilac u odnosu na preuzete obaveze iz ugovora izvršio obavezu investiranja 13. januara 2006. godine i isplatio pet rata kupoprodajne cene, dok šestu ratu, koja je dospevala za naplatu 20. aprila 2009. godine, nije platio; da je tužena više puta na zahtev tuži oca odlagala plaćanja šeste kupoprodajne rate, u kojim rokovima tužilac nije postupio; da je tužena 31. decembra 2009. godine obavestila tužioca kao kupca da predmetni ugovor raskida zbog neispunjenja, odnosno neplaćanja šeste rate kupoprodajne cene; da je nakon raskida ugovora, Agencija donela je Odluku o izmeni Odluke o prenosu kapitala preduzeća „SPIK" AD, Beograd, Akcijskom fondu od 25. marta 2010. godine, kojom Odlukom je prenela akcije tužioca stečene po osnovu investiranja na Akcijski fond, jer je ugovor raskinut. Iz obrazloženja presude sledi da je prvostepeni sud primenom odredbe člana 41a stav 1. tačka 1) Zakona o privatizaciji, zaključio da su se stekli uslovi za primenu navedene odredbe, te da su nastupile posledice raskida ugovora propisane stavom 3. istog člana, odnosno da tužilac neosnovano zahteva povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene, kao i utvrđenje ništavosti Odluke Agencije za privatizaciju kojom su na Akcijski fond prenete sopstvene akcije subjekta privatizacije koje su emitovane nakon izvršenog investiranja od strane tužioca. U pogledu preostalog dela tužbenog zahteva prvostepeni sud je, primenjujući odredbu člana 41. stav 5. Zakona o privatizaciji , našao da je prvotužena donela zakonitu Odluku od 25. marta 2010. godine, da je neosnovan zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti navedene odluke, utvrđenje da je tužilac vlasnik akcija i da se izvrši upis tužioca u registar kao vlasnika akcija. U pogledu navoda tužioca koji se tiču primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizac iji iz 2008. godine u odnosu na institut sopstvenih akcija, prvostepeni sud je našao da su navedene izmene i dopune usledile kao posledica potrebe da se postupak privatizacije ubrza i da se spreče zloupotrebe koje su uočene u postupku privatizacije, koje onemogućavaju ostvarenje osnovnog cilja – stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine je potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da su bez uticaja navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i ističe da u konkretnom slučaju nije nesavesna strana, te da je zbog svetske ekonomske krize bio onemogućen da izvrši plaćanje šeste i poslednje rate kupoprodajne cene po zaključenom ugovoru; da je ugovorom koji je zaključen između tužioca i Agencije u članu 6. stav 2. predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu tog ugovora; da su visina kupoprodajne cene i rokovi plaćanja, tužiocu, kao kupcu, bili poznati u momentu zaključenja ugovora, još 2004. godine, pa je tužilac s obzirom na to da je potpisivanjem ugovora prihvatio kako visinu cene, tako i rokove dospelosti, bio dužan da postupa savesno i pažljivo u odnosu na preuzete obaveze; da je to podrazumevalo i analizu finansijskih potencijala i mogućnosti u pogledu izvršenja ugovorne obaveze plaćanja kupoprodajne cene i da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 41a stav 1. tačka 1) i stav 3. Zakona o privatizaciji.

U odnosu na tužbene zahteve tužioca kojim a je tražio da se utvrdi da je ništava i bez pravnog dejstva Odluka Agencije od 25. marta 2010. godine, da se utvrdi da je vlasnik 12.230 akcija i da se naloži Centralom registru da upiše tužioca kao vlasnika pomenutih akcija, drugostepeni sud je našao da je i u ovom delu pravilan zaključak prvostepenog suda o neosnovanosti tih zahteva. Ovo stoga što je tužilac navedene akcije stekao investiranjem u subjekt privatizacije za vreme izvršenja utovornih obaveza, a tako stečene akcije smatraju se sopstvenim akcijama subjekta privatizacije sve dok kupac ne izvrši sve obaveze iz ugovora saglasno članu 41. stav 2. Zakona o privatizaciji. Tako emitovane akcije su svojina akcionarskog društva i imaju poseban režim, ne daju nikakva akcionarska, imovinska i statusna prava i moraju biti vraćene kupcu u slučaju ispunjenja ugovornih obaveza ili prenete Akcijskom fondu u slučaju raskida ugovora. Drugostepeni sud ističe da kako je do raskida ugovora došlo, akcije koje imaju tretman sopstvenih akcija prenete su , u skladu sa zakonom , Akcijskom fondu , koji ih prodaje zajedno sa 70% akcija koje su bile predmet ugovora o prodaji kapitala koji je raskinut. Sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima po odbitku troškova prodaje Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala raskinut, na koji način se tužilac, kao kupac, koji raskidom ugovora gubi sva vlasnička prava , u određenoj meri obeštećuje za visinu obaveze investicije. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju ugovor o prodaji kapitala raskinut, to je Agencija bila u obavezi da prenese na Akcijski fond, čiji je ona sada pravni sledbenik, saglasno članu 41. stav 5. Zakona o privatizaciji, sopstvene akcije subjekta privatizacije radi prodaje, što je i učinila osporenom Odlukom. Povodom navoda da nema mesta primeni Zakona o privatizaciji koji je stupio na snagu 2008. godine, drugostepeni sud je , polazeći od odredbe člana 29. istog zakona, našao da se navedene izmene i dopune Zakona primenjuje na ugovorne obaveze kupca, ovde tužioca, jer predmetni ugovor nije izvršen u celosti, a kako je isti raskinut nakon stupanja na snagu navedenih izmena, to se i na posledice raskida ugovora on ima primeniti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) i da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo i da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st . 1. i 2.) .

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine) , koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, bilo je propisano: da se se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o: ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane , da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja (član 41.), a dodatim članom 41a bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu. Odredbom člana 24. istog zakona koja nije integrisana u tekst Zakona bilo je propisano da će se postupak prodaje kapitala odnosno imovine, koji nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su bili na snazi u vreme objavljivanja javnog poziva za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", br oj 45/05, od 31. maja 2005. godine) bilo je propisano: da u govor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i overava se u sudu i da u govor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja (član 41.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da raskidom ugovora iz stava 1. ovog člana zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu (41a stav 2.); d a u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS" broj 123/07, od 26. decembra 2007. godine) , koji je važio u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju Republike Srbije o raskidu ugovora, bilo je propisano : da se akcije koje stiče kupac iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije za vreme izvršenja ugovorenih obaveza, smatraju sopstvenim akcijama subjekta privatizacije koje su u potpunosti plaćene, da kada kupac kapitala, odnosno imovine, izvrši obaveze iz ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, što se dokazuje potvrdom Agencije, subjekt privatizacije koji je stekao sopstvene akcije dužan je da ih bez naknade prenese kupcu kapitala, odnosno imovine, od koga ih je stekao; da Agencija dostavlja registru nadležnom za vođenje računa hartija od vrednosti rešenje na osnovu kojeg se vrši upis sopstvenih akcija na subjekt privatizacije, kao i rešenje na osnovu kojeg se vrši prenos sopstvenih akcija na kupca i da se u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, akcije iz stava 2. ovog člana prenose Akcijskom fondu koji ih prodaje zajedno sa akcijama subjekta privatizacije koje su mu prenete u skladu sa zakonom, da sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, raskinut (član 41. st. 2 -5.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata (član 41a stav 1. tačka 1); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3) .

Odredbom člana 29. koja je nije integrisana u tekst Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br oj 123/07 ), bilo je propisano da će se p ostupak privatizacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona.

5. Ustavni sud podseća da je Odlukom ovoga suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine, u tački 1. izreke , odbijen predlog i nisu prihvaćene inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 13. stav 2. i člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 3/01, 18/03, 45/05 i 123/07). Ustavni sud je u ovoj odluci ocenio da su neosnovani navodi predlagača da se osporenim odredbama člana 41a Zakona o privatizaciji ne obezbeđuje jednak položaj ugovornih strana i uskraćuje pravo da sporni odnos reše pred sudom, jer konačnu ocenu o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za raskid ugovora daje sud, a ne Agencija za privatizaciju i da se u postupku sudske kontrole, koja se na zahtev ugovorne strane pokreće, utvrđuje postojanje zakonom predviđenih uslova za raskid ugovora. Navedenom Odlukom je utvrđeno da je neosnovana tvrdnja predlagača da je osporena odredba u stavu 3. istog člana Zakona nesaglasna sa ustavnim odredbama o zabrani povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata. Tumačeći sadržinu navedene osporene odredbe, Ustavni sud je ocenio da se navedenom zakonskom odredbom ne uređuju odnosi u prošlosti i da stoga nema povratno dejstvo, dok „opšti interes“ koji se u osporenoj odredbi pominje, ne predstavlja „opšti interes“ u smislu člana 197. stav 2. Ustava koji se utvrđuje u postupku donošenja zakona čijoj se odredbi daje povratno dejstvo, već razlog na kome se temelji opravdanost propisivanja imovinske sankcije gubitka datog zbog neizvršenja ugovora o privatizaciji. Pored navedenog, Ustavni sud je istakao da ukazivanje inicijatora da se navedena odredba Zakona retroaktivno primenjuje od strane Agencije za privatizaciju nije pitanje ocene ustavnosti, jer Ustavni sud, saglasno odredbama člana 167. Ustava, nije ovlašćen da ceni pravilnu primenu propisa, već sporove koji nastaju u vezi sa primenom propisa, saglasno Ustavu, rešavaju sudovi, odnosno drugi državni organi.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta, pre svega istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen između kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe i tužene Agencije za privatizaciju 20. aprila 2004. godine. Navednim ugovorom je u članu 6.1.4. propisano da Agencija ima pravo da, uz pismeno obaveštenje kupcu, raskine ugovor ukoliko kupac ne plati bilo koju od dospelih rata, a ne odazove se na zahtev Agencije da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja uplati sve preostale rate, te da u slučaju raskida ugovora gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Agencija za privatizaciju je , nakon ostavljanja više rokova za izmirenje šeste rate kuproprodajne cene, 31. decembra 2009. godine , raskinula ugovor zbog neispunjenja odnosno neplaćanja navedene rate.

Ustavni sud, dalje, konstatuje da je izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2003. godine koje su stupile na snagu 8. marta 2003. godine, a koje su važile u vreme zaključenja ugovora, odredbom člana 41a bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje se prenosi Akcijskom fondu.

Izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, koje su stupi le na snagu 8. juna 2005. godine , je u članu 41a stav 2. bilo propisano da r askidom ugovora zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona (koji se odnosi na prenos kapitala bez naknade, odnosno prenos akcija zaposlenima) , dok se kapital koji je bio predmet prodaje prenosi Akcijskom fondu.

Međutim, sudovi su u odnosu na deo tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji se odnosi na akcije koje je stekao investiranjem u subjekt privatizacije za vreme izvršenja ugovornih obaveza primenili odredbu člana 41. st. 2-5 . izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz 2007. godine, koja je stupila na snagu 3. januara 2008. godine. Naime, sudovi su primenom navedene odredbe našli da se akcije stečene investiranjem u subjekt privatizacije smatraju sopstvenim akcijama subjekta privatizacije sve dok kupac ne izvrši sve obaveze iz ugovora, koje se nalaze u posebnom režimu, koje ne daju nikakva akcionarska, imovinska i statusna prava i koje moraju biti vraćene kupcu u slučaju ispunjenja ugovornih obaveza ili prenete Akcijskom fondu u slučaju raskida ugovora. U konkretnom slučaju, akcije kupca stečene investiranjem tretirane su kao sopstvene akcije subjekta privatizacije, jer su Odlukom Agencije od 25. marta 2010. godine prenete Akcijskom fondu koji ih prodaje sa 70% akcija koje su bile predmet ugovora o prodaji koji je raskinut, dok sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija , po odbitku troškova prodaje , Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji raskinut, kao vid obeštećenja za visinu obaveze ivnesticije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala između podnosioca, kao kupca , i Agencije za privatizaciju , od 20. aprila 2004. godine , na snazi bila odredba člana 41a Zakona o privatizacije iz 2003. godine kojom je bilo propisano da se u slučaju raskida ugovora kapital koji je predmet prodaje prenosi Akcijskom fondu (odnosno 70% kapitala koji je bio predmet prodaje) , ali da su sudovi u pogledu tužbenih zahteva koji se odnose na akcije koje je kupac stekao investiranjem, primenili odredbe člana 41. st. 2-5 . Zakona o privatizaciji iz 2007. godine koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine. Ustavni sud nalazi da se navedena odredba može primeniti samo na ugovore koji su zaključeni posle stupanja na snagu izmena Zakona izvršenih 3. januara 2008. godine, a kojom je predviđen institut sopstvenih akcija. Stoga, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u odnosu na sporni pravni odnos u pogledu akcija stečenih investiranjem u subjekt privatizacije, postupljeno protivno članu 197. st. 1. i 2. Ustava, čime je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudama Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine i Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine , u stav ovima trećem, četvrtom i petom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11262/11 od 16. avgusta 2012. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 12772/10 od 28. oktobra 2011. godine u odnosu na stavove treć i, četvrti i pet i izreke ove odluke , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi člana 197. stav 1. i 2. i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u delu koji se odnosi na povraćaj uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcije, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da su k lauzulama 6.1.4. i 6.2. zaključenog ugovora, na koje se ukazuje u obrazloženjima osporenih presuda, uređene pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene, koje se, pored ostalog , sastoje u tome da kupac društvenog kapitala gubi sva prava, odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora. Osim toga, i odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji iz 2003. godine , koji je važio u vreme zaključenja ugovora , bilo je propisano da se ugovor raskida ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku.

Po oceni Ustavnog suda, pozivanje sudova na odredbe člana 41a stav 1 tačka 1) i stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, nije moglo uticati na pravilnost i zakonitost osporenih presuda, jer podnosilac ustavne žalbe nema pravo na povraćaj uplaćenih rata prvenstveno po odredbama samog ugovora, odnosno navedenih klauzula kojima su regulisane pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene u skladu sa ugovorenim rokovima. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su bez uticaja navodi podnosioca da po zaključenju ugovora o prodaji društvenog kapitala nije bilo mesta primeni navedenih odredaba Zakona o privatizaciji koji je stupio na snagu 8. juna 2005. godine, jer materijalno pravo u konačnom ishodu nije primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Shodno navedenom, Sud je, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, a kako je o žalbi odlučivao nadležan drugostepeni sud, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao i u drugom delu tačke 1. izreke.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona o privatizaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti