Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo zbog pogrešnog utvrđivanja vrednosti predmeta spora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju kao nedozvoljenu, zanemarujući vrednost predmeta spora koju je utvrdio prvostepeni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Ž. i P. Ž, obojice iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Ž. i P. Ž. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 789/12 od 11. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 789/12 od 11. septembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Ž. i P. Ž, obojica iz Pančeva, podneli su, 15. novembra 2012. godine, preko punomoćnika J. Ć, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 789/12 od 11. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine, kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilaca radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, do povrede prava na pravno sredstvo došlo je zbog propusta Vrhovnog kasacionog suda da pravilno utvrdi vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju. Naime, Vrhovni kasacioni sud je, kako dalje navode podnosioci, odbacio reviziju sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe, iako je na pripremnom ročištu, u skladu sa odredbama člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku, vrednost spora određena na iznos od 200.000.000,00 dinara, a što predstavlja 20 puta veću vrednost od vrednosti predviđene za dozvoljenost revizije. Takođe, podnosioci su istakli da je u izreci prvostepene presude kao vrednost predmeta spora označen iznos od 100.000.000,00 dinara. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog prava, kao i da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovi postupak po reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Pančevu P. 20/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

N. Ž. i P. Ž, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 27. maja 2011. godine podneli Višem sudu u Pančevu tužbu protiv više tuženih lica, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji. U tužbi je vrednost predmeta spora označena u iznosu od 100.000,00 dinara.

U odgovoru na tužbu tuženi S. A. i M. A. su, pored ostalog, naveli da je vrednost predmeta spora nepravilno označena.

U zapisniku sa pripremenog ročišta, održanog 15. jula 2011. godine pred Višim sudom u Pančevu, konstatovano je da je punomoćnik tužilaca, na traženje suda i protivne strane označio vrednost predmeta spora na 200.000.000,00 dinara, a na šta tuženi nisu prigovorili.

Viši sud u Pančevu je na prvom održanom ročištu za glavnu raspravu od 21. oktobra 2011. godine doneo rešenje kojim je utvrdio vrednost spora na 100.000.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Pančevu P. 20/11 od 11. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev u celosti. U uvodu prvostepene presude navedeno je da je vrednost predmeta spora po tužbi 100.000.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P. 20/11 od 11. novembra 2011. godine.

Sudska taksa na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu određena je prema naknadno utvrđenoj vrednosti spora.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.789/12 od 9. maja 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, našao da je revizija nedozvoljena; da je predmet spora utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, po tužbi podnetoj 27. maja 2011. godine, u kojoj su tužioci označili da je vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara; da je revizija podneta posle stupanja na snagu navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra merodavnu za pravo na izjavljivanje revizije, te stoga revizija nije dozvoljena na osnovu novelirane odredbe člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 32. stav 1.); da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos (član 34. stav 1.); da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 34. stav 2.); da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34. stav 3.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, zasnivaju na propustu Vrhovnog kasacionog suda da pravilno utvrdi vrednost predmeta spora, a što je dovelo do odbacivanja revizije podnosilaca kao nedozvoljene.

Ustavni sud konstatuje da, iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede ovog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena revizija tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora označena u tužbi (100.000,00 dinara) ne prelazi zakonom propisan iznos za izjavljivanje revizije.

Ustavni sud ukazuje da je navedenim Zakonom o parničnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, uređeno pitanje utvrđivanja vrednosti predmeta spora, a od kojeg zavisi, pored utvrđivanja stvarne nadležnosti i sastava suda, i pravo na izjavljivanje revizije. Tako je odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da će sud, ako je tužilac suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora u tužbi, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti. Navedenom zakonskom odredbom, prema stanovištu Ustavnog suda, dato je ovlašćenje parničnom sudu da proveri tačnost vrednosti predmeta spora koja je označena u tužbi, a od koje zavisi i pravo na izjavljivanje revizije, ako je tužilac istu suviše visoko ili suviše nisko označio, s tim da tu radnju može da preduzme najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako ono nije održano, na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari. Dakle, ako bi parnični sud u zakonom utvrđenom roku, nalazeći da je vrednost predmeta spora suviše visoko ili nisko označena u tužbi, proverio tačnost označene vrednosti i utvrdio njenu pravu vrednost, onda je takva vrednost merodavna i za ocenu ispunjenosti uslova za izjavljivanje revizije. Ustavni sud je takav stav zauzeo i povodom primene člana 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, kojim je na gotovo identičan način bilo uređeno sporno pitanje utvrđivanja vrednosti predmeta spora (videti odluke Ustavnog suda Už-87/2009 od 17. marta 2011. godine i Už-493/2009 od 20. aprila 2011. godine, dostupne preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe o propustu Vrhovnog kasacionog suda da u postupku po reviziji na pravilan način utvrdi vrednost predmeta spora. Naime, iz činjenica utvrđenih u postupku proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe, koji su imali svojstvo tužilaca u predmetnom parničnom postupku, na pripremnom ročištu održanom 15. jula 2011. godine, a na zahtev suda i protivne stranke, označili vrednost predmeta spora na 200.000.000,00 dinara, te da se tuženi nisu protivili tako označenom iznosu. Takođe, prvostepeni sud je na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 21. oktobra 2011. godine, doneo rešenje kojim je utvrdio vrednost predmeta spora na 100.000.000,00 dinara, a koju vrednost je označio i u uvodu prvostepene presude i na osnovu koje je utvrdio i visinu sudske takse. Međutim, Vrhovni kasacioni sud navedene činjenice, a koje su pravno relevantne za određivanje vrednosti predmeta spora, nije ni konstatovao u osporenom rešenju, već je vrednost predmeta spora utvrdio na osnovu vrednosti označene u tužbi, pa je reviziju odbacio kao nedozvoljenu. Stoga, Ustavni sud nalazi da Vrhovni kasacioni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način primenio odredbe procesnog prava koje se odnose na utvrđivanje vrednosti predmeta spora, a čime je podnosiocima onemogućeno raspravljanje i odlučivanje pred sudom o ovom vanrednom pravnom sredstvu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da i vrednost predmeta spora koja je određena na pripremnom ročištu, kao i vrednost predmeta spora koja je naknadno utvrđena rešenjem prvostepenog suda, u znatnoj meri prevazilaze zakonom propisanu vrednost za izjavljivanje revizije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 789/12 od 9. maja 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 542/12 od 9. maja 2012. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 3760/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 5802/2017: Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nedoslednog odbacivanja revizije
• Už 2601/2016: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 1981/2012: Odbijanje ustavne žalbe povodom nedozvoljene revizije zbog vrednosti predmeta spora