Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i imovinu, poništio osporene presude i dosudio naknadu materijalne i nematerijalne štete. Neadekvatno odmerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8755/2020
06.03.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. C. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. C. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 687/17 od 6. decembra 2017. godine u stavu 3. izreke i Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena navedena prvostepena presuda Osnovnog suda u stavu 3. izreke.

3. Usvaja se ustavna žalba L. C. i utvrđuje da joj je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St. 37/10.

4. Utvrđuje se pravo L. C. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo L. C. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St. 37/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. C. iz Leskovca podnela je 24. aprila 2018. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St. 37/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da je, nakon što joj je pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnela tužbu protiv Republike Srbije radi naknade štete, ali da joj je osporenom presudom tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete u celini odbijen kao neosnovan, dok je tužbeni zahtev za naknadu neimovinske štete delimično usvojen u iznosu od 400 evra, a odbijen do iznosa od traženih 2.000 evra. Istakla je da postupajući sudovi uopšte nisu uzeli u obzir činjenicu da je tražena naknada imovinske štete za nenaplaćeno potraživanje prema društvenom preduzeću, kao i da je iznos dosuđene naknade neimovinske štete prenisko određen. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava, poništi osporenu odluku, odnosno da utvrdi pravo na naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe prijavila je svoja potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10 nad stečajnim dužnikom AD „R.“ Leskovac.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4.St. 1242/16 od 8. septembra 2016. godine usvojen je prigovor podnositeljke, kao predlagača, radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka. Nakon toga, podnositeljka je podnela tužbu protiv Republike Srbije - Privredni sud u Leskovcu, radi novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i radi naknade imovinske štete.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine pravnosnažno je obavezana tužena da tužilji na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok je u preostalom tužbeni zahtev tužilje, za isplatu iznosa preko dosuđenog, pa do traženog iznosa od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, odbijen kao neosnovan. Takođe je pravosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tužena da joj na ime imovinske štete isplati iznose utvrđene u postupku stečaja Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St. 37/10, sa obrazloženjem da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbama člana 16. stav 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje i tužba za naknadu imovinske štete koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojima nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava podnositeljke u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, a koji se odnose na osporenu presudu u navedenom delu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Što se tiče osporene drugostepene presude u delu u kojem je odbijen kao neosnovani tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isplatu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku preko iznosa od 400 evra, pa do traženih 2.000 evra, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/18 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

7. Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada se ustavnom žalbom zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporava presuda kojom je podnositeljki pravosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravosnažno dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku RS“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S.J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom Odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja pravosnažno dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Odlučujući najpre o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 687/17 od 6. decembra 2017. godine u stavu 3. izreke i presudu Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu 3. izreke, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

9. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke da joj je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je podnositeljki ustavne žalbe prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10 povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tač. 3. izreke.

10. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke utvrdio podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 204/18 od 6. marta 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

11. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja koja su joj utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

12. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti